Kako pobediti strah i kako ne besniti nad decom

I kakve veze imaju te dve stvari jedna s drugom

Ambiciozan naslov!

Prijatelj koji je pročitao članak o strahu kao osećanje koje prethodi ljutnji upitao me je kako postati svesan svojih strahova, kako ih prihvatiti i/ili prevazići.

Ljutnja je štetna zato što je uvek usmerena protiv nekoga, a obično nekog našeg najdražeg, slabijeg od nas kome ljutnja čini najviše zlo i kome najviše treba naša blagost i ljubav. Ljutnja i ljubav ne mogu postojati u istom trenutku. Kada se ljutimo na dete, ne volimo ga; ili, makar, ono se tako oseća. O tome sam malo detaljnije pisala u članku Primerom i strpljenjem, a ne ljutnjom, postiđivanjem i grižom savesti.

Pisac Tomas Gordon u svojoj knjizi „Teaching children self-discipline“ piše da je ljutnja sekundarno osećanje, odnosno način na koji mi reagujemo na frustraciju usled neke naše neispunjene osnovne potrebe. Kad god nešto želimo ili zahtevamo, pokušavamo da zadovoljimo neku svoju osnovnu potrebu. Prema sajtu eqi.org, deset najosnovnijih ljudskih emocionalnih potreba su: prihvatanje, vera u nas, briga o nama, opraštanje, ljubav, bezbednost, podrška, poverenje, razumevanje i vrednovanje (cenjenje). Ovo je korisno znati, zato što u situacijama u kojima nije moguće ili je teško ispuniti konkretan zahtev, možemo identifikovati koja nam je osnovna potreba nezadovoljena, i zadovoljiti je na prihvatljiviji način. Tomas Gordon kaže da postoji kratak period između kulminacije naše frustracije i početka naše ljutnje, u kome možemo da odlučimo da ne reagujemo sa ljutnjom.

Pošto ljutnja nije osnovno osećanje, ne ohrabrujem njeno slobodno izražavanje, za razliku od osnovnih emocionalnih potreba. Nikog ne ugrožava naša potreba za podrškom i razumevanjem, ali naša ljutnja i bes i te kako je štetna po nas i druge.

drvo straha

U članku Ostati zen sam navela neke trikove kako se ne razljutiti. Trikovi pomažu, ali oni su ipak – trikovi. U međuvremenu sam ovladala „tehnikom“ blagovremenog primećivanja i identifikovanja frustracije, i kao što ću pokazati, kod mene je ona skoro uvek rezultat straha, a uzrok ljutnje.

Biti svesan frustracije

Frustracija se brzo preslikava na fizički plan, dakle najlakše se primeti po telesnim reakcijama. Nije to lako; godinama su nas učili da ignorišemo neprijatne signale tela i da budemo uporni u onome što radimo; govorili su da „nam nije ništa“, da „ne budemo preosetljivi“, da „se čeličimo“. Obrazovanje je podjednako kontraproduktivno po tom pitanju, jer prisutnost duha u telu , ili, celokupno zdravlje, nije predmet izučavanja. Sada ponovo otkrivamo da verujemo sebi, svom telu, instinktima i intuiciji; gledajući svoju decu, i mi se samoosaznavamo, i to ne samo na psihičkom planu, već i fizički – dopuštamo sebi da osećamo.

Frustracija nam se na dnevnom nivou dešava kada nemamo kapacitete da obradimo sve što se od nas zahteva u određenom trenutku. Umorni smo, žurimo da završimo još taj-i-taj posao, na podu je nered, a dete izruči i celu vrećicu klikera. Žurimo da spremimo obrok koji nam je dete zahtevalo, a ono prosipa kikiriki i jogurt, pa još to razmaže rukama, pa mu se onda hitno piški i usput dodirne svaku komad nameštaja tim svojim rukicama. Deca su se nešto zakačila i vrište, a mi ne znamo zašto, jer smo na šolji. Situacija je izmakla kontroli, nemoćni smo i to nas, prirodno, plaši; nemamo drugo oružje, nego da dozvolimo ljutnji da ona pokuša svojim oružjem da reši problem.

*U ovim situacijama, inače, isplati se prekinuti žurbu, odložiti kućne poslove i sesti s decom. Izbeći na taj način ljutnju i umesto nje povezati se s detetom u trenutku kada je njima to najpotrebnije – a to vidimo jer njihovo ponašanje zahteva naše prisustvo – je mnogo korisnije i od najhranljivijeg ručka i od najčistije kuće. Za to, potrebno je da smo spremni da prekidamo svoje aktivnosti – pranje sudova, ljuštenje povrća, mešenje kiflica, brisanje poda, čitanja vesti i statusa – samo obriši te ruke, krpom ili o trenerku, i – sedi s detetom.
To od nas zahteva uvežbavanje fleksibilnosti i odstupanja od planiranog rasporeda, ali vremenom postaje lakše. Takođe moramo na vreme primetiti kada nam naša neispunjena potreba – za odmorom, hranom ili radom – postane prioritet i to staviti do detetu do znanja na blag i definitivan način. Kako to primetiti pišem malo dalje u tekstu.
Navremen odgovor na detetova dozivanja (rečima ili delima) neće razmaziti dete. Malo dete mnogo teže kontroliše svoju frustraciju i nastaviće sve snažnije da nas doziva, sve dok ne dobije potrebnu pažnju; ili će shvatiti da ne može da se osloni na roditelja kada mu je potreban.
Blagovremenim odgovorom na detetova dozivanja negujemo odnos pun međusobnog poštovanja i poverenja. Blagovremeno saslušanje i stavljanje do znanja da zahtevanu pažnju ne može odmah dobiti, ali da će je dobiti čim to bude moguće, a onda razumevanje detetovo očekivano bučno izražavanje frustracije, takođe neguje poštovanje.

Elem, kako fizički osetiti da nadolazi bujica?
– ubrzan puls; osećaj pulsiranja u grlu, u glavi, na čelu ili negde na licu, iznad dlanova; znoj; dublje disanje; stezanje vilice, škrtanje zubima; skupljanje usana; savijanje dlanova u pesnice; ukrućivanje ili zatezanje mišića na vratu i ramenima.

Ovi znaci deluju dramatično kada se opišu jer su jasan znak predstojećeg nasilja; ali su toliko prisutni u našoj svakodnevnoj interakciji (sa decom), da ih više i ne primećujemo i ne damo im dužnu pažnju. Čak ih često tumačimo kao nadolazeća snaga i nadmoć. Istina je sasvim suprotna – naš mozak šalje signal da smo u kriznoj situaciji i da preti neka opasnost, pa pribegavamo poslednjim, nekontrolisanim sredstvima fizičke borbe – sve ili ništa, razum je odstupio borbeno polje snazi našeg zastrašujućeg glasa i stasa.

Kada osetimo bilo koji od ovih znakova, ali možda i neki drugi, ličan i karakterističan, veoma je važno da stanemo; da prekinemo aktivnost i primetimo kako se osećamo. U sledećem trenutku, kada je brana probijena, već je prekasno i nećemo moći da stanemo. Kako bi samo lako bilo da, kada se naljutimo, možemo da odložimo reakciju i da brojimo do deset! Problem je upravo u tome, što ne možemo da se zaustavimo u naletu hormona pa postupamo na način koji je štetan i zbog čega se kasnije kajemo. Dakle, bez preterivanja, od vitalne je važnosti primetiti fizičke znake nadolazeće frustracije, tada se zaustaviti i misliti na fizička osećanja.

Tog dragocenog trenutka još možemo da razumom pojmimo koja je naša nezadovoljena osnovna potreba, kao i da razumno odlučimo kako ćemo postupiti u trenutnoj situaciji. Da odlučimo da se odluke držimo, i da odlučimo da se ne naljutimo – pobesnimo.

Primer sa žurbom da se što pre spremi ručak, dok se deca otimaju o igračke: Kako galama postaje sve glasnija, mi iz kuhinje sve dajemo uputstva i savete kako da se razmirica reši. Deca nas ne slušaju i već vrište, dok nama voda na šporetu ključa a mi i dalje ljuštimo onu šargarepu. Osećamo kako se preznojavamo, srce nam jače lupa. Eto tog trenutka jasnoće! Spuštamo šargarepu, brišemo ruke o bilo šta, ostavljamo vodu da ključa, prilazimo deci i spuštamo se što niže pored njih. Puštamo da nam kažu ili pokažu u čemu je problem i potpomažemo proces pronalaženja rešenja. Voda na šporetu već se po malo izliva, i neka je. U slučaju opasnosti od povrede, najnežnije moguće, fizički ih odvajamo, obezbedimo im novu aktivnost, ostanemo još malo sa njima, pa se vratimo usamljenoj šargarepi i veseloj šerpi. Moja nezadovoljena osnovna potreba je u tom slučaju bila vrednovanje i bezbednost.

Primer kada smo u toaletu, a deca vrište. Taman smo se lepo smestili, a dreka počinje i postaje sve jača. Mi žurimo koliko možemo, ali dreka eskalira brže. Naša uputstva i saveti nemaju nikakvog efekta. Osećamo ubrzanje pulsa, toalet papir nam ispada iz ruku u žurbi. Eto opet tog trenutka odluke – hoćemo li da pobesnimo i urlamo, ili smisliti neko razumnije rešenje. Ako „uhvatimo“ taj trenutak, možemo razmotriti svoje opcije. Da li situacija zahteva od nas da dotrčimo sa gaćama oko kolena? I kad to radimo, možemo ostati smireni i prekinuti konflikt. Razgovor o njemu kasnije, kada svi budu dobro raspoloženi i sa gaćama na svom predviđenom mestu, biće mnogo blagotvorniji od pretnji i demonstracije sile. Da li možemo ostati gde jesmo i obavimo započetu aktivnost do kraja, ostaviti decu malo da pokušaju da „reše to sami“, sa uračunatim rizikom izvesne povrede? Kako god odlučimo da postupimo, bitno je da odlučimo, a ne da se prepustimo ljutnji. Moje neispunjene potrebe u tom trenutku su opet bile vrednovanje mog truda i bezbednost dece.

Primer kada žurimo da spremimo kuću za goste, a dete pravi nered: Završavamo usisavanje i pakujemo usisivač, a dete je prolilo semenke i jogurt po stolu! Osećamo vrelinu u glavi, i dođe nam da dreknemo i preteći potrčimo prema njemu. Opet je onaj ključni trenutak odluke, kada odabiremo kako ćemo reagovati. Hoćemo li pomisliti kako je naše dete bezobrazno i da namerno pravi nered kada smo mi tek završili čišćenje, ili kao dete koje zaigrano uči kroz eksperiment o fizičkim i društvenim pojavama. Imajmo na umu da kada se ljutimo, dete se oseća neprihvaćenim, odnosno volimo ga uslovno, samo kada se ponaša na nama prihvatljiv način. Uslovljeno dete nema poverenja da će mu roditelj pruži podršku u kriznim situacijama, u kojie bismo svi voleli da nas dete uključuje. Nema samopouzdanja da je vredno i dostojno poštovanja osim ako se ne trudi da ugodi moćnim figurama.

Prvo – prihvatimo svoju odgovornost da smo ostavili dete sa semenkama i jogurtom na stolu. Zatim, pitamo dete šta se dogodilo. Ne – šta si to uradio, ni – ko je ovo prosuo, nego – šta se desilo. Dete će nas skoro uvek iznenaditi svojim uvidom u situaciju i izvučenim zaključkom. Zatim – dodamo detetu krpu ili sunđer i posmatramo kako se dešava magija, sa rezervnom krpom u nsšim rukama da zajedno sredimo nered za koji smo zajedno odgovorni. Neispunjena potreba – vrednovanje našeg truda i želja za čistoćom i redom.

Mi pišemo članak za blog, a dete nam čačka po tastaturi i otvara funkcije za koje ne znamo kako da ih ugasimo. Ne zanima ga nijedna druga aktivnost i ne pomažu ni naše molbe i objašnjenje da ćemo mu se kasnije posvetiti. Ramena nam postanu napeta, počinjemo sve brže da izbacujemo nepovezane pretnje. Trenutak odluke – hoćemo li sačuvati svoj rad, poklopiti laptop i zadovoljiti detetove potrebe (za određenom aktivnošću ili odmorom)? Smatramo li da su detetove potrebe zadovoljene i da moramo da mu damo mogućnost da trenira svoje strpljenje? Neispunjena potreba – poštovanje našeg prava za vlastitim vremenom.

Biti svesan straha

Strah je osnovno ljudsko (i životinjsko) osećanje koje je ključno za očuvanje našeg života, Centar za strah u ljudskom mozgu nalazi se u samom njegovom centru, što govori o njegovoj evolutivnoj starosti i prioritetu. Bez njega, ljudska vrsta ne bi postojala. Problem sa strahom je kada ga na nekom nivou osećamo i u situacijama koje nisu životno opasne. Bebe i deca sa kojima roditelji nisu izgradili siguran i stabilan odnos, sa odgovorima na bebine zahteve da se oni osećaju bezbednima i zbrinutima, u kasnijim razdobljima života su mnogo skloniji anksioznosti.

Ljudski strahovi su različiti, ali uglavnom smo naučili da ih ignorišemo i potiskujemo i svode se na strah za bezbednost, odnosno u krajnjoj liniji – strah od smrti. Određene situacije u nama pokreću osećanje straha. U roditeljstvu, to se dešava kada postoji rizik da dete bude povređeno; daleko češće, kada se ponaša na nama neprihvatljiv način i plašimo se da će biti povređeno kada ne budemo mogli da ga kontrolišemo. Neuspeh u kontrolisanju je snažan i čest okidač straha i ljutite, nepromišljene reakcije na detetovo neprihvatljivo ponašanje.

Kako osetiti strah i shvatiti odakle dopire naš strah? Kada hodam po mračnoj ulici, osetim da mi se puls ubrzava; osvrćem se oko sebe i ubrzavam korak, procenjujući razdalinu do „bezbednog“ mesta, kao i ostale prolaznike. Shvatam da je u pitanju strah. Plašim se da me neko ne povredi. Setim se da sam se u najranijim uspomenama plašila povrede od strane roditelja; da sam se često osvrtala oko sebe u strahu da će me uhvatiti i primeniti društveno prihvatljivo, ali detetu strašno nasilje kao metod disciplinovanja ili prenošenje svojih frustracija. Dakle, moja tehnika osaznavanja straha je slična kao i za frustraciju:

  • primećivanje fizičkih manifestacija;
  • konkretizovanje uzroka straha, odnosno čega se plašimo, šta mislimo da će nam se desiti čega se plašimo;
  • kada smo imali takvo ili slično iskustvo, obično u detinjstvu.

Kada postanemo svesni svojih strahova iz detinjstva, o njima možemo razumnije da razmišljamo. Sama svest o tom osećanju i određenom događaju koji je bio okidač je veoma isceljujuče. Možemo razmišljati i koliko je realno da se opet nađemo u tako rizičnoj situaciji i šta možemo učiniti da budemo bezbedniji? Možemo li išta učiniti po tom pitanju? Možemo li biti apsolutno bezbedni ili moramo prihvatiti da ne kontrolišemo sve što nam se dešava?

Međutim, strah je primarno osećanje i retko se da rešiti logikom. Evolutivno „stara“ osećanja se, kako kaže terapeutkinja Džejn Evans, obrađuju se starim, fizičko-integralnim tehnikama: ritmičan pokret, meditacija, pažnja na disanje i telo.

 

Normalizacija nasilja 2

Osoblju dečjeg frizerskog salona gde se šišao moj sin i svim ostalim osobama koje rade nešto deci (a ne: sa decom!)

Kriva sam ja. Slike uplakane dece na Vašem sajtu, i to što ste me nazvali generičkim „mama“, trebalo je da mi bolje skrenu pažnju na Vaše metode rada i ophođenja s klijentima.
Pri kraju naše korespondencije, imali ste komentar na moj nedostatak talenta za „interakciju“. Ja svakako imam svojih ograničenja na tom polju; ali u ovom slučaju sam ja bila ta koja pokusava da interaguje, a vi ste to tvrdoglavo odbijale. Osim ako pod interakcijom podrazumevate ćutanje i dopustanje da nam radite šta god želite.
Po meni, interakcija je pitati: čime želite da Vas ošišamo? Ne birate vi šišate li makazama ilo mašinicom. Bira klijent. Ili makar pokazati alat da se dete s njim upozna i reći: ovime ću te šišati.
U vašoj dvadesetogodišnjoj interakciji s decom, morali biste znati da se deca plaše struje i da je ne treba bez razloga pominjati. To je veoma zastrašujuće. U istoj toj interakciji, morali ste doći do zaključka da trebate nabaviti tiši i moderniji aparat od tog vašeg, takođe zastrašujućeg, traktora od mašinice. Morali ste shvatiti da vam treba manje invazivna metoda za kvašenje kose od prskalice! Znate li da se prskanje vodom koristio u bihejviorističkim eksperimentima kao metod kažnjavanja? Znate li, „stručno“, šta je bihejviorizam, uticaj kazne, nasilja i preusmeravanje detetove pažnje na njegov razvoj?!

Interakcija je kada vam neko kaže: „Ne mašinicom“ da vi to istog časa poslušate; dupla interakcija je kada vam dvoje kaže to isto. A nasilje je kada neko viče „Neee!“ Vi to lepo, „stručno“, ignorišete i nastavljate da mu držite pognutu glavu i brijete i dalje. Kao robijaša. Kao stoku.

Interakcija je plakanje i vikanje. Znači: ne radi mi više to što mi radiš. Interakcija je na to reagovati. Kako sebi dozvoljavate klijentu naložiti da ne viče?! Je l’ vika smeta prefinjenom uvu dečjeg frizera sa dvadesetogodišnjim iskustvom?
Prekidanje interakcije je, pak, besomučno brbljanje i navaljivanje kojekakvim plastikama koje dete ne zanimaju. Dete zanima šta mu vi to radite o glavi.
A šta je mešanje u interakciju između roditelja i deteta, coktanje i prevrtanje očima na klijentov razgovor? Šta je davanje nezatraženih saveta o vaspitanju? Vi ste očigledno pobrkali svoju ekspertizu u šišanju kose sa obavezom klijenta povinovanja vašoj volji.
Dvadeset godina iskustva u „stručnom“ radu vas nije naučio kako da pružate bolju uslugu i da vaši klijenti – deca – budu zadovoljni. Nije vas naučio da usluga koju orodajete nije šišanje, nego zadovoljstvo klijenta; a to obuhvata mnogo više od frizure. Taj rad naučio vas je da ubrzate proceduru kako bi bila lakša za vas. Da se ne obazirete na molbe, zahteve i dostojanstvo vaših klijenata, kako biste im što pre videli leđa. Brzo ne znači i dobro – svakako ne u radu s decom.
Interakcija je da shvatite da je dete spremno za šišanje kada veselo priča o svom svetu. Tada ga ne morate požurivati, preuveličavati njegovu reakciju i prekinuti šišanje. Ne morate se majci mrštiti i negodovati na zahtev da bude kraće.

Što se tiče same frizure, nimalo nisam zadovoljna. Brijanje ispod kose nije to što smo tražili. Šiške su asimetrične. Oko ušiju i potiljka ostale su da štrče neošišane dlake. Kod kuće smo se došišavali i – uradili bolji posao. Izvolite nekad doći da vas naučimo! A pogotovo nešto o poštovanju i ljudskom odnosu.

Na kraju, interakcija je pitati: „Smem li fotografisati Vaše dete? Smem li objaviti fotografije Vašeg deteta na Fejsbuk?“ Kao što niste. Zamislite kako smo se osećali suprug i ja kada smo videli slike našeg uplakanog deteta kome pritiskate potiljak na Fejsbuku?! Ni mi sami ne objavljujemo slike dece, jer je to nepoštovanje privatnosti i izlaganje nasilju! Jeste li svesni da se deca žrtve nasilja biraju baš na društvenim mrežama? Da se jedan takav slučaj kidnapovanja desio prošle godine baš u našem komšiluku?

I koja je poenta objavljivati slike uplakane, očajne i maltretirana dece? Je li to treba da predstavlja reklama?!? Kakav um uživa u takvim slikama?!?

2016-06-03 08.47.24
Screenshot slika mog deteta na vašoj fb grupi

Na kraju, interakcija je ne spuštati slušalicu ženi koja vas moli da obrišete slike njenog deteta. Interakcija je izviniti se. Interakcija je kada vam se kaže to i uradite, a ne da se pravite ludi i očekivati specifikacije. Opet sad kažem – obrišite sve slike mog deteta i više ga nikad ne fotografišite, ne dirajte, ne gledajte, ne primičite se.
Vaša drskost, „prave beograđanke“, kako se deklarišete, me čak i ne iznenađuje. Iznenađuje me što ste vi iznenađene mojom reakcijom. Iznenađuje me što se roditelji slažu sa tim vašim nasiljem.

I sad, hoću li opet primiti tajanstvene pozive sa skrivenog broja u gluvo doba noći nakon ovog pisma, kao i nakon naše predhodne „interakcije“?

Sačuvajte za sebe svoje „poštovana gospođo“, jer ste delima pokazali kakvim  poštovanjem vladate. To „poštovanje“ s kojim se ophodite, nasilje, nerazumevanje, a da ne pričam o hladnoći i aroganciji, je koren svog zla u ovom društvu.

Ja ću, za razliku od vas, poštovati vašu privatnost. Ali ovog puta nije to poštovanje razlog što neću objaviti vaše ime, jer javnost ima pravo da zna šta da očekuje kada dođe kod vas. Ne objavljujem ga, jer se plašim. Jer vidim za šta ste sve sposobni. Samo što podalje od vas.

I obrišite objektiv pre fotografisanja. Nikog ne zanima prljavština vaših prstiju.

Domaći giros

Volimo giros, ali smo nepoverljivi prema hrani koja se priprema van naše kuhinje! Pretražila sam „gyros recipe“ i prvi recepat mi se učinio zanimljivim. Nakon što sam ga tri puta isprobala, poboljšala i pojednostavila – evo našeg recepta!

Sastojci:
Za marinadu:
– 2-3 glavice crnog luka
– pola glavice belog luka
– so i biber
– malo bosiljka ili ruzmarina ili majčine dušice

– 1,5 – 2 kg mesa (u zavisnosti od posude, ali ne sme se prepuniti) – šnicle od svinjskog buta, karabatak bez kostiju (pileće grudi su previše suve), jagnjetina – što god vam je po volji. Ja sam čak dodala 200gr pileće džigerice, jer je bila sveža.

– pavlaka
– paradajz i krastavac na šnite
– pite za giros (iz Vera), ili tortilje (bože me oprosti)

Marinada: luk iseckati i pomešati sa začinima.

20160531_11133520160531_111435

U kalupu za hleb ili sličnoj posudi poređati meso utrljano začinima.

Staviti u veći pleh sa vodom i peći oko 1h30min na 170 stepeni.20160531_112238

Kada je pečeno, staviti preko nešto teško da se meso nabije – na primer posudu sa kamenjem koje smo maznuli na Krfu. Neka odstoji 15-30 minuta. Zaštititi da se ne zamasti koliko je moguće.20160531_130746

Obično pravim bez krompira, ali mi ga deca tako ne jedu!

20160531_143756

Masnoću ocediti u teglu i sačuvati je u frižideru za supu, povrće iz tiganja, pilav…20160531_151027

Iseckati meso na što tanje šnite.20160531_15014720160531_144333

Staviti nesmrznutu pitu na komad alu folije, premazati pavlakom, staviti meso, povrće i pomfrit prema svom ukusu i potrebama. U pavlaku može se dodati sitno naseckani beli luk i (oceđeni) krastavac, dodati kap sirća i maslinovog ulja i – eto cacikija.20160531_145019

Uviti foliju.20160531_144928

Slikati za Fejsbuk (mlađi: za Instagram)20160531_145246

Ostatak mesa spakovati u kesice i zamrznuti za crne dane. Od tri kila mesa mi smo dobili osamnaest porcija girosa! Meso se može podgrejati u tiganju uz smrznuto povrće, i jesti sa pavlakom ili rendanim kačkavaljem koji se otapa po brokoliju. 20160531_151548Za low carb varijantu, poslužite bez znate već čega. Za vege varijantu, pokušaćemo da pečemo pečurke ili lele biju ili karfiol ili tikvice!

Normalizacija nasilja

Divan prolećni dan, pa su čak i deca iz obljižnjeg privatnog vrtića izašla u naš park. Napolju imaju čas fizičkog – vodi ih mlad, lep fiskulturac arogantan k’o – pa, k’o mlad, lep fiskulturac; a prati ih mlada, lepa i arogantna vaspitačica.

U taj privatni vrtić jesenos nismo upisali svog sina. I znala sam da je to dobra odluka, ali tek ovog divnog dana shvatila sam da je i bolja nego što sam mislila.

Kako da formulišem ovaj članak, a da ne zvuči kao jadikovka i ogovaranje? Možda će tabela izgledati najneutralnije:

Autoritarni stil primeri

Svrab u prstima mi nije dao da zaspim, dok nisam vrtiću poslala imejl za opisom našeg petnaestominutnog svedočanstva. Očekivala sam da će poslati generički odgovor „Hvala Vam na komentaru“ i da će, u interesu svog biznisa istražiti slučaj; ili da odgovora uopšte neće biti. Umesto toga, dobila sam silovit odgovor da je moje mišljenje na nivou statističke greške (tačno) i da sam isfrustrirana nečim drugim (ne baš tačno) – žena koja izražava svoje mišljenje mora biti to, zar ne. Ali, glavni problem nije taj šovinistički i agresivan odnos prema meni.

Problem je što je vlasnik obdaništa potpuno nesvesan problema – ili se jako trudi da to tako prikaže.

Problem je što je ovakav način vaspitanja uobičajen i što masa (klijent) ga i očekuje. Problem je što ta deca ne znaju za drugi način i što će najverovatnije i ostali jedini način komunikacije koji poznaju i praktikuju. Problem je što vlasnik tvrdi kako su deca zadovoljna, a suprotno se može videti na njihovim licima – ako ih čovek pogleda njih ili njihove slike na vrtickoj fejsbuk stranici. Problem je što se uporno ignorišu rezultati istraživanja i dostignuća nauke, i deca se vaspitavaju po principu „i mene su tako vaspitavali pa mi ništa ne fali“.

Problem je što privatni vrtić nije bolji od državnog i što državni vrtić nije bolji od privatnog. Problem je što za mnoga deca ni dom nije bolji od vrtića a ni vrtić nije bolji od doma.

Problem je nedostatak osnovnog bontona, kao što je upotreba reči hvala, molim i izvini (zahvalnost, skromnost i otvorenost).

Problem je što decenijama smo jedna od najnesrećnijih nacija na svetu i to ne samo da nam ne predstavlja problem, nego se time i ponosimo.

Dakle, nije ovo članak o vrtiću. O nama je.

Kome pripada vaše dete? Priča o povodljivosti mladih

„Prva stvar koju čovek uradi kada se nađe slobodnim je da nađe nešto ili nekoga pred kim će se pokloniti.“ – Dostojevski

Šta to tera mlade ljude da se priključuju opasnim organizacijama i pokretima? Šta li je u glavi tog mladića ili, sve češće, devojke, čak – zapadnjakinje, kada raznese sebe i čekin salu na aerodromu?!

Šta toj deci fali?

Um teroriste tek treba da se proučava, ali je svakako razmera uveliko prerasla mogućnost da se radi o mentalnom oboljenju. Regruti teroristickih organizacija su sasvim obični mladi ljudi i to me veoma brine. To znači da je najveći deo dece podložan njihovom uticaju. Znači da se mora hitno menjati nešto u trenutnom i sveprihvaćenom načinu odgajanja.

  • Vreme koje provodimo sa decom
    Trenutni sveprihvaćeni životni stil podrazumeva oba zaposlena roditelja. Vreme za vaspitanje je svakog dana od 17.30 do 20.30 i vikendom (kada nema drugih obaveza, jer deca nisu uvek poželjna čak ni na porodičnim proslavama). Ni ta tri sata nisu posvećena tom cilju, nego pripremanju, odmoru i drugim aktivnostima. I kada isplaniramo da posvetimo određeni broj sati „vaspitanju“, tojest pogotovo tada, roditelji znaju da to tako ne ide. Deca se ne vaspitavaju po rasporedu časova. Prilike za vaspitanje se javljaju spontano u toku celog dana, a naročito i njegovom „radnom“ delu, bili roditelji prisutni, ili ne. Ako te prilike ne iskoristi roditelj, neko – ili nešto – će ih iskoristiti.
    (Ovo nije napad na zaposlene majke, smatram da je važno da žena bude ispunjena i radi ono što joj prija, i svesna sam da su uslovi života teški. Pokušavam da realno dočaram detetove potrebe i ono što je najbolje za njegovo formiranje.)
  • Posvećivanje pažnje emotivnom životu
    „Mislim da se danas preteruje sa posećivanjem pažnje dečjim osećanjima. Niko nama nije posvećivao pažnju, pa ništa nam ne fali“. Ovo često izgovaraju roditelji koji su prigrlili ranije opisani način života – kao uspavanku za savest ili kao prvi simptom emocionalne tuposti. Emocije su pokretačka snaga u životu, što znači da je njihovo ignorisanje samodestruktivno i ispoljava se na svim nivoima, pa i na fizičkom u vidu bolesti. Razgovor o osećanjima, svest o njihovom postojanju i prihvatljivi načini njihovog izražavanja su sposobnosti koje se neguju od najranijih dana kroz detinjstvo i mladost.
  • Autoritarno vaspitanje
    Ako nekoga pritiskamo, prirodno je da će se okrenuti protiv nas. Ako nekoga kontrolišemo, postaće vešt u izbegavanju kontrole. Ako dete ne poštujemo kao osobu, pobuniće se i potražiće svoje mesto negde drugde, gde može da ispolji svoju osobnost i gde će se osećati cenjenim. Njihov odnos s autoritetom je ambivalentan – s jedne strane tragaju za njim i veoma im je stalo da zadovolje očekivanja autoritarne figure, istovremeno ne verujući joj. Takva deca mogu pribeći porocima radi pobune.
  • Popustljivo vaspitanje
    Često deca koja ne poznaju granice (u našoj porodici je to, na primer, svačija bezbednost i očuvanje tuđih stvari) osećaju se nebezbednim, nemirnog su duha i idu sve dalje (ili dublje) u potrazi za njima. Osećaj povlašćenosti se brzo smenjuje s osećajem nesigurnosti i nezaštićenosti. Deca kojoj nisu postavljene granice mogu pribeći agresivnom ponašanju. Njihov odnos s autoritetom je takođe narušen, izbegavajući svaku vrstu vođstva i pomoći, uz duboku ljutnju što takva suštinska podrška nedostaje. Takva deca mogu pribeći porocima radi potrage za granicama.
  • Konsumizam – stvari i svakodnevno uzbuđenje
    U nedostatku vremena koje smo proveli zajedno, stalno se trudimo da vreme provedemo „kvalitetno“. Deca nas ne posmatraju na našem poslu. Kontakti sa širom porodicom i prijateljima su svedeni na povremene posete (ako i toliko – a ko uopšte želi da živi sa svekrvom?!). Te posete utoliko više činimo specijalnim, dakle – izuzetkom, što za njih ulepšavamo kuće i sebe, i tako se udaljavamo i izolujemo od gostiju. Glavne, prirodne prilike za učenje, za „životnu školu“, dete nema. Ali ne mari, jer ga šaljemo u onu „pravu“ školu. Manje je važno što ona nije „životna“.
    Baš zato, nadoknaditi propušteno vreme nije moguće (e, jbg) – moguće je samo provoditi bolje današnji dan – i planirati to i za sutra.
    Raditi nešto „specijalno“ s decom zbog griže savesti, dovešće do toga da dete očekuje da mu roditelj stalno priređuje specijalne aktivnosti, istovremeno razočarano jer njegove osnovne, duboke potrebe nisu zadovoljene. Roditelj će osećati to nezadovoljstvo i osećaće se ozlojeđeno, tužno jer oseća nedostatak prave povezanosti s detetom, misleći „šta sad od mene hoćeš, vidi šta radim za tebe a ti opet nisi zadovoljan“.
    Dete tako uči da svoje osnovne potrebe zadovoljava na neodgovarajuć način – uzbuđenjem koje pružaju nove stvari i novi događaji. Problem sa i sa uzbuđenjem i sa novim je taj što prestanu da budu to, pa nam treba još novoga za uzbuđenje. Odavde je lako videti kako se kreće putem poroka. 2016-03-25 12.37.42.jpg
  • Osećanje pripadnosti
    Ovde ću upropastiti reči Svetomira Bojanina, parafrazirajući ga – život savremenog deteta nije celovit već je iscepkan u nespojive celine, i svaka od njih je lako promenjiva – kuća, škola, posete, drugari. Danas više nego ikada su u našim životima prisutne migracije, preseljenja, razvodi, menjanje prijatelja iz ovog ili onog razloga. Proširena porodica ne postoji (to lepo objašnjava Džonis Veb – ona vidi glavni konflikt u insistiranju starijih članova porodice na starosnu hijerarhiju s jedne strane, i njeno zbacivanje od strane mladih sa druge). Učitelj nije neko s kim se dete susretalo u svakodnevnim kontaktima. Drugar se lako odseli. Crkva nas ne sabire pod svoj krov. Porodica migrira i nacionalni identitet biva, u različitoj meri, zamenjen željom za boljim životom.
    Mlada duša luta i postavlja pitanja o razlozima i svrhama svog postojanja, o svojim korenima – pre nego što postavi pitanje o krilima.
    roots wings 2
    Kada se čovek odseli, postaje večit iseljenik/došljak. Jer veze koje se stvaraju u detinjstvu, ili čak i nasleđuju, su one najdublje, pa makar bila to čaršijska poznanstva ili dečak iz komšiluka koji je na tebe bacao kamenje. Rođake ili prijateljice sa kojima se svake godine zajedno sprema zimnica; 20160325_140625 (2)kumovi sa kojima se tradicionalno popravlja auto, slavi i žali; Ta poznanstva nam daju osećanje pripadnosti; poznati miris promene godišnjeg doba, horizont iza kuće, dedova njiva, očekivana postavka na pijaci – jeste deo temelja našeg identiteta. Dete koje nema to svoje „pleme“, tražiće ga, jer je socijalizacija osnovna ljudska potreba. Pisaće blogove. Pridružiće se „ekipi“ iz kraja. Pridružiće se „ekipi“ s Bliskog istoka. Ne kažem, naravno, da treba da opozovemo treći milenijum – ali možemo biti svesni šta je esencijalno, a šta komotno. Konkretno za savremeno dete, omogućavanje postojanosti treba da nam bude prioritet – porodice, familija, kuća, kraj, mesto, zemlja, običaji („rutina“ za bebe):
    – pružanje mogućnosti da zavoli prirodu i da oseti vezu s njom;
    – da zavoli svoju zemlju, grad, narod, veru;
    – da slavimo praznike i navijamo za „naše“;
    – da negujemo rodbinske i komšijske odnose, ali i
    – da uspostavimo prijateljske i trajne odnose sa osobama koje su detetu bitne – sa učiteljem i lekarom, na primer.

Korisna i štetna griža savesti – Smrt perfekcionizmu, sloboda roditelju!

Završila sam sa pokušajima da budem savršena. Sa pokušajima da budem najbolja. Sa pokušajima da budem dovoljno dobra.

„Dovoljno dobra“ ne postoji. (Ili ja to nikad nisam uspela.) Ne postoji. „Dovoljno dobra“ je laž, duga koja nas stalno mami i izmiče nam, kao u snu, nadomak dodira. „Dovoljno dobra“ je večito nezadovoljstvo nama naših roditelja i vaspitača, stalno postojanje nekog „ali“ ili „ako“. Nije ni bitno zašto je to tako, jer sam s tim završila.

Završila sam sa čišćenjem kuće i spremanjem za goste.

Završila sam sa ućutkivanjem dece pred komšijama.

Završila sam sa preozbiljnim razmatranjem tuđih mišljenja i filozofija. Završila sam sa upijanjem svakog članka o vaspitanju koji mi iskoči u njuz fidu. Više me ne hvataju na emociju, odnosno na grižu savesti. Sada znam dovoljno, dovoljno sam jaka, i dovoljna sam.

I početak roditeljstva je početak kao i detinjstvo i pubertet, kada smo ranjivi i još nesigurni. Tuđe kritike, ili čak tuđe načine koji su suprotni našima, lako mogu u nama izazvati grižu savesti.

Griža savesti je korisna emocija. Ona nam javlja da treba da postupamo bolje, da budemo bolji, možemo da budemo bolji.. Svi ti blogovi o vaspitanju naučili su me da razlikujem dva izvora griže savesti, koje nazivam interna i eksterna, podsticajna i štetna.

Interna i podsticajna griža savesti je kada, čak i kao reakcija na neki spoljašnji nadražaj, prepoznam da postoji mesta i mogućnosti za poboljšanje u nekim mojim postupcima. Tada, napravim plan kako da ta poboljšanja sprovedem, oprostim sebi, nasmešim se, i mirno zaspim jedva čekajući novi dan.

Eksterna, ili štetna, jeste ona, kada sam, imajući u vidu dostupne činjenice i moju individualnu situaciju, odlučila kako ću postupati povodom nečega i sprovodim tu odluku, a neko ko za mene predstavlja autoritet – taj postupak osporava.

Razlikovanje podsticanje i štetne griže savesti mi pomaže da prvu primenim, a drugu odbacim.

Ali to nije sve!🙂

Uz kupljeni kompas, dobijate besplatnu procenu svog samopouzdanja i sigurnosti u svoja ubeđenja, spremnosti da iste razmatrate, kao i mogućnost ispitivanja razloga vaših slabosti, kao polazna tačka za razvoj!

Iz silne griže savesti, izvukla nekoliko naravoučenija:

  • Autoritet nije bogom dan. U redu je da mi neki saveti ne odgovaraju. Za moj život i moju decu, JA sam autoritet. Ja sam fakin majka. Kada je majka postala tako nesigurna, pasivna, od kada to mora da sluša ovoga i onoga, da joj pamet soli komšinica ili šalteruša ili čak pedijatrica? Kada sam ja bila dete, majka je bila alfa i omega, bog i batina, život i smrt. I sada nikome nebitnom se više ne pravdam, ne objašnjavam i ne izvinjavam. Takva sam kakva sam.
  • Ne moram nikome da polažem račune. Sama sam ja odgovorna za moje postupke i moj način života. I te odgovornosti su velike i važne. Baš zato ih prihvatam ja, i odgovaram samo svojoj savesti.Naravno da s porodicom i prijateljima razgovaram o tome kako sam donela neku odluku i tražim njihovo mišljenje, ali to ne radim kako bih se pravdala i stekla njihovo odobravanje i prihvatanje.
  • Ne moram da dobijem odobravanje društva. Bilo to odobravanje mojih starih prijateljica, ili mama iz grupa na Fejsu. Ako ne moram, onda ga ne tražim. Oslobađam sam se potrebe da me neko prihvati takva kakva jesam. Bitno da ja sebe prihvatam.Ova tačka zaslužuje više pažnje i pišem o tome u sledećem članku.
  • Ništa ja ne moram. Ne moram za svaki obrok da poslužim povrće, a za svaku užinu med i voće. Ne moram izvesti decu napolje. Ne moram im pričati na engleskom. Ne moram. Nekih dana, meseci, dovoljno je samo da budemo to što jesmo, tu gde jesmo. Radim ono što nam se radi, što nam je u tom trenutku bolje.

IMG_2326

IMG_2331
IMG_2343

IMG_2345

IMG_2351

IMG_2370

Živeli.

Primerom i strpljenjem, a ne ljutnjom, postiđivanjem i grižom savesti

Članci o vaspitanju su često toliko sažeti i uopšteni, da se može desiti da autor govori o deci od, recimo, deset godina, a da mi njegove savete pokušavamo da primenimo sa našim jednoipogodišnjakom. To se zaista dešava i ostavlja nas frustriranim i sa osećanjem neadekvatnosti i griže savesti.

Dete krajem treće godine tek počinje da oseća stid i grižu savesti. U toku četvrte godine počinje svesno da želi da usreći roditelja, i da u izvesnoj meri svesno upravlja svojim ponašanjem sa ciljem da se dopadne roditelju; ta želja dostiže pun potencijal negde do šeste godine i opstaje do puberteta, kada počinje polako da jenjava.

To znači da nam detetova fiziologija brani da vaspitavamo dete igrajući na kartu postiđivanja i savesti.

Dete u tom uzrastu traži sve veću slobodu i moć odlučivanja – po nekim pitanjima i prema vlastitoj proceni to mu možemo dozvoliti, ali i dalje mora da poštuje mnoga pravila i ograničenja. Dete nas ne sluša, ne povinuje se našoj volji zbog snage svoje volje, želje, namere; a kada roditelj izrazi svoje neodobravanje, dete počinje da se stidi i oseća grižu savesti.

Do tada, dete mora da znati duboko osećati da ga bezuslovno volimo; ako se dete ne oseća sigurnim u našu ljubav, ako u tim trenucima reagujemo ljutnjom, besom, kažnjavanjem, postiđivanjem, pretnjama – ili u toku njegovih ranijih godina smo tako reagovali – dete će se pobuniti ili/i (često neprimećeno) zatvoriti se u sebi bez istinske duboke povezanosti s roditeljem, koja je most za bilo kakvo vaspitavanje i disciplinovanje.

O tome pišu Sigel i Brajson u svojoj knjizi Disciplina bez drame: „When limit-setting and “no”are accompanied by parental anger or negative comments that assault a child, the “healthy, developmental shame”of a child simply learning to curb his or her behavior now is transformed into more complicated “toxic shame”and humiliation. One view proposes that toxic shame involves not simply the sense of having done something wrong, which can and needs to be corrected, but the painful sense that one’s inner self is defective. And this belief that the self is damaged is felt to be an unchangeable condition of the child—not a behavior that can be modified. Some researchers consider this move from “behavior to be changed in the future”to a “self that is fundamentally flawed”as the outcome for children who experience repeated parental hostility in response to their behavior. Toxic shame and humiliation can continue through childhood and into adulthood, even beneath the surface of awareness, leaving individuals with a hidden “secret”that they are permanently and deeply defective. A cascade of negative consequences—having trouble with close relationships that might reveal this hidden secret, feeling unworthy, being driven to succeed in life but never feeling satisfied—can then dominate the individual’s life. You as a parent can avoid giving your child this negative cascade of toxic shame by learning how to create needed structure without humiliating your child. That’s an achievable goal, and we are committed to making that path available to you if you choose it.“

„Kritikujemo postupke, a ne osobu“ čitamo tu i tamo. To zapravo znači da se ne ljutimo na dete. Da se ne ljutimo. Ono je samo dete. Nema kontrolu nad svojim postupcima. „Nekad je divna, a nekad nevaljala“. Pa, da. Nekad zaista može da se kontroliše, a nekad ne može. „Programator“ joj je još  u fazi stvaranja. „Ti si dobar, samo kad hoćeš“. Ne. Dobar je uvek. Ne pitaj ga da li je dobar i pogotovo ne povezuj to sa pitanjem da li sluša mamu. Povinovanje nije jednako dobroti.

Ako se naljutimo, dete se uznemiri, i amigdala zatvara prednji mozak – nema učenja. Umesto toga, moramo mu pomoći da uoči i ispravi grešku. Kako?
– nekada dete već zna da je pogrešilo.
– nekada je dovoljno skrenuti detetu pažnju na posledice;
– nekada mu treba objasniti zašto je takav postupak loš.

I uvek kada je moguće treba bez insistiranja dati detetu mogućnost da ispravi grešku.
Ako se popne prljavim cipelama na sedište automobila, treba mu pokazati tragove njegovih cipela na sedištu i omogućiti mu da se opet popne bez gaženja sedišta.
Ako baci igračku gde ne bi trebalo, treba mu omogućiti da je uzme ili dobije i da je stavi na njeno mesto.
Ako gurne sestru, treba mu ukazati na njena osećanja i pomoći mu da se izvini.

Kada je naš trogoipodišnjak počeo da govori „izvini“ kada mu očigledno nije iskreno žao, shvatili smo da moramo promeniti dve stvari:
– da se postavimo tako da se dete ne plaši kazne u vidu naše previše burne reakcije;
– da „izvini“, „žao mi je“ i „oprosti“ postanu izrazi koji potstiču na ispravljanje greške: „Izvini – kako mogu da popravim stvar / nadoknadim štetu koju sam napravio?

Pogledajmo dete u oči. Primetimo kada pogne glavu. Pitajmo ga kako se oseća, da li se postideo, da li mu je žao. Dubina osećanja će nas verovatno iznenaditi.*

IMG_2378

Danas je moj troipogodišnjak slomio moju voljenu vazu. Vaza je bakina, uživala sam u njenoj lepoti, davala mi je neki mir, i nosim sa sobom čarobne uspomene u kojima je ta vaza.
Prišlo mi je sa komadom stakla i onim tamnim, tužnim očima, prebledeo mi tiho kaže: „Žao mi je“.
I videla sam, kao što tek odnedavno uočavam, da mu je zaista žao. Šta drugo mogu da uradim ili kažem, nego „hajde da počistimo, pazi da se ne posečeš“ i „ta vaza mi je bila veoma draga“? Vaza je već slomljena. Neću zbog toga da lomim i dete. U to, nisam zaboravila kako su mene kao dete kažnjavali vikanjem i postiđivanjem kada bih slomila čašu i kako sam se toliko teško osećala, toliko sam se plašila, da sam želela da nestanem. Sama sam dozvolila detetu da se igra blizu stakla kada sam znala da nešto može da slomi – ako je iko kriv, onda sam to ja. Ali za okrivljivanjem nema nikakve potrebe.
Kada se samo setim onih reakcija, kao kada je letos ubacio moj telefon u šolju!

Naravno da nas neki (dobro – mnogi) postupci nerviraju i naravno da kao ljudi od krvi i mesa reagujemo burno. I to je u redu. Sve dok imamo na umu da neposredna kazna (vikanjem, vređanjem) nije naš cilj i da je štetna za dete i proces vaspitanja. To može biti veoma teško ako smo i mi sami vaspitavani tako da je svaki naš postupak koji je smatran nepoželjnim kažnjavan na taj način.

Takvim našim odgajanjem, usvojili smo stav da se deca jedino vaspitavaju neposrednim kažnjavanjem; plašimo se da ćemo dete „ispustiti iz ruku“, plašimo se gubitka našeg autoriteta. Plašimo se, pa se silovitim napadom branimo.

Nije lako otrgnuti se od te naše perspektive. Čak i kada znamo tehnike pozitivnog disciplinovanja, potrebno je mnogo svesnog napora da postupamo suprotno svojih impulsa, i to u žaru „situacije“.

U međuvremenu, da priznamo da smo pogrešili i izvinimo se. I nadoknadimo štetu dodatnim bliskošću i igrom.

Kako onda vaspitavati dete do treće ili četvrte godine? Primerom. I strpljenjem. Naše kritike neće imati nikakvog pozitivnog efekta na ponašanje, ali imaće negativan efekat na detetovu ljubav prema sebi.

Kada je to moguće, pustimo da dete uoči direktne i neposredne posledice bez pametovanja; ali se one (na sreću ili nažalost) javljaju ređe nego što bismo voleli.

Naravno da ćemo mu reći da neki njegov postupak nije u redu. Ali, insistiraćemo samo na najvažnije i beskompromisne stvari.  I nećemo se ljutiti na dete, koliko god to možemo. Ljutiti se na dete znači da ga doživljavamo kao jednakog i kao pretnju, a ono to nije.

Ali, kako da ne reagujemo s ljutnjom, kada smo ljuti? Često sam sretala savet – ne radi ništa. Pauziraj. Diši. E pa, koliko god se trudila, to ne mogu. Kada sam u „takvom“ stanju afekta, moram da reagujem. Pa pošto ne mogu da to pobedim, odlučila sam da se tom silinom emocija pridružim, i da ih tako ukrotim i iskoristim pozitivno.

Evo šta (se ja trudim da) radim kada me dete naljuti, i kada je to naravno moguće: Zgrabim ga i grlim ga, čvrsto ali nežno, dok ono vrišti i koprca. Ponekad se pretvaram da sam „ljuća“ nego što jesam i šaljivo kažem: „Ma šta si ti to uradio?!“ dok se rvemo. Ali, čim ga zagrlim, obično već počinje da me prolazi ljutnja. Ono cvili da ga pustim da bi nastavilo sa nestašlukom, a ja mu šaljivo i nežno ne dozvoljavam. Na ovaj način ja transformišem i praznim svoj emotivan naboj, sprečim njega da se ponaša na neodgovarajuć način i povežemo se grljenjem.

Već je pisano o prilagođavanju detetu dok je tako malo. Mnogu roditelji, pogotovo jedinog deteta, strahuju da na taj način dete kontroliše njih, a ne obrnuto. Taj problem možemo rešiti tako što ćemo prestati da se borimo za nadmoć sa svojom decom i time što ćemo prestati da ih stavljamo na neprijateljsku stranu. Dete hoće da nas posluša, ali nekad nije sposobno za to i treba mu naša pomoć.

Uvek se trudim da imam na umu šta je mojim roditeljima govorio jedan njihov mudar prijatelj: „Sa decom jedan komplet nameštaja i pokućstva se upropasti i baci“. Po meni, isto važi i za telefone, računare, automobile, odeću, kao neka vrsta cene koju plaćamo za decu.

ako nije polomljeno

*da moja profesorka s prve godine fakulteta vidi ovaj adhortativni imperativ koji ja tako rado koristim, bila bi užasnuta i duboko razočarana.

Savršena mama

U članku Mudre misli Uroša Petrovića koje su mi otvorile oči preporučila sam da pazimo šta čitamo i usvajamo: „Još jedna važna stvar koju možemo učiniti za svoju decu – naučiti da prepoznajemo kvalitetne, informativne članke i njihove zle blizance – senzacionalistička, štura štiva klikabilnih naslova „.

U starom članku: Najbolji saveti za negu bebe – moja top lista pisala sam: „Birajte savete: Ako vam je nešto posavetovao autoritet kome verujete (doktor, pedagog, vaša iskusna prijateljica) ne znači da će vama odgovarati. Isto tako, ako ste dobili nezatraženi savet od nekih bezveznjakovića, ne znači da je loš! Porazmislite o svemu, pa ako vam ne odgovara – ne opterećujte se, nastavite mirno svojim putem. Setićete se već šta vam je ona baba pričala, ako vam ikada zatreba!“

Pišem o osetljivoj temi vaspitanja. Svi volimo svoju decu najviše na svetu. Svi „smo čitali“ ovog i onog eksperta. I svi oni prave spiskove pravila, saveta, preporuka, roditeljskih grešaka i grehova.  Kako god okreneš, šta god uradiš – pogrešio si.

Istina je da niko nije savršen, a najmanje mi koji pišemo o roditeljstvu. Baš zato i pišemo o tome. O savršenom se nema šta reći. Savršeno ne postoji. Štaviše, savršen roditelj je štetan za dete. Zamislite tu, uvek prijatnu, nasmešenu, hladnu, neljudsku stenu. I zamislite sebe kao dete pred njom – uplašeno, veselo, živahno, trapavo – živo. Kao što piše blog Letnje igralište

„Gotovo kao da se stidim, rekla sam im da se ne ponašam uvek savršeno, da  grešim, da se zbunjujem, da se plašim, da mi se omakne smeh u nezgodnom trenutku, da zaplačem kad me nešto zaboli jako, da mi celer nije baš omiljeno povrće, da su mi lizalice bezveze, ali da mi je čokolada super. Gledale su me zbunjeno. Starija mišica je bila zainteresovana koju to hranu još ne volim, mlađa čega se sve plašim, a ja sam samo htela da im se izvinim za sve svoje postupke koji se savršenim mamama ne mogu omaći; za postupke i osećanja zbog kojih misliš da si najgori roditelj na svetu.“, i

„Rekla sam im da je u redu da i odrasli budu deca. Rekla sam da su i nama, velikoj deci, potrebni ljubav, nežnost, blagost. Rekla sam im da je u redu nekad biti tužan, nesiguran, povređen; da je to prirodno, normalno. Ali, a ovo mi je jako, jako važno da znaju, u redu je i sebi dati novu šansu, u redu je oprostiti, zaboraviti. Jer izbor je uvek u nama i svakog dana dobijamo novu šansu da se koristimo njime. Nismo savršeni.“

Ja? Savršena? Autoritet?
😀

Budim se džangrizava.

Navučena sam na eletronsku stimulaciju.

Moram da budem u pravu.

Ignorišem decu dok radim (pišem blog).

Zavidljiva sam. Naročito na popularne blogove i visoke žene.

Vičem na decu. U dobrim danima se trudim da budem bolja, u lošim danima se trudim da ne budem gora.

Loše se hranim.

Plašim se.

Zlopamtilo sam (tačnije: pamtilo sam).

I ovo samo ovako samo na brzaka.

Molim vas.

Kada čitate bilo šta, a naročito  moj blog, imajte to u vidu.

A i ovo:

Ja sam samo jedna mama.

Imam svoju perspektivu, prošlost, detinjstvo, porodične odnose. Pišem na osnovu njih. Oni su samo moji, možda se u nečemu poklapamo, ali sigurno se u mnogome i mimoilazimo.

Jeste, pročitala sam neke knjige.

A sutra ti pisci mogu izaći i reći: „Nismo bili u pravu. Pogrešili smo.“

Pa ću morati da to uradim i ja.

Ups.

Zato, uzimajte iz ovog bloga ono što vam paše. Ono što vam se sviđa i što vas može podržati na vašem putu. Samo je to vredno.

Pustite da iz vas izađe sve ono što vam se ne sviđa.

Ovo je samo moj lični blog.

Na kraju, prenosim misao Lori Petro: „Stvar je u svesnosti, a ne u savršenosti“.

Želim vam mir, radost, ljubav i užitak.

IMG_1998 (3)

a letter to teachers on the use of stoplights in the classroom

Za kolege nastavnike.
Neke misli o javnom postidjivanju i kaznjavanju ponasanja.

beyond the stoplight

Screen Shot 2013-09-04 at 12.55.03 AM

Dear Teacher,

Before you hang that stoplight up for the new school year, please put yourself on red for a minute or two.  Rethink the idea that hanging a large paper traffic light in the front of the room, dotted with magnets or popsicle sticks displaying each student’s name is ok.  Rethink the concept that publicly tracking behavior and doling out consequences based on whose behavior moves them off of green each day is fair, kind, or appropriate.  Please rethink.

I recognize myself in you.  I once believed that giving students a “visual” for where their behavior stood in my class would enable them to control it, that all children could control their behavior, and that controlling behavior was one of the most important tasks on my teacher to do list.

As a first year teacher, I remember ‘writing names on the board.’  That’s what I was told to do…

View original post 550 more words

Put keksa

20160125_142723

20160125_142847

20160125_142654

20160125_152837

20160125_152914

20160125_154856

Peći kolačiće sa dvoje dece znači tri umazana i nabrašnjena kompleta odeće, brašno po kuhinskom podu, mrvice i džem po celoj kući, masne kvake, nešto živaca i natezanja, pleh, vangla i tanjiri za pranje, propušten zdrav obrok i dva zadovoljna osmeha.

Samo za taj osmeh to radim.

I zato što se sećam osećanja malenkosti, nekompetentnosti i nestrpljivosti, kada mi baka nije davala da diram testo.