Budite autentični s decom

Оčekujte mnogo, mnogo i dajete

Koliko me žalosti nedostatak saosećanja i responsivnosti prema deci, autoritarnost naročito prema bebama i todlerima (oprostite na psovci), isto toliko me pogađa i permisivnost – nepostavljanje očekivanja ponašanja, naročito kako deca rastu. Usudiću se da kažem da je u osnovi obe pojave nepoznavanje razvojnih faza. Kakav paradoks! Branimo bebi da plače neodgovarajući na njen plač, ali zato ako jedanaestogodišnjak pljune nastavnika, nastavnik mora da meri svaku reč, da ne bi povredio njegova osećanja.

3588ec00-a6ea-49d2-8751-ebfe6dc79e36

U ovoj drugoj situaciji sam se nedavno našla i ja. Radim, između ostalog, mali fond časova u dnevnom boravku za vreme raspusta, za decu od šest do jedanaest godina, pri vrtiću. Mi nastavnici uvek imamo u ponudi razne aktivnosti za zanimaciju, ali deca koja tu dolaze, naročito ona malo starija, najviše vole jednostavno da se druže, što ja podržavam. Pravila u boravku utvrđujemo zajedno jednom godišnje, po njihovim predlozima. Ona se svode na pozdravljanje pri dolasku i odlasku, rasčišćavanje svojih stvari, nevređanje prisutnih, umereno ponašanje u cilju neometanja drugih polaznika, očuvanja prostora koji nam je poveren. Princip je – prijatan raspust za sve članove grupe.

Ali, deca uglavnom ne pokazuju nikakav trud da se drže tih pravila, koja onda ja moram da izvršim, tako što ostajem uz dete dok ne ispuni svoju obavezu. Pri tome dobijam gotovo isključivo ogavne i nevaspitane reakcije.

Hoćete da igrate fudbal? Izađete slobodno u dvorište. Nećete napolje? Onda molim vas dajte mi loptu“. 

Reakcija: prevrtanje očima, neartikulisani zvukovi razočarenja i bacanje lopte tik pored moje ruke.

„Podeliću svoju užinu sa vama. Donesite sebi tanjire i operite ih posle.“

Reakcija: coktanje s negodovanjem, prevrtanje očima.

„Momci, vaše patike i jakne su razbacane po celom hodniku. Vratite se svi molim vas da proverite i pokupite svoje stvari.“

Reakcija: Sve od gorenavedenog, uz plazenje pri čemu me je još i bukvalno ispljuvao.

Svesna sam da je u pitanju odmeravanje snaga i gledam da im dosledno i jasno kažem šta očekujem, iako su to elementarne stvari koje (je trebalo da) su naučili do trećeg rođendana.

Nije bilo nazad. Znala sam da ću morati da opravdam pred nadređenima i možda i roditeljima to što ću upravo uraditi, ali sam odlučila da zaštitim svoj integritet čak i po cenu otkaza (a možda sam se upravo tome i nadala!).

Tako popoljuvana, zaustavila sam tog dečaka i oštro sam mu rekla da tako sa mnom, bez elementarnog poštovanja prema nastavniku i odrasloj osobi, ne može. Tu se on silno rastužio, plakao, tvrdio kako se on, eto, trudi da se lepo ponaša ali ja to ne cenim. Rekla sam mu da pljuvanje i kreveljenje ne pokazuje baš mnogo pruda, a onda sam ga pustila da ode u drugu sobu i dramatično jeca. „Smeš da plačeš, ali ne smeš sa mnom tako da se ponašaš“, rekla sam mu.

Da napomenem da mi je ranije od rukovodstva naznačeno da su nam deca klijenti, da ne smeju da se požale da im je dosadno a kamoli nešto ozbiljnije. Mi nastavnici zato dubimo na trepavicama, donosimo materijal od svoje kuće, dovlačimo svoje privatne laptope, vodimo decu na izlete, pečemo kolače, ulažemo mnogo više vremena od plaćenog kako bismo uvek pripremili nešto novo, neviđeno i još uzbudljivije. Mi sami uređujemo i čistimo prostor i odgovaramo vlasniku prostorija za zaglavljena vrata, ižvrljane zidove i izgažen nameštaj.

Zatim je dotični dečak pretencioznog imena i nadmenog stava, slagao drugog nastavnika šta se ustvari desilo, pa sam morala da se pravdam i da ispričam moje viđenje situacije. „Moje viđenje“. Nazovite me sujetnom, ali, kao nastavniku, nikako mi nije pravo da se po difoltu veruje detetu, a da se nastavnik smatra krivim dok ne dokaže suprotno! Kolega je nasamo porazgovarao s dečakom, nakon čega mi se dečak izvinio.

„Pametan si, kreativan i sad već odrastaš u muškarca. Hajde da se ponašamo s poštovanjem, kao odrasli. Odrastao kad je frustriran, nađe prave reči i način izražavanja, ne krevelji se i ne dernja. Prihvatam tvoje izvinjenje. Očekujem mnogo od tebe.“

Jer mnogo i dajem.

Sutradan je, prvi put u godinu dana, dečak sa mnom bio ljubazan, tiho je igrao Monopol, čak je i saslušao savet koji sam mu dala. Napokon su moji napori da održim svoj autoritet urodili plodom.

Delimo svoju užinu sa njima a oni nam prevrću očima; kupujemo im lopte a oni bi da im se smeškamo dok nam loptama lome čaše. Pljuju nas, a mi pazimo da im ne povredimo osećanja. Je l’ to taj „respectful parenting“?!

Bila sam razgovarala jednom s njegovom mamom. Ona sleže ramenima, „takav je, ne znam šta da mu radim“. Toga sam se nagledala kada roditelji uzimaju decu iz vrtića. Dođu umorni po decu, pred njima je još brdo svakodnevnih obaveza, stoje na nogama, mole dete da napokon pođe, a dete ih ignoriše. Kada roditelj dođe po dete, ja očekujem da dete odmah završi aktivnost, kratko rasčisti i pođe. Nema „još malo“, „još minut“, „još pet minuta“. Sada, iz ovih stopa, a ako dete to ne uradi, roditelj ili nastavnik treba da priđe detetu i nežno fizički da ga potera mu pomogne da krene.

Kada mojoj deci zadam obavezu ili nešto zabranim, mogu da budu razočarani, ali takođe očekujem i kontrolisanu reakciju. Sasvim mi je prihvatljivo da se dete rasplače. Doktorka pedagog Lora Merkam čak savetuje da se takve situacije i koriste kako bi se dete isplakalo. Nije mi prihvatljivo da se dete plazi, prevrće očima, namerno iritira odugovlačeći, viče i pametuje, i to detetu i kažem, s jasnim i čvrstim očekivanjem. U mojoj elektronskoj knjizi „Koren i krila“, objasnila sam sistem kako ne ostati samo na rečima, već pomoći detetu da ispuni zahtev pre nego što se situacija odvuče i eskalira.

U vrtiću sam primetila još jednu pojavu: postalo je tabu da roditelji „grde“ decu, odnosno da ih ozbiljno nešto uče. Tabu je da im se žuri. Tabu je da izgube živce.

Moramo u svakom trenutku da glumimo sunčani dan na livadi s leptirićima. Primetila sam da majke ozbiljnog, ili čak namrštenog lica uče i savetuju svoju decu, a kada primete da ih neko vidi, nasmeše se i budu silovito ljubazne.

To je licemerje i tu veštinu su deca do desete godine već usvojila. Misle da će se izvući iz problema ili prevariti nastavnika preteranom i usiljenom ljubaznošću.

Našom ljubaznošću i smeškom kada nam nije do toga, pri čemu pre svega mislim na pedagoge, uče da su zaštićeni i povlašćeni. Uče da se moramo fino ponašati sa njima, iako zaslužuju drugačije. Uče da su oni klijenti, a mi možemo zbog njih dobiti otkaz. Mislite da su deca sposobna za takvu odgovornost?

Razlog tog tabuiziranja grdnje je pogrešno razumevanje metoda atačment roditeljstva. Kad smo s nekim povezani, s njim smo iskreni, ne smešimo se po svaku cenu. A nekad ne možemo ni da se povežemo ako prvo se nismo razdvojili, za šta nam konflikt i rešavanje konflikta odlično služi.

Zato, budite autentični s decom. Nemojte pri tome gubiti kompas i budite svesni da nekad vi reagujete previše burno, ali ako vas neki detetov postupak ljuti, rastužuje ili razočarava, nije vreme da se smešite, čak ni pred drugima. Pokažite da svesno i atačment roditeljstvo ne znači večita nirvana. Sa decom starijom od dve godine koja nisu u afektivnom stanju, povišite ton, namrštite se. Imate moje odobrenje. Naročito sa decom starijom od šest godina, jer je, kod zdrave dece, osnov njihove slike o sebi već stabilan i povremenim mrštenjem nećete je upropastiti.

BUDITE AUTENTIČNI UVEK I SVUDA, A NAROČITO U ODNOSU S DECOM.

Ne, ne nervira nas dečije ponašanje samo zbog trigera iz naših detinjstva. Nekad se deca ponašaju ne-dopustivo i to, molim vas – ne dopustiti.

Vaša,
Biljana Stanojčić

Advertisements

Učite od svoje dece, ali nemojte gubiti iz vida moć roditeljske uloge

Nastavljamo razgovor sa psihoterapeutkinjom Slađanom Živković, koja je posvetila karijeru radu sa ženama i majkama. Prvi deo razgovora možete da pročitate ovde.

Koliko su žene svesne barijera koje imaju u pogledu na svoju vrednost i na svoje telo? Koliko prepoznaju, i u kom trenutku, potrebu da rade na osvešćivanju, prihvatanju, svom ličnom razvoju?

Žene osete svoje barijere onda kada telo počne da ih sprečava da nastave sa životom kako su zacrtale: kada imaju problema zbog viška kilograma, hormonalnih promena, problema da ostanu u drugom stanju, neku od psihosomatskih bolesti. Jedna mama koja je čak iz drugog grada došla na radionicu, primetila je koliko joj je strano njeno telo, jer ga u toj veličini kilograma posle trudnoće ne poznaje i ne prihvata. Na času vajanja, izvajala je ženu sa sličnim telom kao što ima sama. Figura je grlila čitavo svoje telo i time pokazivala da ga voli. Žena je time postala još svesnija da ona sama svoje telo ne voli. Iako je time izvajala i svoj prvi korak ka promeni, ipak nije želela da zadrži figuru. To je u tom trentuku bila njena mera.

Kakve su mogućnosti za psihoterapiju kod nas – ko može da je sebi priušti i kakve mogućnosi ima osoba koja ne može sebi da priušti redovnu psihoterapiju kod privatnog psihoterapeuta?

Kao psihoterapeut, imala sam obavezu da prođem mnogo sati ličnog terapijskog rada i znam da postoje različiti načini da se omogući sebi rad sa psihoterapeutom. Psihoterapeuti su svesni situacije u zemlji u kojoj svi mi živimo i cene svojih usluga prilagođavaju cenama koje su dostupne mnogima. Ne sporim da je psihoterapijski rad ulaganje kako finansisko, psihološko i vremensko ali zaista postoji prilagođavanje mogućnostima klijenta. Mislim na razne popuste koji postoje za studente i penzionere, nezaposlene, na prilagođavanje broja i vremenskog toka seansi pa do kratkih fokusiranih ciklusa radionica ili grupa koje omogućavaju psihološku podršku.

Šta mislite, da li nešto nedostaje u danas najzastupljenijim psihoterapeutskim pravcima, na primer kognitivno-bihejvioralna terapija (CBT) i klasična psihoanaliza, kada se radi ženskoj psihologiji?

Po mom mišljenju, nedovoljno se govori o specifičnosti ženske uloge i ženskog tela. Ne bih pričala u ime svojih kolega, jer smo i u okviru istih orjentacija dosta različiti po svojim profesionalnim usavršavanjima. Ja se ne bavim ni psihoanalizom ni CBT-om mada bi moja konstrutkivistička psihoterapijska orjentacija za neke bila dosta slična CBT-u.

Nažalost kod nas nema mogućnosti da se edukujete iz feminističke psihoterapije. Može se desiti da neke od koncepata „uhvatite“ na Ženskim studijama, ali samo ako vas interesuje. Tu je fokus na rod kao društvenu kategoriju. Psihoterapija ovde počinje osvešćivanjem činjenice da način odgajanja devojčica koji ih od malih nogu sprema za određene pozicije i uloge, oblikuje „psihički problem“ na koji se klijentkinja žali.

Druga problematična stvar je što se implicitno ili eksplicitno u većini psihoterapijskih pravaca pretpostavlja da је duša nekako „smeštena“ u um, pri čemu se telo praktično ne uključuje u proces, osim opet kao koncept uma. Psihoterapijski pravci usmereni na telo su po tome različti.

join us for a (2)

Upravo da bi približila ljudima ovu vezu duše i tela osnovala sam pre nekoliko godina festival Telo kao životni kompas, koji je poslednjih par godina bio uspavan, da sačeka prohodavanje moje dece, ali sad se polako budi. On je upravo imao za cilj da se kroz iskustveni rad na radinicama po pristupačnim cenama, iskusi koncept i posledice ovog jedinstva duše tela.

Kod nas se takođe malo govori o transpersonalnoj psihologiji (čije su centralne perspektive, među ostalima, holizam i jedinstvo) osim u pežorativnom smislu. Ako se čovek ozbiljno bavi ovim pravcem čiji su pioniri Maslov i Jung, on ne zaobilazi duhovnost kao mesto u kome se dešava i psihoterapijski odnos. Do duhovnosti su različiti putevi, ali ja nemam sumnje da ih treba smisleno uključiti u psihoterapijsko delovanje. Ženska duhovnost po mom ličnom osećaju, iskustvu i znanju različita je od muške.  Treba se podsetiti da je većina svetskih religija obrazovana po muškom liku. Ženska duhovnost mora da uključuje telo a ne da ga „nadilazi“.

U psihoterapijsko delovanje treba uključiti duhovnost, a ženska duhovnost različita je od muške

Kada je reč o vaspitavanju, o čemu, po vašem mišljenju, roditelji treba da posebno vode računa? Koja bi bila vaša poruka čitaocima bloga?

Volite svoju decu kao sebe samoga

Volite svoju decu kao samoga sebe. Setite se da budete dovoljno skromni da učite od svoje dece ali da ne gubite iz vida moć roditeljske uloge, čak i onda kada vas preoptereti  odgovornost. Govorite sebi sledeće obodrenje:

Različite mogućnosti uvek postoje.

Čak i kada su vam učitelji, deca su deca a roditelji su roditelji. Budite odgovorni ali i blagi prema sebi, podsećajući se da su greške neminovne i potrebne jer vašu decu ne odgajaju bogovi nego ljudi. Greške su takođe prilika da budete zajedno i učite zajedno iz njih. Kad vam je stvarno svega previše pomolite se Bogu, Boginji, Univerzumu – da spusti malo od nas samih veće, ljubavi i mudrosti, na Zemlju, sve do nas i naše dece.

 

Budite odgovorni ali i blagi prema sebi, budite sa decom i zajedno učite od grešaka. (2)

Biti bolja za sebe, a ne za druge

Kad sam pročitala tekst Spontani pobačaj – majčinstvo bebi koja se nije rodila, odmah sam želela da saznam više o njegovoj autorki. Slađana Živković je psihoterapeutkinja koja radi sa ženama i majkama.

15s (1)
Slađana Živković

Kako si odabrala svoju struku i usmerenje?

Suprotno svojim i tuđim očekivanjima, a i bez prethodne strasti, ljubavi, ni čitanja Junga, Frojda, Rajha. Bila je to neočekivana jasnoća koju je doneo maturski ispit iz srpskog jezika, Razgovor sa sobom, pisan u dijaloškoj formi.

Otkrila sam koliko neverovatne jasnoće, snage i uzemljenja dođe iz slušanja sebe bez očekivanja i pristrasnosti. To je ono što me je „uvuklo“ u psihologiju a kasnije i u psihoterapiju i što me drži i dan danas. Za druge došlo kao razočarenje, neverica pa potpuna ubeđenost da nemam šanse zbog tada ogromnog broja konkurenata. Prijemni mi je doneo dobru lekciju o sebi kada se upustim u izazov rešena da pobedim. To je za mene bio ulazak u nepoznato u koje mami veza sa umetnošću koja je ostala moj verni vodič do danas.

Sada radite sa ženama, majkama?

Kao psihoterapeutkinji i majci dvoje male dece, bliske su mi i poznate majčinske teme, pa sam pokrenula grupu psihološke podrške namenjene majkama: Rađanje majke, pa u nastavku Majka – kraljica srce, a za koju nedelju biće novi ciklus pod nazivom Hranjenje majke. Budući da znam koliko majke kubure sa slobodnim vremenom, osmislia sam kratak ciklus  od 3. ili 4. susreta u malim grupama. Na Fejsbuku nas možete naći na strani Negovaonica.

Ideja mi je da ciklus više puta u toku godine dostupan. Cilj radionica nije kako da budemo bolje za druge, nego za sebe, i da baš kao takve budemo majke. Radionice su osmišljene da drže prostor za unutrašnje osnaženje, vrate radoznalost i motivaciju za samoistraživanje i praćenje sebe i van i unutar majčinstva. Bavimo se i relativno novim pojmom emotivnog rada, kao svega onoga što majka čini da bi njena porodica bila podržana i zadovoljna a da to nju kao osobu i emotivno i fizički troši.

Na jednoj od radionica obavezno se bavimo osvešćivanjem sopstvenih potreba, kojih često nismo svesne. Prepreka obično bude to što nam je stari način njihovog zadovoljenja u majčinstvu nemoguć ili zato jer smo ih predugo odlagale pa su se one promenile. Bavimo se onda i načinima na koje ih sad možemo zadovoljiti a da je stvarno realno izvodljivo.

Moja saradnica mr slikarstva i dula Jovana Filipović pružala nam je umetničko – žensku podršku da se osećamo sigurno i slobodno da „ponovo rodimo sebe“ kao nova, zdravija i vitalnija bića.

Nas dve smo osmislile da tokom radioničarskog rada, malo po malo stvaramo finalni  materijalni proizvod naučenog. Na kraju zajedničkog rada polaznice dobiju uramljene simboličke podsetnike  iskustva i naučenog na radionicama. Ideja je da im on bude stalna podrška kontinuirano prisutna u svakodnevom životu.

Utisak mi je da je majkama mnogo “lakše” da se odluče za kurseve koji su usmereni na roditeljstvo ili neku novu “alatku” osmišljenu da ih nauči kako da budu bolje majke. Mnogo je teže reći : “meni treba ovo zbog mene”. Svi u porodici dobijaju ako je majka stvarno nahranjena, umesto da očekuje od sebe da drugima “sipa” dok je u njenoj duši prazna čaša.

_MENI OVO TREBA.png

Izgleda mi da majke nisu navikle na ličnu mentalnu higijenu nego se bave svojim zdravljem kada”zatreba” ili kada je ono već “urušeno”.

Sa druge strane ja učim od mama kako da im pomognem da pređu „rampu“, da se osećaju sigurno u grupi na teme na koje su navikle da prečesto izazivaju osećanje krivice i neadekvatnosti. Kad se skupimo, učimo međusobno gde je granica iskrenosti i podrške bez „ubacivanja u svoj film“, način, savete (svesna komunikacija i aktivno slušanje, prim. S.B.). Učim i kako da budem strpljiva i oslušnem žensku mudrost koja nekad vodi putem koji ne deluje pravolinijski, ali često brže dovede do cilja.

_MENI OVO TREBA (2)

Na praktičnom nivou meditiramo, crtamo, vajamo, plešemo. Uvek prvo ulazimo u kontakt sa svojom matericom i čitavim telom. Tako povezane iznutra, kultivišemo svoju pažnju i fokus stavljamo na ono što je stvarno važno, uzdržavajući se da ne ulećemo u ćaskanje već da te reči budu zaista mera naše duše. Nemam ništa protiv ćaskanja, i to je umeće i nekad nam baš to treba, ali to je obično dostupno za mame. Ovo drugo nije.

Koja bi bila vaša struka, da to nije psihologija?

Bavila bih se pisanjem, dizajnom eneterijera, jezicima, isceljivanjem.

Šta vam je još važno, i šta još volite da radite, hobiji, interesovanja?

Učenje novog mi je važno. Plešući 5 ritmova uvek se vratim svom središtu i izvoru života u sebi sa svim emocijama koje to nosi. Sada je ono ređe zbog majčinskih obaveza, ali taj ples je moja druga kuća. Upravo učim Tai masažu kao i terapiju dodirom Rosen metod. Imam ideju za 3 knjige koje čekaju da budu napisane i tu i tamo beleže. Osnažena srećom svog sina kada je bio beba, učila sam da pevam. Mnogo sam zahvalna svojoj učiteljici na mudrosti i meri. Nadam se da ću uskoro moći opet da se tome vratim barem na kratko. Volim da se povežem sa svojom decom kroz igru – redovno bojim nokte ćerki i čudovišta sa sinom.

UČI PLEŠI iGRAJ SE

Rad sa matericom – isceljivanje i blagoslov je moj dug svim pretkinjama koje su uobličile život kakav poznajem. Kontakt sa matericom me podseća na veličinu, mudrost i moć ženske energije i osnažuje me da je osećam, a da ne budem samo „tatina ćerka“. Moć jednostavnog i lakog povezivanja sa svim ženama, kada podrazumeva prvo kontakt sa svojom matericom, donosi jednu sasvim drugačiju vrstu mere i prisutnosti u odnosima sa drugima. Moj je lični zavet da u amanet mojoj trogodišnjoj ćerki „ostavim“ iskustvo i mogućnost ženskog kruga, kao mesta intimne podrške i upoznavanja sa svojim telom i ženskom cikličnom prirodom, te razmene znanja i iskustva.

Earth Hour 2020.png

O ženskom telu, potrebama, prepoznavanju, menjanju, učene smo da ne govorimo osim kroz brigu o zdravlju, estetici ili kroz kritiku.

O mnogo čemu ćutimo ili se trudimo i ponašamo kao da se naše promene svakog meseca, kao i u različitim fazama života, ne dešavaju, jer nam je model uspešnosti vrlo često muški i patrijahalan, pa se tako trudimo i da ga dosegnemo.

 

– nastavak sledi –

 

Zaobilaznim metodama do detetove saradnje

Deca ne reaguju dobro na naređenja, a u nekim fazama je njihov bunt naročito izražen.  Šta onda? Kako da nateramo dete da nas posluša, a da mu ne naređujemo? Ovo je verovatno najobimnija tema u literaturi za roditelje. I ja sam je obrađivala u tekstu Disciplina – a šta da radim, ako ne kažnjavam? i kroz celu knjigu Koren i krila utkane su razne ideje, zapažanja i objašnjenja o komunikaciji između roditelja i deteta. Ovo su trenutno moje omiljene metode za zaobilaženje direktnog naređivanja deci:

20180321_071859_0001

Ćutanje i strpljenje

Iako hoću da dete uradi nešto odmah, dajem mu malo vremena da se samo seti i pokrene. Imam na umu da je detetu potrebno više vremena nego odraslima da shvati šta se od njega traži i da osmisli reakciju. Uzdržavam se da ponavljam i suviše pričam: „Hajde, idi peri ruke, ugasi svetlo, obuci papuče hladno je“… Bolje je primetiti trenutno stanje i postaviti podsticajno pitanje: „Vidim da ti je hladno. Šta misliš da treba da uradiš?“ Ako treba, odite do deteta i povedite ga nežno, za ruku, prema prostoru gde treba da se obavi radnja, na primer umivanje.

Uzdržavanjem od suvišnih priča i požurivanja, održavam mirnu, opuštenu atmosferu, koja zu to i neguje koncentraciju (što ne znači da će se i dete uzdržavati od suvišnih priča 😉 ) Drugi plus je što se dete uči samoinicijativi. Evo baš je danas Nikola sam odlučio da sredi svoju policu, kada je shvatio da više nema mesta na njoj. Naročito se grizite za jezik kada ste ljuti ili nervozni, da ne biste nekog uvredili i povredili. Budite ponekad lenji, za dobrobit vašeg deteta 😉

Rutine

Kod rutina nema šta da se priča. Kad ustanemo, počinje rutina spremanja za izlazak iz kuće koja je uvek ista: jutarnji napitak s belančevinama, toalet, umivanje, oblačenje. Pri povratku kući je slično, i pred spavanje opet. Za vreme rutine nema igranja, zaustavljanja ili brbljanja. Koliko radnji sadrži rutina zavisi od uzrasta deteta ili koliko želite da se posvetite njima. Pre večernje rutine, na primer, može da se ubaci raspremanje igračaka; nakon obroka raspremanje stola i čišćenje i tako dalje. Kod rutina pomažu i pesmice, koje međutim ne smeju da grubo prekidaju dete u aktivnosti koju radi. Naše su sledeće:

Pre i posle jela treba ruke prati
nemoj da te na to opominje mati.

Na trotoaru i na ulici
lopta se drži u ruci.

Am Stockstein bleib ich stehen,
Und muss nach allen Seiten sehen,
Und wenn frei ist, darf ich gehen. 🙂

Ignorišite.

Birajte svoje borbe. Ne možete da ispravite svaku sitnicu ponašanja odmah. Vladeta Jerotić je rekao da je biranje pravi trenutak kad nešto govorimo detetu ključni faktor da li će se naše namere ostvariti. Dete je ipak dete, pokušajte malo da se uzdržite. (Što naravno pre svega važi za temperamentnije roditelje, ako koji flegmatičar čita ovaj tekst, veoma bih se radovala ako u komentarima podelite svoje iskustvo!)

Hajde da…

Svetomir Bojanin kaže da detetu do desete godine ne treba govoriti idi uči, nego hajde da učimo, ne idi sredi, nego hajde da sredimo. U jednom Valdorf vrtiću gde sam gostovala, kada je vreme za (drugi) doručak i izlazak, vaspitačice diskretno počnu da raspremaju, ne prekidajući decu u aktivnosti. Zatim tiho počinju da pevaju prijatnu pesmicu, kako bi stavile do znanja deci da je vreme za doručak. Deca, malo po malo, se, zu laganu podršku, uključuju u raspremanje.

U druga tri vrtića, ta pesmica je sasvim promašena, previše nagla, deca jedva imaju vremena da se snađu. Moj sin se u početku rasplakivao kada bi mu prekinuli igru i koncentraciju radi raspremanja. Isplanirajte da odvojite dovoljno vremena za pripreme. Da, to znači da ćete nekad vi počistiti sve ili skoro sve, važno je da usađujete primer i rutinu.

Prekid filma

A kada postane nepodnošljivo? Kada se dete ponaša nebezbedno ili preterano nekulturno? Ja ovako: koncentrišem se da odreagujem smireno (ako nije taj voz prošao, a ako jeste, koncentrišem se na zaustavljanje tog voza!) Prekidam ga u aktivnosti. Ako mi je na ulici biciklom pobegao predaleko i pored dogovora i jasnih uputstava, mora da gura bicikl do kuće. Ako baca igračku po kući, igračku moramo da sklonimo. Ako pravi nered za vreme obroka, a očigledno više nije gladan i skrenuta mu je pažnja, mora da prekine obrok. Ako je nebezbedan za druge, mora da se skloni u svoj prostor. Sve ovo, naravno, ne sme da ugrožava dete. Nema potrebe za puno priče, niti za ljutnjom, durenjem ili mrštenjem. Dete može sasvim blago, ali ozbiljno, da se skloni iz određene situacije. Uz to, razmišljam koje detetove fizičke ili emocionalne potrebe nisu zadovoljene i potrudim se da što pre to rešim.

Hoću da najavim izazov ne-vikanja i smanjivanja naređivanja na ovoj strani koji će simbolično trajati od 28. Novembra do 6. Januara. Pridružite nam se da jedni drugima budemo podrška, za našu decu 😊

Podržite postojanje ovog bloga time što ćete kupiti elektronsku knjigu Koren i krila na Kobu, iTunes-u ili u PDF-u. Ostavite mi komentar, pošaljite poruku!

Vaša,
Biljana Stanojčić

Koren i krila nova naslovna niža mini

Kako su dve mame uništile prijateljstvo svoje dece – i kako da vi to ne uradite

Kad sam prvi put ušla u vrtić gde radim, odmah su mi prišla dva živahna četvorogodišnjaka: Ibrahim, snažan dečak vatrenih očiju i njegov komunikativan i veseo drugar Luka. Oni su najbolji drugari, stalno se zajedno igraju. Maštoviti su, slažu se, vole i dopunjuju. Obojica su vaspitani, čisti i napredni – vidi se trud njihovih roditelja. Vole i mene da uključe u svoju igru – najviše se od svih koleginica razumem u dečačke igre.

U ponedeljak sam se iznenadila kada Luka i Ibro nisu se igrali zajedno. Pomislila sam da im možda prija razdvojenost – mi vaspitači, kada uočimo da su neka deca bez prestanka zajedno, ponekad ih usmerimo na razdvojene aktivnosti da se malo odmore. U utorak je Luka prišao Ibrahimu, a ovaj mu je odgovorio da ne sme da se igra s njim. Pitala sam ga šta se dešava i Ibrahim mi je ispričao da mu mama brani da se igra sa Lukom. „Ali zašto, šta se dogodilo? Zar vi niste najbolji drugari?“ „Zato što Luka nema auto!“

Luka ima auto. Ali nema tatu. Ibrahim je nešto čuo, pa maštom dopunio ono što ne razume.

U našem vrtiću roditelji su dobrodošli da provedu dan, a baš tog dana nam je gostovala Lukina mama, pa sam je upitala šta se dogodilo.

Kaže da je Luka kod kuće ispričao da se rve s Ibrahimom i da ga je on udario. Njoj je najteže palo što je Luka rekao da mu je Ibrahim drugar pa mu zato udaranje ne smeta. Takođe, Luka je kod kuće upotrebio ružnu reč, a kada ga je pitala od koga je to čuo, Luka je ukazao na Ibrahima.

Onda su krenule pretpostavke i lična osećanja. „Ja sam samohrana majka. Lukin otac ne želi da ga vidi. Luka nije mogao kod kuće da čuje takve reči, a ja znam da bi morao više puta da ih čuje da bi počeo da ih i on koristi. Nisam ga rađala da ga neko tuče. Mora da nauči da se suprotstavi jačima.“

Zato se Lukina mama obratila Ibrahimovoj mami. Ispričala joj je kako Ibrahim tuče i kvari njenog jedinca i da ga treba posmatrati.

Ibrahimova mama pak je jaka žena još jačeg temperamenta, pa je uvređena zabranila svom sinu druženje sa Lukom.

Ja sam klimala glavom, nisam ni uspela da dođem do reči, a samo sam htela da kažem – stop, stop, stop!

Sutradan su se Luka i Ibrahim ponovo celog dana igrali zajedno, osim u periodu kada smo im omogućili vreme za samostalne aktivnosti. Ne znam da li je Ibrahimu zabrana ukinuta ili je odlučio da je ignoriše – rekla bih da je ovo prvo, pošto je on jedan čestiti dečak koji voli da bude valjan u očima svojih autoriteta.

Ali, nisu se uopšte igrali tako lepo kao pre. Iz minuta u minut su „nehotice“ povređivali jedno drugog, pa i druge oko sebe. Ibrahim se postideo i rastužio kada sam ga opomenula; a Luka je otkrio sto načina da tera vodu na svoju vodenicu. Kada bi on udario Ibrahima, rekao bi jedno brzinsko izvini i očekivao da je sve u redu, a nije prihvatao Ibrahimovo izvinjenje. Čamio je u ulozi žrtve; pokazivao prstom, ismevao drugare i hvalisao se. Čačkao je drugu decu po licu, glavi i oko vrata, a njima je to smetalo. On je za to imao opravdanje – „to je samo kobajagi“, i „samo ga golicam“. Onda sam ih ja učila da glasno kažu: „Neću to da mi radiš! Prestani!“, a prestupnik bi prestajao. Jednog dečaka koji nije hteo da prestane da drugima ruši građevine, sklonila sam iz kruga igre. Nakon jednog minuta polako je prišao, obećao da neće da ruši i pitao da se ponovo igra sa drugima.

Ibrahim je govorio da je on šef i mora da ga slušaju, a ja sam ga pitala – jesi li mu drugar ili šef? Te dve stvari ne idu zajedno – i videla sam u njegovim očima „aha, shvatam“ pogled. Ibrahim je najmlađe od troje dece i ima puu glavu ožiljaka koje mu ostavlja stariji brat, koji ga je međutim takođe naučio kako da se rve a da ne povredi drugara; i nosi se odlično sa svojim izazovima.

Onda su se igrali flašama vode koje su spojene kod čepova i u kojima nastaje vrtlog kada se protresu (koje inače preporučujem kao zanimljivu i umirujuću igračku). Naučili smo kako da tresemo te flaše a da ne udarimo drugara prekoputa. Pomogla sam im da čekaju svoj red i da ne diraju spravu dok se drugo dete njome igra – jer je vrtlog osetljiva jedna stvar, isto kao i drugarstvo.

Kako će se stvar odvijati, ne znam. Ono što znam jeste da je obojici ostao gorak ukus nakon ovog događaja koji su im priredile mame. Šta su pogrešile i kako je trebalo da postupe?

U elektronskoj knjizi Koren i krila sam naglasila da je važno da roditelj zadrži svoja osećanja van cele zbrke. Na ovom slučaju možemo videti šta to tačno znači.

20180516_215406_0001

SAČEKAJTE SA REAKCIJOM. NIJE HITAN SLUČAJ.

Lukina mama je odreagovala naglo i preintenzivno. Kada sam se ja osećala previše intenzivno oko nečega, terapeutkinja mi je objasnila da se radi o okidaču ili preusmerenju osećanja. To je gotovo nemoguće shvatiti u trenutku kada ti se dešava. Pomaže kada porazgovarate s prijateljima ili psihoterapeutom. Dok prepričavate, primetite da li vam se cela situacija i sad čini tako intenzivnom? Ili imate osećaj da ne uspevate da predstavite sagovorniku ozbiljnost problema? Po tome ćete znati da problem i nije tako ozbiljan kao što ste ga doživeli.

USTANOVITE ČINJENICE, NE PRETPOSTAVLJAJTE.

Lukina mama je izvukla situaciju iz konteksta i preuveličala je svojim pretpostavkama. To znam jer sam upravo ja vaspitačica koja provodi najviše vremena sa Lukom i Ibrahimom. Nasilje prema deci i agresivno ponašanje mi je jedna od omiljenih tema i moj lični okidač. Primećujem ga čak i trenutak pre nego što se dogodi i reagujem odmah. Ibrahim ima zdrav način izražavanja agresije – pre svega kroz fizičku aktivnost, kroz ugovoreno, pažljivo rvanje i smeh. Lukina mama se ne slaže sa mojom procenom, iako ne poznaje dečaka. Čak i kada se ne rvaju, odnosno upravo tada, kada deca provode pet sati dnevno na međusobnoj udaljenosti od trideset centimetara, naravno da će se slučajno uštinuti, nagaziti, gurnuti.

Da li je u redu da dete trpi nasilje od nekog koga voli? Naravno da nije, ali nemojte odmah pretpostavljati da je reč o nasilju. Da li se situacija ponavlja? Rapitajte se. Šta o tome kaže vaše dete? To što vaše dete dobro doživljava situaciju, neka vam bude pokazatelj, ili barem znak da usporite jer mu ne nanosi štetu.

RUŽNE REČI

Ne skačite odmah sa optužbama da taj i taj kvari vaše dete samo zato što je upotrebio ružnu reč. Ako ih vi kod kuće ne koristite, sigurno mu neće preći u naviku. A računajte na to da će ih u burnim periodima odrastanja koristiti! Mnoga deca u vrtiću imaju stariju braću i sestre od kojih to čuju. U vrtiću gde radim ima i dece koja žive u dečijem selu. Ružne reči, koliko god ih mi ne voleli, naročito iz ustašca naših beba, jesu u opticaju.

PREZAŠTIĆIVANJE

Lukina majka igra ulogu žrtve. Pazite da je i vi ne igrate. Da li sebe vidite kako samo dajete, radite sve dobro, a drugi vam nanose zlo i nepravde? Ta uloga vam oduzima moć odlučivanja o vašem životu, a deca je mogu nesvesno usvojiti od roditelja.

Lukina majka neće da popusti kontrolu. Plaši se sveta, nema poverenja u svog sina. Ometajući njegovu igru, ometa mu priliku da stiče samopouzdanje i snagu. Stručnjaci to zovu naučenom bespomoćnošću. Mama očekuje da jaki postanu slabiji kako bi bili isti sa njenim detetom. Taj strah je razumljiv, ali nije zdrav i ako se nastavi, Luku će skupo koštati.

Detetu treba raznolikost i slobodan prostor. Nije dobro da mi za njega biramo prijatelje i situacije samo po svom ukusu. Moramo ostaviti prostora za činjenicu da ne razumemo baš uvek šta je dobro za njegov razvoj i šta mu je u nekom trenutku potrebno. U slučaju Luke, mislim da se povezao sa snažnim Ibrahimom upravo zbog nedostatka snažne, muške, očinske figure u svom životu. Skrenula sam pažnju njegovoj majci na to, ali ona o tome nije htela da čuje.

BORILAČKI SPORTOVI I KOBAJAGI RVANJE

Borilački sportovi su zdravi i korisni za decu! Od tolikog bežanja od nasilja, počeli smo da deci branimo bilo kakvu fizičku aktivnost i kontakt. Pisala sam već da deca kroz rvanje uče o svojim i tuđim granicama, o neverbalnoj komunikaciji, uče da poštuju kodeks i pravila, jačaju snagu i samopouzdanje, obrade frustraciju… sve se to sjajno vidi na primeru Ibrahima.

S druge strane, nasilje nije samo fizičko. Grupe dece, obično tri devojčice, od kojih jedna uvek upadne u ulogu mete verbalnih napada druge dve, ili deca slabije fizike snage koja su usvojila ulogu žrtve, nalaze načine da drugog povrede, a da nisu prekršila postojeća pravila: ogovaraju, ismevaju, hvalisaju se, isključuju iz društva, vređaju, lažno se izvinjavaju. Takve pojave treba tretirati isto kao i fizičko nasilje: to je suprotno pravilima ili principima grupe. Kažite ozbiljno, ali bez pretnji: „ne dozvoljavam da to radiš, prestani“. Ako dete nastavi, potrebno je da se ukloni iz grupe kako ne bi nastavilo da druge povređuje, i da mu se posveti pažnja kako bi se došlo do korena problema i rešenja.

FIZIČKA AKTIVNOST NAPOLJU

Deca koja toliko vremena provode zatvorena u tolikoj blizini prirodno počinju da se čačkaju i koškaju. Izgurajte u vrtiću da deca barem pola vremena provode napolju, gde imaju više prostora i mogućnosti da se kreću. „Nasilje“ u vrtićkom dvorištu ne postoji – ono ostaje pod neonskim svetlima unutar četiri zida. Ako vaše dete ima poteškoća da miruje, poštuje pravila grupe i lični prostor drugara, ali i u svakom slučaju, preporučujem da pre odlaska u vrtić pustite dete da se istrči ili poigra na igralištu petnaestak minuta. Dobacujte se malo loptom ili nešto slično – detetu će dan biti mnogo, mnogo bolji nakon toga. A i vama će prijati.

KRENITE OD NAJMANJE INSTANCE – RAZGOVARAJTE SA VASPITAČIMA

Razgovarajte sa svakim od vaspitača u grupi, bez pritiska. Kažite šta je vaše dete ispričalo, a vaspitači koji su obavešteni o slučaju će sigurno obratiti dodatnu pažnju. Pratite situaciju nedelju dana – sigurna sam da ćete već sutradan videti poboljšanje i problem će se uskoro rešiti.

Druga instanca je samo dete „napadač“. Budite kratki i ljubazni, bez optužbi! Nemojte ga zastrašivati, nemate na to pravo. Ono je samo dete, i ono je nečije dete. Imajte uvek na umu da ne znate celu situaciju. Recite samo – ne dozvoljavam da udaraš Luku. I posmatrajte kako se dešava magija.

Treća instanca je vrtićka stručna služba – direktor ili pedagog. Roditelj drugog deteta, ako niste bliski prijatelji, je tek četvrta instanca. Obično bih savetovala da se prvo razgovara s roditeljem, a ne s detetom, ali u situacijama u obdaništu, drugi roditelj je podjednako (ne)obavešten kao i vi i to može da napravi još veću konfuziju, kao što se i kod nas desilo.

AKO VAM JE SKRENUTA PAŽNJA DA VAŠE DETE UDARA, NE BUDITE SUJETNI I PORADITE SA SVOJIM DETETOM.

Svi ponekad grešimo, pa i vaše dete. Nije to ništa strašno, ne doživljavajte to kao kritiku vašeg roditeljskog uspeha. Najverovatnije ima istine u onome što vam govore, iako je možda prekritički formulisano. Shvatite to kao dodatni podsticaj da poradite sa svojim detetom. Nemojte ga kritikovati što vas „zbog njega“ drugi „napadaju“ ili što vas je „osramotilo“. Shvatite detetovo ponašanje kao način komunikacije sa vama, stilsko izražajno sredstvo. Šta vam dete govori tim ponašanjem? Na čemu biste mogli da poradite? Da li je sazrelo, pa sad mu je potrebno nešto drugo od onoga što ste mu pružali? Neki novi izazov, sport, sloboda? Možda je umorno od obdaništa ili škole, pa mu treba predah i povezivanje sa vama? Možda mu treba vaše stabilno vođstvo i utvrđivanje vaših granica?

Nemojte pružati otpor, ne pokušavajte da svalite krivicu na neko drugo dete. Nema za tim potrebe, a vašem detetu (i imidžu) to može samo da naškodi. Pratite u sledećem periodu kako je vaše dete viđeno i prihvaćeno u njegovom okruženju.

NAUČITE DETE DA SE SUPROTSTAVI

Deca gnjave jedna drugu. Dodiruju se, gurkaju, štipkaju, bockaju. Drugo dete se ponekad smeši, smejulji ili uzvrati prihvatajući igru, a ponekad se smeje nervozno i namršti se. Nije lako to uvideti istog trenutka i reagovati. Zato je važno da dete odmah jasno i glasno kaže: „Neću to da mi radiš! Prestani!“

Po savetu Jespera Jula i drugih eksperata, naučite (ga) da koristi(-te) asertivne JA izjave: „Ja to ne želim! Ja to neću!“ Umesto neartikulisanih zvukova ili nejasnog mumlanja, ili zaobilaženja, na primer: Nemojte reći: „Moram sad da idem“, već „Ne želim da se penješ na mene“.  Nemojte reći „Udaranje boli“, već „Ne dozvoljavam to, prestani.“

Ako ste izdržali da pročitate ovaj poduži tekst do kraja, ostavite mi komentar da li vam je bio koristan. Obavezno isprobajte asertivnu frazu: „Hoću/neću/ne dozvoljavam“ i napišite mi kako je delovala! I podržite postojanje ovog bloga kupovinom elektronske knjige Koren i krila.

O ne, dete me je uhvatilo kako gledam u telefon!

Bilo bi lepo kada bi roditelji imali vreme namenjeno samo za pripreme aktivnosti za decu, kao što to imaju učitelji i vaspitači. Ali, nemamo. Smišljamo i pripremamo sadržaje za decu dok se o njima brinemo.

OK je da koristite mobilni pred decom.

Stvarno, u redu je. Lični pametni uređaji i mediji su deo sadašnjice i sutrašnjice. Što god vi radili ili ne radili, dete će ih jednog dana koristiti. Poenta je da se bude umeren i odgovoran – da mi uživamo u uredjajima i medijima. Da ljudi koriste medije, a ne mediji ljude.

Mnogi poslovi su mogući upravo zbog novih medija i novi mediji zamenjuju stare – ako smo nekada tražili recepte u kuvarima a informacije u knjigama – danas su nam u trenutku dostupni preko smartfona. Zašto bi bilo korisno da pred detetom tražimo recepat u štampanom kuvaru, ali je štetno da ga tražimo u elektronskom?

Rad od kuće je moguć isključivo uz računar. Moja deca su to vremenom shvatila. Računar je pre svega moje sredstvo za rad, a ja hoću redovno da radim na njemu. Već dugo umeju da se samostalno igraju dok ja radim na laptopu. U početku nije bilo lako. Morala sam da postavim jasne granice: „Sada hoću da radim, sama za računarom, neću više da se igram. Ti se igraj ovde.“  U tome su mi pomogli saveti Dženet Lensberi, na primer njen tekst Kako raditi od kuće sa bebom. Dete može da nauči da je uređaj nešto što pripada odraslima. Ako je naučilo to za šoljicu kafe, naučiće i za telefon.

Stalno slušamo kako deca ne bi trebalo da puno gledaju u ekran. Mnogi roditelji to intuitivno osećaju. Ipak, u javnosti fali pouzdana informacija zašto je potrebno da ograničimo deci (i sebi) vreme pred ekranom. Evo zašto:

1. Plavo svetlo

Problem:

Plavo svetlo sa ekrana i led sijalica sprečava lučenje melatonina. Može da uznemiri isto kao i kofein! Takođe je povezano sa pojavom raka prostate i dojke.

Rešenje:

  1. Pratite koliko vremena gledate u ekran. U tome vam može pomoći, naravno – aplikacija, kao na primer Quality Time. To je početak u ograničavanju.
  2. Koristite aplikacije za crveni / žuti ekran kao Twilight.
  3. Ne gledajte u ekran prvih pola sata ujutru i dva-tri sata pre spavanja. U tom smislu, ako Vam dete prekasno leže, pokušajte da provodite večeri uz prigušena svetla.

2. Prevelika simulacija

Problem:

  • Boje na ekranu, u crtanim filmovima i igricama, neprirodne su i mnogo intenzivnije nego u stvarnosti. Stimulacija je prevelika i nelogična-neprirodna, što škodi pravilnom razvoju mozga.
  • Radnje se dešavaju brzo, s prekidima i preskakanjima. Menja se ugao gledanja što zbunjuje dečiji mozak koji je još u formiranju i tek uči da se orijentiše u prostoru. O ovome piše Kin Džon Pejn u svojoj brilijantnoj knjizi Simplicity Parenting.
  • Nakon sesije gledanja u ekran, deca su omamljena i razdražljiva, nekada im je čak i loše zbog poremećaja ravnoteže i fiksiranosti pogleda.
  • Deca se navikavaju na intenzivnu stimulaciju, pa im realno okruženje izgleda bledo i dosadno.

Rešenje:

  1. Dajte deci dovoljno vremena i mogućnosti da samostalno pronađu svoju zabavu. To podstiče samostalnost i kreativnost. Promenite mesto stajanja igračaka. Rešite se viška zbog kog se ne vide one zanimljive stvari. Sklonite ono što je dosadilo na par meseci, pa posle izvadite i zamenite. Ostavite papir, olovke i druge materijale na sto, bez puno priča, da detetu zagolicaju maštu.
  2. Neka se dete igra napolju, neka trči i neka se pentra. Igra, kretnja, sunce, vazduh i drveće lekoviti su i idealno stimulativni. Odnedavno puštam decu da se sami igraju u parkiću ispred ulaza dok ih nadzirem sa kuhinjskog prozora – onako kako sam pre nekoliko godina maštala. Korisno je za njih, a i za mene!
  3. Proverite sadržaje koje dete gleda. Važno je da je radnja kratka, celovita i jednostavna da dete moze da je prati. Neka se odvija sporijim tempom. Pazite da se koristi vokabular i način govora koji želite da čujete kod svog deteta, jer svakako ćete ga čuti. Boje i pokreti neka budu umereni. Razgovarajte s detetom o tome što je odgledalo.

Biljana Stanojčić poštovanoj deci (1)

3. Zavisnost

Gledanje televizije je zabavno i udobno. O društvenim medijima i da ne pričam, a ima li većeg licemerja od pisanja na Fejsbuku kako su mediji štetni! U nekim trenucima, nije lako isključiti internet i ostaviti telefon u predsoblju. Misli su mi tamo, da li je stigao odgovor, ili setim se još jedne stvari koju sam htela da proverim, da pošaljem još jednu poruku. To je zavisnost. Neću da kažem da je uvek bolest, ali lako može dotle da dospe. Odrasli su formirane osobe, tako da uticaj je slabiji nego kod dece. Imamo i odbrambene mehanizme, kao razum i samokontrola.

Problem:

  • Deca nauče da očekuju serviranu zabavu sa ekrana, umesto da je spontano kroz igru pronalaze oko sebe – deci je dosadno i gube sposobnost da se samostalno igraju.
  • Deca postaju pasivna, gube upornost i koncentraciju.

Rešenje:

Deci, a često i odraslima, potrebna je podrška da se „skinu“ sa medija ili da ih ograniče. Ne vredi da se kritikuju što samo igraju igrice, to nije u njihovoj kontroli.

1. Umesto kritika, nežno postavite granice. U početku ograničite gledanje u ekran na dva sata dnevno ili kako vi procenite, pa postepeno smanjujte. Proleće i leto su idealno vreme za odvikavanje od ekrana, ali može da se to radi i kada je vreme manje lepo (nama je funkcionisalo). Amerčka Akademija Pedijatrije savetuje da deca do dve godine godine starosti uopšte ne gledaju u ekran. U Francuskoj su zabranjeni sadržaji za decu ispod tri godine. U Nemačkoj za decu predškolskog uzrasta savetuje se ograničenje od 30 minuta dnevno pred ekranom. Moja su deca tu negde – oboje mogu da odaberu po jedan ili dva crtana filma koja žele da gledaju u ukupnom trajanju od 20-40 minuta. Nekih dana se zaigraju, ili provedemo napolju, pa preskočimo gledanje; jednom nedeljno smeju da provedu pred ekranom 50-60 minuta. Naravno, gledamo samo kada je dom uredan.

2. Ograničite i mesto korišćenja medija. Zabranite uređaje za stolom, u krevetu i u kolima. To su mesta za druženje i odmaranje. Gledanje crtanih filmova nije odmaranje!

Kada smo kod toga šta nije – nije ni edukativno. Deca koja gledaju „televiziju“ kasnije i sporije progovore , i ne, ne nauče engleski iz.crtanih filmova, jer je jezik mnogo više od tih nekoliko reči. Potrebno je da dete komunicira kako bi učilo jezik.

3. Ponudite detetu zamenske aktivnosti, budite strpljivi i ljubazni jer će zavisnik proći kroz apstinencijalnu krizu. Nemojte ga istovremeno skidati i sa slatkiša 🙂

Volim kako moj sin ume da posmatra svet i da uživa pronalazeći zanimljive detalje. Verujem da je to, između ostalog, i zbog mog primera uživanja u prirodi i razgovora o njoj. To je moj način da praktikujem prisutnost – „mindfulness“. Tada sam spokojna, deo nešega većeg, zahvalna i spokojna. Radovala bih se ako bi tu sposobnost zadržao kroz život. Nemoguće je biti prisutan u životu ako te zavedu mediji i pojedu ti svo vreme, pažnju i energiju.

deca, televizija i crtani filmovi.png

4. Bezbednost na internetu

Dete do puberteta ne bi smelo da koristi medije bez nadzora. Uvek zajedno pretražujte ono što mu treba i koristite dečije pretraživače. I dalje važi da proveravate sadržaje koje dete konzumira – ne oslanjajte se samo na preporuke ili preporuke agencija za medije.

Na kraju, najvažnija je vaša povezanost s detetom. Mediji nam pomažu da se povežemo sa prijateljima i nepoznatima – ali to ne sme da bude na račun naše povezanosti s decom. Oni ipak jesu najvažniji ljudi u našem životu, a i mi u njihovom. Vi sami procenjujete koliko ste dobro povezani. Ako vam prođe dan da ste bili zajedno, a da uveče imate osećaj da se niste u oči pogledali ili porazgovarali, sutradan to ispravite. Kada vi koristite uređaj, dajte prednost onome što prisutni oko vas imaju da vam kažu, pogledajte ih i ne prekidajte prvi kontakt pogledom. Ako je to vaš posao, moraćete ozbiljnije da postavite svoje granice i da se na neki način izolujete – jer za to vreme ste „na poslu“.

Volela bih da čujem kako ste vi zadovoljni kako vaša deca koriste medije. Kako vi sami balansirate virtuelni i realni svet? Podelite u komentaru!

Vaša,

Biljana Stanojčić

 

 

Pažnja i ohrabrenje umesto laskanja i pohvala

Pohvale su aktuelna tema u vaspitanju koja izaziva mnoge reakcije i komentare roditelja, naročito onih koji su zainteresovani za pozitivno roditeljstvo. Da li treba ili ne treba deci govoriti „bravo“? Za roditelje koje žele da više čuju, pročitaju i nauče, delim ovde odlomak iz elektronske knjige Koren i krila – poštovanje u porodici, snažna deca.

Mnogi su roditelji odrasli gladni ljubavi, pažnje i odobravanja. Nisu njihovi roditelji krivi za to – i sami su tako odgajani. Ne žele da i njihovo dete slično pati usled tako nezadovoljenih osnovnih emotivnih potreba. Posvećeni su i odlučni da svom detetu pomognu da izgradi samopouzdanje. Da dete nauči lepo ponašanje i zdrave navike, ali i da mu pokažu ljubav i odobravanje. Međutim, istraživanja i znanja na temu pohvala sa pozitivnim efektima su novijeg datuma. Starije generacije ih nisu imale i nisu ih prenele na sledeći naraštaj. Zato, kako bi roditelji na početku trećeg milenijuma postigli željeni cilj, moraju da ulože svesne napore. Neodređene pohvale, kao „bravo“, „svaka čast“, „pa ti sve znaš“, „crtaš bolje od mene“, „ti si najbolji dečak na svetu“, „najbolja devojčica u razredu“ pokazala su istraživanja, nemaju trajan pozitivan efekat. Hvaljena i nagrađivana deca (pohvala je vrsta nagrade) nemaju unutrašnju motivaciju, već rade ono što će im doneti željenu pohvalu. Čak i taj efekat je kratkotrajan, jer se pokazalo da kod hvaljene i nagrađivane dece interesovanje, izdržljivost i upornost su slabiji. Ta deca lakše odustaju kada naiđu na poteškoće. „Ako mi daš ime, poništavaš me. Dajući mi ime, poništavaš sve drugo što bih mogao da budem“, napisao je danski filozof Seren Kjerkegor. Pohvale izazivaju i zavisnost, pa je vremenom potrebno sve veća „doza“.

Pohvale Biljana Stanojcic Koren i krila

Pohvale se koriste i sarkastično, baš zato što su često neprimerene i nepotrebne. Kada dete uradi nešto dobro, ono to već zna. Njegova nagrada i najveća motivacija je sam osećaj uspeha; a ne pohvala. Dete oseća zadovoljstvo kada obavi neki posao dobro. Šteta je oduzimati mu samoprocenu tako što ćemo mu dati svoju ocenu. Često je dovoljan govor tela roditelja da izrazi ponos i odobravanje.

Korištenje relativnog superlativa umesto apsolutnog („najbolja“ umesto „odlična“) podstiče preteranu kompetitivnost. Neodređenost pohvala, pa takođe i superlativa, zbunjuje decu. Dete može da oseća da ga roditelj prihvata samo ako je najbolje od svih u svemu. Kada dete shvati da, suprotno onome što mu govore, ne zna sve, postaje ljuto, razočarano i postiđeno. Dete može da se oseća inferiornim, nemoćnim i da se čak bori da pronađe smisao života sa prosečnim sposobnostima. Ono svesno ili podsvesno veruje da, ako ne zadovolji roditelja, biće mu oduzeta ljubav, a time i životni resursi i radosti. Takvo dete oseća pritisak nemogućih očekivanja koje je naučilo da samo sebi postavlja. S druge strane, dete može da bude arogantno zbog straha od odbijanja ako pokaže svoju slabost. Svesni napori za pozitivnim načinom izražavanja zadovoljstva detetovim ponašanjem i uspesima, kao i ohrabrenje i ljubav, uključuju precizno formulisanje svojih osećanja i misli, na primer:

Kako si uporno radila na tom zamku!

Divno je što imaš samoinicijativu da sama spremiš ručak! Šta misliš, koliko krompira treba za četvoro?

Ovaj kolač ti je vrhunski!

Veoma je lepo što tako dugo čitaš i što uživaš u tome! Šta ti se dopada kod tog pisca?

 Hvala ti što si bila strpljiva dok sam razgovarao telefonom. To mi mnogo znači.

Vidim da se ponosiš!

Radujem se što si zadovoljan svojim crtežom!

Baš ljubazno od tebe što si Marku ponudio svoj bicikl!

Mnogo mi olakšava kada skupiš svoje igračke a da ti to ne moram govoriti!

S tobom mi je lepo i zabavno, baš uživam!

Volim te! Mnogo te volim! Nikoga ne volim kao što volim tebe!

Ili: Ja se tebi tako radujem!, kako se divno dosetila moja prijateljica.

Ovim jednostavnim istinama neguje se detetova upornost, samostalnost, samoinicijativa, ljubav prema učenju, samopouzdanje. Podstiče se da radi na konkretnim vrlinama i sposobnostima, a tako i bolje upoznaje sebe – šta mu ide lakše a šta teže, šta voli a šta ne voli. Imenovanjem vrednosti i „pozitivnih“ ljudskih odlika upoznaje njih i uči da ih prepoznaje kod drugih. To doprinosi optimističnom pogledu na svet i uči da prijatelje bira svesnije.

Istovremeno, detetu se tako stavlja na znanje da jeste jedno jedino roditeljima i sebi i da ne mora ni sa kim da se takmiči osim da radi na sebi. Trud da nekog impresionira jeste bačena energija. Dobijena ljubav nije ni u kakvoj vezi sa dostignućima ili imidžom. Drugi ljudi nisu neprijatelji, nisu konkurencija, već su svi jedinstveni, zanimljivi i vredni slušanja.

Neke pohvale u sebi skrivaju poređenje ili uvredu: “Danas si dobar”. “Nekad je divna, a nekad nevaljala“. „Ti si dobar, samo kad hoćeš”. „Ovo je dobro, s obzirom da si ga ti napravio“. „Svaka čast što teraš svoje iako ti svi kažu da ti ne ide“. „Blago tebi što se oblačiš (ponašaš) tako slobodno i nije te briga šta drugi misle o tebi“. „Ovo je dobro za početak“.

Ponašanje nikada ne treba da se izjednačava sa ličnošću. Ponašanje je trenutno i promenjivo, svesti detetovu ličnost na njegovo ponašanje je ograničavajuće. S druge strane medalje pohvala jesu kritike. „Kritikujemo postupke, a ne osobu“ znači da se ne ljutimo na dete. Ono često nema kontrolu nad svojim postupcima. Njegovi impulsi su snažniji od njegove volje i ne može da im se odupre.

Roditeljske reči i ocene detetu predstavljaju ogledalo. Kakvim ga oni prikazuju, takvim ono sebe vidi. Ono postaje ta slika o njemu i živi nju. Zato je veoma važno biti odmeren i precizan sa kritikama. Koliko god možemo da se kontrolišemo, da ne „grdimo“ dete (grditi od stare slovenske reči što znači ružiti), da se ono ne oseća ružnim i neprihvatljivim. Ni svojim govorom tela – mrštenjem – da ne izražavamo neprihvatanje deteta. Roditeljski pogled pun osude i kritike dete internalizuje, a mi želimo da ono sebe voli i prihvata. Ta snažna podrška sebi će biti seme, srž njegovog srećnog života i uspeha.

Jednostavan primer o internalizaciji roditeljske slike o detetu vidimo kod nadimaka. Dete koje ima nadimak “meda” može se osećati krupnim i mekanim. “Lutka” može da oseća pritisak da bude nečujna, slatka i stalno nasmešena. „Lepotica“, iako najviše zvuči kao pohvala, može imati suprotan efekat – fokus na izgled i osećaj prevarenosti zbog slike lepotica koje plasiraju mediji. “Princeza” je arogantna, ali nepotpuna, pasivna i nesrećna. Rizik je dvostuk, od sindroma žrtve i žene kao žrtve do mutnih voda sponzorisanja.

Sa manje pozitivne strane, “žaba” je raskrečena i neelegantna, „prase“ se valja u svom izmetu, a „slonče“ je trapavo. Dete nije trapavko. Ono nije smotano ni glupo. Ali ako se uporno tako oslovljava, čak i u obliku nadimaka, to će i postati. Dete je u određenoj razvojnoj fazi, izazovi u njegovom ponašanju nisu karakterne mane i za detetov razvoj može da bude pogubno ako je uvek po njima imenovano i evidentirano. Dete može da bude ono što zamisli i namerava, a roditeljski je zadatak da podržava, usmerava i neguje.

Ovo je odlomak iz elektronske knjige Koren i krila – poštovanje u porodici, snažna deca, koja se može kupiti na čitačkim platformama Kobo Rakuten i iTunes. Takođe se može kupiti i u PDF formatu. Volela bih da čujem Vaše mišljenje i pitanja na biljana.stanojcic@gmail.com, na Fejsbuk strani ili na Instagramu.

Vaša,

Biljana Stanojčić

Pomozi detetu da te posluša: izazov pozitivne komunikacije dan pet

Umesto „nemoj“ i stani danas govorite „neću dozvoliti da“ i „pomoći ću ti da“.

Kad vas dete ne sluša, nemojte vikati nego priđite i fizički reagujte.

20180321_071859_0001

Dete nema potrebnu snagu volje da vas posluša – ono što radi mu je trenutno prioritet, previše zanimljivo. Zato danas, umesto da ponavljate više puta svoj zahtev, imajte Vi snagu volje i prekinite to što radite, priđite detetu i nežno i odlučno, ili kroz igru, pomerite ga iz neželjene situacije.

U elektronskoj knjizi Koren i krila, između ostalog, dajem više ideja za pozitivnu, efektivnu komunikaciju.

Vaša,

Biljana Stanojčić

Kojim su emocijama obojene vaše reči? Izazov pozitivne komunikacije dan četiri

Kako vam se dojmio jučerašnji izazov da pazite na govor tela i izraze lica?

Danas proširujemo izazov – obratite pažnju da li tonom govora ili rečima koje upotrebljavate izražavate optužbu, kritikovanje, prebacivanje, sramoćenje, izazivanje griže savesti.

20180319_212119_0001

Često, informacije ili zahtevi koje izgovaramo, obojeni su našim emocijama. Deca upijaju te emocije. Ako se sa tolikom težinom ophodimo s decom, ona to doživljavaju lično, odnosno da su ona uzrok tih teških emocija i da su ona odgovorna za njih.

Ako primetite optužbe i prebacivanje u svojim rečima, stanite na trenutak. Udahnite, izdahnite i blago se nasmešite. Pomislite: „Šta mi je zapravo sada potrebno?“ Izgovorite svoju potrebu i svoj zahtev izgovorite ljubazno i jasno.

Cilj vežbe:
1. Da postanemo svesniji moći reči
2. Da vratimo svoju sposobnost i odgovornost za svoja osećanja i zadovoljenje svojih potreba
3. Da rasteretimo dete ili bilo kog sagovornika.

Vaša,

Biljana Stanojčić

Razvedrite čelo: izazov pozitivne komunikacije dan tri

Danas primetite kada se mrstite, naročito dok razgovarate s detetom.

Pre dvadeset godina u filmu Ljudi u crnom čula sam provokativnu teoriju da čak 90 procenata komunikacije je neverbalno. Kasnije u korišćenju tekstualne, elektronske komunikacije, gde nedostaje ton, kontekst i izraz lica, toliko puta sam došla u nesporazum, da sam često pomišljala da je ta teorija tačna. Kada dodamo atmosferu, kontekst, ton, govor tela, mikromimiku – u emotivnim situacijama, kao što je porodica i opštenje s decom, istina je svakako tu blizu.

IMG_20180319_073245_539.jpg

Danas obratite pažnju na izraze lica. Osetite da li se mrštite. Da li optužujuće i s neodobravanjem spuštate obrve? Dali ih odbrambeno ili nadobudno dižete? Da li škrtate zubima? Da li su vam ramena i vrat napeti?

Kad primetite takvo držanje, opustite telo, udahnite, izdahnite, i blago se nasmešite.

Cilj vežbe je:
1. Da osetimo svoje trenutno stanje i potrebe i kako njihovo potiskivanje utiče na naše ponašanje.
2. Da postanemo svesni poruka koje nehotice neverbalno šaljemo.
3. Da ovladamo svojim reakcijama, odnosno da damo sebi šansu da razmislimo i odgovorimo na situaciju, umesto da brzo reagujemo.

Zašto naše telo reaguje tako u stresnim situacijama, pročitajte u elektronskoj knjizi Koren i krila – poštovanje u porodici, snažna deca.

Vaša,

Biljana Stanojčić