Pažnja i ohrabrenje umesto laskanja i pohvala

Pohvale su aktuelna tema u vaspitanju koja izaziva mnoge reakcije i komentare roditelja, naročito onih koji su zainteresovani za pozitivno roditeljstvo. Da li treba ili ne treba deci govoriti „bravo“? Za roditelje koje žele da više čuju, pročitaju i nauče, delim ovde odlomak iz elektronske knjige Koren i krila – poštovanje u porodici, snažna deca.

Mnogi su roditelji odrasli gladni ljubavi, pažnje i odobravanja. Nisu njihovi roditelji krivi za to – i sami su tako odgajani. Ne žele da i njihovo dete slično pati usled tako nezadovoljenih osnovnih emotivnih potreba. Posvećeni su i odlučni da svom detetu pomognu da izgradi samopouzdanje. Da dete nauči lepo ponašanje i zdrave navike, ali i da mu pokažu ljubav i odobravanje. Međutim, istraživanja i znanja na temu pohvala sa pozitivnim efektima su novijeg datuma. Starije generacije ih nisu imale i nisu ih prenele na sledeći naraštaj. Zato, kako bi roditelji na početku trećeg milenijuma postigli željeni cilj, moraju da ulože svesne napore. Neodređene pohvale, kao „bravo“, „svaka čast“, „pa ti sve znaš“, „crtaš bolje od mene“, „ti si najbolji dečak na svetu“, „najbolja devojčica u razredu“ pokazala su istraživanja, nemaju trajan pozitivan efekat. Hvaljena i nagrađivana deca (pohvala je vrsta nagrade) nemaju unutrašnju motivaciju, već rade ono što će im doneti željenu pohvalu. Čak i taj efekat je kratkotrajan, jer se pokazalo da kod hvaljene i nagrađivane dece interesovanje, izdržljivost i upornost su slabiji. Ta deca lakše odustaju kada naiđu na poteškoće. „Ako mi daš ime, poništavaš me. Dajući mi ime, poništavaš sve drugo što bih mogao da budem“, napisao je danski filozof Seren Kjerkegor. Pohvale izazivaju i zavisnost, pa je vremenom potrebno sve veća „doza“.

Pohvale Biljana Stanojcic Koren i krila

Pohvale se koriste i sarkastično, baš zato što su često neprimerene i nepotrebne. Kada dete uradi nešto dobro, ono to već zna. Njegova nagrada i najveća motivacija je sam osećaj uspeha; a ne pohvala. Dete oseća zadovoljstvo kada obavi neki posao dobro. Šteta je oduzimati mu samoprocenu tako što ćemo mu dati svoju ocenu. Često je dovoljan govor tela roditelja da izrazi ponos i odobravanje.

Korištenje relativnog superlativa umesto apsolutnog („najbolja“ umesto „odlična“) podstiče preteranu kompetitivnost. Neodređenost pohvala, pa takođe i superlativa, zbunjuje decu. Dete može da oseća da ga roditelj prihvata samo ako je najbolje od svih u svemu. Kada dete shvati da, suprotno onome što mu govore, ne zna sve, postaje ljuto, razočarano i postiđeno. Dete može da se oseća inferiornim, nemoćnim i da se čak bori da pronađe smisao života sa prosečnim sposobnostima. Ono svesno ili podsvesno veruje da, ako ne zadovolji roditelja, biće mu oduzeta ljubav, a time i životni resursi i radosti. Takvo dete oseća pritisak nemogućih očekivanja koje je naučilo da samo sebi postavlja. S druge strane, dete može da bude arogantno zbog straha od odbijanja ako pokaže svoju slabost. Svesni napori za pozitivnim načinom izražavanja zadovoljstva detetovim ponašanjem i uspesima, kao i ohrabrenje i ljubav, uključuju precizno formulisanje svojih osećanja i misli, na primer:

Kako si uporno radila na tom zamku!

Divno je što imaš samoinicijativu da sama spremiš ručak! Šta misliš, koliko krompira treba za četvoro?

Ovaj kolač ti je vrhunski!

Veoma je lepo što tako dugo čitaš i što uživaš u tome! Šta ti se dopada kod tog pisca?

 Hvala ti što si bila strpljiva dok sam razgovarao telefonom. To mi mnogo znači.

Vidim da se ponosiš!

Radujem se što si zadovoljan svojim crtežom!

Baš ljubazno od tebe što si Marku ponudio svoj bicikl!

Mnogo mi olakšava kada skupiš svoje igračke a da ti to ne moram govoriti!

S tobom mi je lepo i zabavno, baš uživam!

Volim te! Mnogo te volim! Nikoga ne volim kao što volim tebe!

Ili: Ja se tebi tako radujem!, kako se divno dosetila moja prijateljica.

Ovim jednostavnim istinama neguje se detetova upornost, samostalnost, samoinicijativa, ljubav prema učenju, samopouzdanje. Podstiče se da radi na konkretnim vrlinama i sposobnostima, a tako i bolje upoznaje sebe – šta mu ide lakše a šta teže, šta voli a šta ne voli. Imenovanjem vrednosti i „pozitivnih“ ljudskih odlika upoznaje njih i uči da ih prepoznaje kod drugih. To doprinosi optimističnom pogledu na svet i uči da prijatelje bira svesnije.

Istovremeno, detetu se tako stavlja na znanje da jeste jedno jedino roditeljima i sebi i da ne mora ni sa kim da se takmiči osim da radi na sebi. Trud da nekog impresionira jeste bačena energija. Dobijena ljubav nije ni u kakvoj vezi sa dostignućima ili imidžom. Drugi ljudi nisu neprijatelji, nisu konkurencija, već su svi jedinstveni, zanimljivi i vredni slušanja.

Neke pohvale u sebi skrivaju poređenje ili uvredu: “Danas si dobar”. “Nekad je divna, a nekad nevaljala“. „Ti si dobar, samo kad hoćeš”. „Ovo je dobro, s obzirom da si ga ti napravio“. „Svaka čast što teraš svoje iako ti svi kažu da ti ne ide“. „Blago tebi što se oblačiš (ponašaš) tako slobodno i nije te briga šta drugi misle o tebi“. „Ovo je dobro za početak“.

Ponašanje nikada ne treba da se izjednačava sa ličnošću. Ponašanje je trenutno i promenjivo, svesti detetovu ličnost na njegovo ponašanje je ograničavajuće. S druge strane medalje pohvala jesu kritike. „Kritikujemo postupke, a ne osobu“ znači da se ne ljutimo na dete. Ono često nema kontrolu nad svojim postupcima. Njegovi impulsi su snažniji od njegove volje i ne može da im se odupre.

Roditeljske reči i ocene detetu predstavljaju ogledalo. Kakvim ga oni prikazuju, takvim ono sebe vidi. Ono postaje ta slika o njemu i živi nju. Zato je veoma važno biti odmeren i precizan sa kritikama. Koliko god možemo da se kontrolišemo, da ne „grdimo“ dete (grditi od stare slovenske reči što znači ružiti), da se ono ne oseća ružnim i neprihvatljivim. Ni svojim govorom tela – mrštenjem – da ne izražavamo neprihvatanje deteta. Roditeljski pogled pun osude i kritike dete internalizuje, a mi želimo da ono sebe voli i prihvata. Ta snažna podrška sebi će biti seme, srž njegovog srećnog života i uspeha.

Jednostavan primer o internalizaciji roditeljske slike o detetu vidimo kod nadimaka. Dete koje ima nadimak “meda” može se osećati krupnim i mekanim. “Lutka” može da oseća pritisak da bude nečujna, slatka i stalno nasmešena. „Lepotica“, iako najviše zvuči kao pohvala, može imati suprotan efekat – fokus na izgled i osećaj prevarenosti zbog slike lepotica koje plasiraju mediji. “Princeza” je arogantna, ali nepotpuna, pasivna i nesrećna. Rizik je dvostuk, od sindroma žrtve i žene kao žrtve do mutnih voda sponzorisanja.

Sa manje pozitivne strane, “žaba” je raskrečena i neelegantna, „prase“ se valja u svom izmetu, a „slonče“ je trapavo. Dete nije trapavko. Ono nije smotano ni glupo. Ali ako se uporno tako oslovljava, čak i u obliku nadimaka, to će i postati. Dete je u određenoj razvojnoj fazi, izazovi u njegovom ponašanju nisu karakterne mane i za detetov razvoj može da bude pogubno ako je uvek po njima imenovano i evidentirano. Dete može da bude ono što zamisli i namerava, a roditeljski je zadatak da podržava, usmerava i neguje.

Ovo je odlomak iz elektronske knjige Koren i krila – poštovanje u porodici, snažna deca, koja se može kupiti na čitačkim platformama Kobo Rakuten i iTunes. Takođe se može kupiti i u PDF formatu. Volela bih da čujem Vaše mišljenje i pitanja na biljana.stanojcic@gmail.com, na Fejsbuk strani ili na Instagramu.

Vaša,

Biljana Stanojčić

Advertisements

Pomozi detetu da te posluša: izazov pozitivne komunikacije dan pet

Umesto „nemoj“ i stani danas govorite „neću dozvoliti da“ i „pomoći ću ti da“.

Kad vas dete ne sluša, nemojte vikati nego priđite i fizički reagujte.

20180321_071859_0001

Dete nema potrebnu snagu volje da vas posluša – ono što radi mu je trenutno prioritet, previše zanimljivo. Zato danas, umesto da ponavljate više puta svoj zahtev, imajte Vi snagu volje i prekinite to što radite, priđite detetu i nežno i odlučno, ili kroz igru, pomerite ga iz neželjene situacije.

U elektronskoj knjizi Koren i krila, između ostalog, dajem više ideja za pozitivnu, efektivnu komunikaciju.

Vaša,

Biljana Stanojčić

Kojim su emocijama obojene vaše reči? Izazov pozitivne komunikacije dan četiri

Kako vam se dojmio jučerašnji izazov da pazite na govor tela i izraze lica?

Danas proširujemo izazov – obratite pažnju da li tonom govora ili rečima koje upotrebljavate izražavate optužbu, kritikovanje, prebacivanje, sramoćenje, izazivanje griže savesti.

20180319_212119_0001

Često, informacije ili zahtevi koje izgovaramo, obojeni su našim emocijama. Deca upijaju te emocije. Ako se sa tolikom težinom ophodimo s decom, ona to doživljavaju lično, odnosno da su ona uzrok tih teških emocija i da su ona odgovorna za njih.

Ako primetite optužbe i prebacivanje u svojim rečima, stanite na trenutak. Udahnite, izdahnite i blago se nasmešite. Pomislite: „Šta mi je zapravo sada potrebno?“ Izgovorite svoju potrebu i svoj zahtev izgovorite ljubazno i jasno.

Cilj vežbe:
1. Da postanemo svesniji moći reči
2. Da vratimo svoju sposobnost i odgovornost za svoja osećanja i zadovoljenje svojih potreba
3. Da rasteretimo dete ili bilo kog sagovornika.

Vaša,

Biljana Stanojčić

Razvedrite čelo: izazov pozitivne komunikacije dan tri

Danas primetite kada se mrstite, naročito dok razgovarate s detetom.

Pre dvadeset godina u filmu Ljudi u crnom čula sam provokativnu teoriju da čak 90 procenata komunikacije je neverbalno. Kasnije u korišćenju tekstualne, elektronske komunikacije, gde nedostaje ton, kontekst i izraz lica, toliko puta sam došla u nesporazum, da sam često pomišljala da je ta teorija tačna. Kada dodamo atmosferu, kontekst, ton, govor tela, mikromimiku – u emotivnim situacijama, kao što je porodica i opštenje s decom, istina je svakako tu blizu.

IMG_20180319_073245_539.jpg

Danas obratite pažnju na izraze lica. Osetite da li se mrštite. Da li optužujuće i s neodobravanjem spuštate obrve? Dali ih odbrambeno ili nadobudno dižete? Da li škrtate zubima? Da li su vam ramena i vrat napeti?

Kad primetite takvo držanje, opustite telo, udahnite, izdahnite, i blago se nasmešite.

Cilj vežbe je:
1. Da osetimo svoje trenutno stanje i potrebe i kako njihovo potiskivanje utiče na naše ponašanje.
2. Da postanemo svesni poruka koje nehotice neverbalno šaljemo.
3. Da ovladamo svojim reakcijama, odnosno da damo sebi šansu da razmislimo i odgovorimo na situaciju, umesto da brzo reagujemo.

Zašto naše telo reaguje tako u stresnim situacijama, pročitajte u elektronskoj knjizi Koren i krila – poštovanje u porodici, snažna deca.

Vaša,

Biljana Stanojčić

Ne kritikujte – izazov pozitivne komunikacije dan drugi

Danas, do kraja dana, ne kritikujte. Svaki put kada Vam dođe da nekog kritikujete, setite se: „Ne znam njegovu priču, ne znam sa čim se nosi“. „Možda mu je teško“. „Biram da ne reagujem sada“.
Ovo važi pre svega u komunikaciji s detetom. Naravno da poznajete svoje dete, ali ne možemo tačno da znamo da li ga nešto u trenutku muči i šta, šta mu je u mislima, kakva mu je namera. Čak i kada znate, preskočite danas kritikovanje i kako biste videli šta će se desiti ako ne kritikujete. Hoćete li zaista propustiti da vaspitate svoje dete ako mu ne kažete nešto što ste mu rekli i što ćete možda i nastaviti da mu govorite?

Svaki put kada osetite nezadovoljstvo sobom – svojim izgledom, uspesima ili sposobnostima, setite se: „Ali uspela sam da dođem dovde, i napredovaću još svojim tempom“. Imajte milosti prema sebi, govorite blago.

20180316_215312_0001.png

Danas delite samo pozitivne vesti, vodeći računa da to ne bude hvalisanje. Oduprite se porivu da se izjadate drugarici kako je šefica danas bila drska (ili u našem slučaju kako je ponovo isečen neki drvored ❤ ) Mene je drugarica dirnula kada mi nije rekla da joj je uginuo mačak! Zaštitite danas svoje drage ljude od loših vesti. Ne širite negativne vesti na koje ne možete da utičete ni Vi, ni Vaš sagovornik.
Takođe, budite i Vi sami sebi dragi. Zaštitite i sebe od loših vesti na koje ne možete da utičete. Ugasite medije koje hrane vašu zavisnost od informacija, naročito vesti. Odmorite se.

Cilj vežbe:
1. Postati svestan da svaka priča ima i drugu stranu. Svako ima svoju realnost i to je u redu. Ne moramo da bilo koga ubeđujemo da greši.
2 . Postati svestan da govorimo previše. Sa tačke gledišta kraja dana, nismo ništa propustili time što nismo nešto kritikovali. Suprotno tome – svesno smo negovali jedan odnos.
3. Primetiti višak informacija koji primamo.

Prva dva dana su bila zahtevna! Jesu li vam izazovi bili preteški, previše laki ili taman kako treba?

Od sutra će izazovi biti jednostavniji, ali kao i svaki trening, neće vas ostaviti da se ulenjite 🙂

Pročitajte više o pozitivnoj i asertivnoj komunikaciji u elektronskoj knjizi Koren i krila.

Vaša,

Biljana Stanojčić

NE ŽALITE SE: Izazov pozitivne komunikacije, dan prvi

U osnovi odgajanja dece je komunikacija. Počev od bebinog plača, nežnog dodira, saosećajnog izraza lica, ali i mrštenje i vikanje – sve je komunikacija. Kako opštimo i kako razumemo poruke jeste komunikacija.

Zato tokom narednih dana organizujem izazov pozitivne, asertivne, efektivne, nenasilne komunikacije. Ako vas zanima tema roditeljstvo i čitali ste blog i elektronski knjigu Koren i krila, upoznati ste sa pozitivnom i asertivnom komunikacijom. Pod tom predpostavkom, objašnjenja za izazove će biti sažeta. Svakog jutra ću objavljivati po jedan izazov – da obratimo pažnju na jedan konkretan aspekat komunikacije i da pokušamo da ga poboljšamo.

Izazov za prvi dan: Ne žalite se.

20180316_202207_0001.png

Svoje žalbe izražavajte u obliku potreba.
Umesto: „Gužva je u saobraćaju“ recite „Potreban mi je mir“. Umesto „haos je u kući“ recite „potreban mi je red“. Umesto „Umorna sam“ recite „potrebno mi je da se odmorim“. Umesto „gladna sam“ recite „potrebno mi je da se nahranim“. Umesto „sve je otišlo…“ recite „potrebno mi je bolje okruženje“. Umesto „baš duva“ recite „dolazi proleće“.

Svrha vežbe je trostruka:
1. Da pažnju usmerimo na svoje potrebe, koje diktiraju način na koji komuniciramo a da ih nismo svesni;
2. Da primetimo svoju ne tako lepu naviku da se žalimo i počnemo da je menjamo;
3. Da poštedimo ljude oko sebe negativnosti.

Bonus: primetićete kako spontano pronalazite nešto pozitivno u svemu!

Večeras ostavite komentar kako je protekao dan bez žalbi i pritužbi 🙂

Pratite nas sutra sa novim izazovom!

#treningpozitivnekomunikacije
#izazovpozitivnekomunikacije
#pozitivnakomunikacija

Vaša,

Biljana Stanojčić

Dvanaest razloga zašto je deci u Nemačkoj dobro

Nemačka je zemlja po meri čoveka, a ujedno i dece. Evo neke od razloga zašto je deci u Nemačkoj lepo.

Dugo porodiljsko odsustvo

Odsustvo radi nege deteta u Nemačkoj traje najmanje jednu, a najviše tri godine, a razmatra se i predlog da se dodaju dve godine u uzrastu od 3 do 8 godina deteta. Neprestano se radi na donošenju uredbi koje omogućavaju roditeljima jednaku raspodelu karijere i porodice, i razmatraju se potrebe raznih grupa ljudi i, dok sistem nije razvijen kao u skandinavskim zemljama, svakako ima brojne prednosti.

Zdravstvo 

Zdravstveno osiguranje uplaćujete u jednoj od državnih, ili, za boljestojeće, privatnih osiguravajućih kuća. U zavisnosti od kuće, ono može da pokriva, recimo, homeopatu, homeopatske lekove, akupunkturu i kućnu negu lica u trećem dobu. Privatne ordinacije sarađuju sa osiguravajućim kućama, pa tamo idete kod „matičnog“. Ne morate da imate jednog izabranog lekara, možete da odete kod bilo koga, i on vam može izdati recept ili specijalistički uput.

Obrazovanje

Naša deca u obdaništu dobijaju individualnu pažnju, a u daljem obrazovanju za njih možemo da biramo neki od brojnih puteva školovanja. Nemačka ne prolazi baš sjajno na PISA testovima, ali nije ni loša. Deca kreću u školu sa punih šest godina. Nekada, eksterni pedagozi daju procenu da dete nije spremno za školu, i u tom slučaju, daje se preporuka da dete krene sledeće godine. Konačna procena i odluka je na roditeljima. Kućno školovanje u Nemačkoj nije dozvoljeno, ali postoje Valdorf škole i mnoge varijante i kombinacije obrazovanja, koje dozvoljavaju (i ohrabruju!) da roditelj bude što uključeniji u obrazovanju deteta.

Obrazovanje u nemackoj

Aktivnosti u prirodi

Slobodno vreme jeste sveta stvar u Nemaca. Službeni telefoni ostaju na poslu i Nemci se ne bave poslom nakon kraja radnog vremena. Obično, od ponedeljka do četvrtka rade nešto duže – radno vreme je često fleksibilno – pa petkom izlaze ranije. Preko vikenda često putuju u prirodu. Mnogi imaju svoje kampere i kombije, kao i svakojaku sportsku opremu. Nemci svih uzrasta su vitki i snažni. Mogu se videti gospođe u ozbiljnim godinama, u sportskoj odeći, kako na svom biciklu voze unuke. Po šumama i poljima su uređene pešačke i biciklističke staze (sa čestim skrovištima od medveda 🙂 ) i Nemci ih rado koriste (staze, nisam čula da je neko bežao od medveda). Ljudi sa invaliditetom i poteškoćama takođe uživaju u fitnesu i izletima, u skladu sa svojim mogućnostima. Postoji opšta želja za životom i životna vedrina.

deca u nemackoj

Zdrava hrana

Zdrava ishrana i namirnice su Nemcima važne i dostupne. Znali smo da su im peciva fantastična, ali više od toga, gotovo uvek su od kiselog testa, od celog zrna i bez aditiva. Šta god da sam probala – preukusno je i kvalitetno. U prodavnicama su dostupni najrazličitiji organski proizvodi. Uostalom, deo za voće i povrće je mnogo veći nego što smo navikli u Srbiji, kao i deo sa konzerviranom hranom, a raftova sa slanim i slatkim grickalicama ima manje. Ima i ajvara, i kiselog kupusa, i kora za pitu.

Lični razvoj i opšte blagostanje

Nemci su orijentisani na visok kvalitet života. To, pored aktivnog i zdravog života, znači i pozitivan stav, ljubaznost, spremnost da pomognu, ali i unutrašnji mir. Često organizuju humanitarne večeri, gde lokalci doniraju svoja kulinarska remek dela. Novac prikupljen od prodaje te hrane, donira se.

U Nemačkoj dostupni su najrazličitiji kursevi, seminari i školice – razni sportovi, plesne večeri, seminari komunikacije, škole roditeljstva, pa čak i – radionice zahvalnosti!

Organizuju se i grupne prodaje polovnih dečijih stvari, gde možete da nađete divno očuvane (ne znam kako!) povoljne igračke – lego setova, rolere za tri evra, na hiljade naslova po jedan evro, drvene igračke, slagalice, i nezaobilazne divne humanitarne kolače.

Pešaci su zaštićena vrsta

Gde pešak hoda, vozač koči. Vozila usporavaju pored trotoara gde hodaju pešaci. Ako ima dece, usporiće još više i preći u drugu traku. Niko nikad ne trubi i generalno su smireni u saobraćaju. Ulicu možete preći i zatvorenim očima. Jedino što vam se može desiti jeste da vam ljudi priđu i ljubazno ponude pomoć.

Zabavni parkovi i dečija igrališta

Sprave na igralištima su zabavne, zahtevne, uvek različite i nove. Postoje mnogi parkovi namenjeni porodicama – parkovi prirode, farme, zabavni parkovi. I dok ulaznice nisu povoljne, provešćete se divno. Na Božićnim vašarima se možete ugrejati kuvanim vinom, palačinkama i tradicionalnim kobasicama, a ako postite, za vas ima pečenog kestenja, mirišljavi punč i ringišpil.

igralista u nemackoj 2.png

Vozovi, avioni i kombajni

Deca se ne mogu nasititi vožnje vozom, a vole i da gledaju kako se spušta i podiže rampa, ali i da mašu vozovima, stojeći pored pruge ili na mostiću. Mašinovođe takođe mašu deci, a teretnjaci i zatrube!

Po poljima se mogu videti travnate sportske piste i lagani avioni kako podižu jedrilice, sve to uz picu za sedam evra. Sa obronaka se ponekad spuštaju paraglajderi.

Praznici

Deca dobijaju posebnu pažnju za praznike. Otkako smo ovde, prisustvovali smo povorci povodom praznika Sv. Martin. Deca su sama pravila laterne, izvela su male predstave a potom šetali uveče osvetljavajući selo laternama. Proslava Sv. Nikole je takođe bila romantična – deca su dobila punč, kobasicu i male paketiće sa orasima, voćem i čokoladicom od Sankt Nikolausa, dok su odrasli dobili kuvano vino, a za kobasicu se očekivala donacija. Sledeća proslava nam je Burgerfest -dobrodošlica novim stanovnicima.

Deca dobijaju poklončiće na kasi

U radnjama koje nisu trgovinski lanci, deca dobijaju poklončiće. U prodavnici farme u našem selu deca dobijaju keks. U mesari – kobasičicu; u prodavnici bele tehnike su dobili tople vafle, a u pekari – po pola bavarske perece s puterom.

Deca su uopšte uzev dobrodošla – u institucijama i većim vozovima ima kutaka za decu sa igračkama i slikovnicama, pa je lakše i lepše s njima obavljati poslove.

Vrednost porodice

Dom i porodica zauzimaju centralno mesto u životu. I dok Nemice imaju slobodu da se odluče za samostalan život, a istopolni brakovi su legalni, dugo porodiljsko odsustvo i veoma fleksibilno radno vreme omogućavaju kvalitetniji porodični život. Nije retkost da se o deci brine i otac, dok je majka na poslu. Nemački roditelji su uključeni u živote dece. Ipak se o deci i kući uglavnom brine žena, i postoje izvesna neizrečena očekivanja kvaliteta nege – zdravi doručak, domaći ručak i stanje porodice koje oslikava uloženi trud.

Dopada Vam se članak? Spodelite ga!

Podržite postojanje ovog bloga tako što ćete kupiti elektronsku knjigu Koren i krila – poštovanje u porodici, snažna deca, za samo jedan cent, klikom na link: www.kobo.com/ww/sr/ebook/koren-i-krila

Vaša,
Biljana Stanojčić

Vrednost fizičke igre za razvoj deteta

U prošlom članku o Montesori metodu dotakli smo se teme sitne motorike. Pomenula sam kako se danas kod dece dovoljno, i čak previše, stimuliše sitna motorika.

A kada kažem previše, mislim pre svega na onu decu. To su obično dečaci. Ona deca, koju izmori crtanje, sedenje i pevanje. Ona koja se stalno migolje, jer kao da ih boli da miruju. Kojoj su sobe tesne, koja bi napolje, napolje, napolje. Ona, koja su kao moj sin.

Pokušavam da dokučim šta se krije iza njegovog zamišljenog pogleda. Izmiče mi, kao da ga zovu neke, meni neshvatljive, daljine. Neke pustolovine, daleki ciljevi. Iako je tako mali, kao da nije tu potpun, kao da oseća da tek treba da se ostvari, da shvati i pronađe sebe, da se dokaže.

Takva deca slušanjem pouka i lekcija teže uče. To je zato što ona ne uče samo mozgom, već celim telom. Potrebno im je da svim čulima iskuse to što imamo da ih naučimo; i celim bićem uče stvari koje mi ni ne primećujemo da su naučili. Ne možemo ni da znamo, ako ne iskusimo isto što i oni. Njima celo biće žudi za kretnjom.

Kretnja je u osnovi svakog dobrog pedagoškog pristupa. Kretajući se, dete raste i uči o svojim granicama, ali i o prirodnim zakonitostima; o statici, mehanici, statistici, matematici, o prirodi, o svom telu i o svojoj duši; uči o izražavanju, društvu i simbolima. Čak i pisanje se može učiti kretanjem.

Takva deca u zatvorenom su kao slavuji u kavezu; nije ni čudo što se neka ponašaju neprihvatljivo u neprimerenom okruženju.

Znaju vrlo dobro šta ne smeju, pa će ipak udarati, gurati i omalovažavati slabiju decu. Zato je brižna pažnja odraslih, jedan-na-jedan, veoma važna. Nekritička osuda i zabrana fizičke igre i neprijatnih emocija uči decu samo da to isto rade kada misle da ih niko ne gleda, ili da nađu suptilnije, da ne kažem, podmuklije načine da ispolje agresiju. U tom slučaju, odrasli propuštaju šansu da usmere decu, podrže ih, ojačaju svoj odnos sa njima i daju im primer.

Kroz fizičku igru sa roditeljem, dete ima mogućnost da oproba svoju snagu u bezbednoj okolini, da izrazi svoje neizrečene strahove, nepravde i tuge; da izrazi i ono što i ne zna da ga tišti, a kamoli da za to nađe reči. Ima mogućnost da gradi svoje samopouzdanje kroz sitne i veće pobede. Ako se rve s tatom, osećaće manju potrebu (i manje zadovoljstvo) da gura svoje drugare.

Carapa

Mislim da je važno, za neku decu više nego za drugu, za dečake uglavnom više nego za devojčice, da fizički ispolje osećanja, i da traže svoju snagu. Imaju poriv da se dokazuju, osvajaju, poseduju i brane. Stanovišta sam (o tome postoji vruća debata, ali prema mojim saznanjima i studijama koje sam čitala) da nje u pitanju puka društvena pratijarhalna uslovljenost, već biologija i to vidim u svom dečaku. Utoliko više ga ne puštam da se ponaša kako mu dođe ako je to neprihvatljivo. Vodim ga i pomažem da dođe u dodir sa svojim osećanjima, a to uključuje i poriv za agresivnošću, da je razume i da je izrazi na pravi način u pravo vreme.

Deca provode veliki deo svog vremena samo sa ženama i često su kažnjavana i prozivana zbog svojih poriva. S druge strane postoji nedostatak dobrih, muških uzora u njihovim životima, koji znaju šta znači biti muškarac. Muškarci, koji razumeju požrtvovanost i potrebu za dokazivanjem, pogotovo pred dragim ženama. Oni poznaju i svoju mračniju stranu i umeju da je na pravilan način kontrolišu.

Još jedna vrednost fizičke igre je upravo društveno-vaspitna. U spornim situacijama, deci treba podrška da nauče o ličnom prostoru. Kada igra ili kontakt ide glatko, kao i sa najbližima, lični prostor rado delimo. Kada smo u društvu, potrebno je održavati određeno odstojanje od drugih. Ja učim decu da održavaju rasstojanje potrebno da pruže ruku a ne mogu da dodirnu drugu osobu. Kada je neko ljut ili napet, onda je odstojanje toliko da ne mogu da se dodirnu ako oboje pruže ruku (zbog mogućnosti povrede kada mlate nekontrolisano igračkama).

Sledeća korist je etička. Kontaktni sportovi sa sobom nose etiku ponašanja i pravila. Fizičkom igrom, koja može da bude nalik rvanju, ali i jednostavno trčanje za loptom, deca uče da nađu sebi ravne, upoznavaju fizički bol i smisao pravila.

Moj sin voli da se „rve“ sa mnom, što kod nas znači guranje sa tepiha. Stavljam znake navoda, ali kako vreme prolazi, postaje sve ozbiljniji protivnik! Moj omiljeni deo je što pre rvanja moramo da rasčistimo sobu. Zatim, stajemo na tepih i guramo se. Pobednik je onaj ko duže ostane na tepihu. Pravila su: nema udaranja, šutiranja, štipanja, vučenja; samo guranja gornjim delom tela. Nema sedanja na vrat ili glavu. Kada neko kaže ne, stop, neću više ili očigledno je prestalo da mu bude zabavno, igra se završava. Igramo do tri – ja ne mogu više, pogotovo što to radim sa oba deteta. Nekad se i udruže protiv mene, i pobede me, a na srcu mi je toplo što su oni na istoj strani.

Nevena i Nikola vole i da se jurimo. Nekada sam ja „mama džin“ pa jurim njih, a nekada su džinovi (ili bilo šta što je u trenutku najstrašnije) oni. Nekada se igramo kineskog zida – da protrče pored mene, a da ja ne uspem da ih dodirnem. Oni se uzbuđeno smeju, a posle toga, dugo se mirno samostalno igraju, bez začikavanja.

Sa jednom čitateljkom nedavno smo diskutovale, između ostalog, o fascinaciji dece superherojima. Mog sina nešto ne privlače, možda je još mali, a možda je to zato što ne gleda televiziju. Ali, mnogu decu superheroji privlače, pa ih podražavaju (čitaj: tuku se). Takvu fizičku igru bih najradije preusmerila na nešto drugo ili na sebe, kroz šalu ili maštu.

Od svih aspekata ličnosti superheroja, pre puberteta deca shvataju samo aspekat snage; i slute onu čežnju za samodokazivanjem, pogleda uprtog u daljine, mračnu tajanstvenost.

Deca nisu dovoljno zrela da bi mogla da shvate moralni aspekat supeheroja, da je on na strani dobra, i šta uopšte prestavlja „dobro“. Superheroj nije naprosto policajac. Njegova misija nije samo da kazni onog ko je pogrešio, nego da doprinese dobru, da ispravi nepravdu.

Često se stvari dodatno zakomplikuju jer nekad, radi opšteg dobrog, superheroj krši svoje moralne principe i čini stvari koje su same po sebi loše. Naši sinčići će dugo još biti premali da shvate lični moral i opšte dobro.

Uz to, mala deca ne razumeju smrt i ubijanje. Za njih je ubijanje tek kažnjavanje i sklanjanje s puta – više nalik igri skrivanja„bu-tre“. Ne mogu da pojme da je to kraj zauvek. Svakako, na nekom nivou, slute njenu veličinu i kroz tu igru obrađuju svoja osećanja prema njoj.

Kako bi naša deca sazrela, pa ujedno s tim i lepo se ponašala, potrebno im je mnogo vremena za zajednička iskustva, uključujući fizičku igru i razgovore. Priče u kojima junak upada u nevolje i u kojima mora da donese neku tešku odluku, kao na primer Pinokio, Džek i čarobni pasulj i Mač u kamenu, pomažu decu da vežbaju zrelije razmišljanje.

Želela bih da znam kako se vi igrate sa svojom decom – napišite komentar!

U elektronskoj knjizi „Koren i krila – poštovanje u porodici, snažna deca“, pisala sam, između ostalog, o fazama zrelosti kod dece, kao i o načinima kako pozitivnom disciplinom voditi dete kroz igru i život. Znatiželjni? Pročitajte je na https://www.kobo.com/ww/sr/ebook/koren-i-krila za samo jedan cent!

Vaša,
Biljana Stanojčić

Šta je Montesori metod?

Svakome je dobrodošla pomoć u čuvanju dece. Kao roditelji, spremni smo da platimo dobru negu za naše dete.

S tom idejom se i otvaraju privatna obdaništa. Međutim, nega deteta nije lako merljiva stvar. Mladim i neupućenim roditeljima potrebno je ponuditi nešto opipljivo kao merilo kvaliteta vrtića. Potrebno nam je obećanje rezultata. Tu je učenje engleskog jezika i čas sporta – ali pre svega – more aktivnosti za sitnu motoriku, usmerene pre svega na pripremu za pisanje.

U tom svetlu, obdaništa se reklamiraju da rade po određenoj metodologiji, od kojih je najzvučnija Montesori. Ne znam zašto. Plašim se da je to iz banalnog razloga, na primer, zato što italijanska imena zvuče lepše od nemačkih (nije da navijam za nemačke per se 😉 )

Šta je, uopšte, Montesori metod? Kako bismo ga shvatili, moramo da znamo uslove u kojima je nastao.

Za Mariju Montesori, prvu italijansku ženu doktorku medicine, malo je reći da je bila izuzetna žena. Bila je talentovana za prirodne nauke, ali je doživljavala prepreke i šikaniranje od muških kolega na svakom koraku. Bila je primorana na srceparajuću odluku između porodice i karijere. Uprkos svim preprekama, ona je nalazila zaobilazne, trnovite puteve da dođe do cilja – visokog obrazovanja. Specijalizovala je pedijatriju i psihijatriju.

Početkom dvadesetog veka, radila je sa institucionalizovanom decom s poteškoćama u razvoju. Njihov život u institucijama bio je neljudski. Deca su bila ostavljana sama, prisiljavana da miruju i sa njima je izbegavan svaki kontakt mimo osnovne fizičke nege – hranjenje, presvlačenje i pranje. U takve institucije dolazi Marija, u čiju je dušu duboko urezan osećaj nepravde zbog uskraćivanja prava na slobodu – kretanja i učenja. Ona je u očima te dece videla ljudska bića i izborila se, pod imenom naučnog eksperimenta, da se uslovi nege promene.

To je uključivalo pre svega bliži kontakt s decom. Zatim, poverenje u njih da mogu nešto da postignu i sama. Dozvola da se kreću u cilju obavljanja svakodnevnih potreba, kao što je to raspremanje sobe. Tada je primetila da deca napreduju u takvom okruženju. Nastavila je da obogaćuje njihovo okruženje predmetima, kojima će se deca maštovito igraju.

montesori igracke

Deca tada jedva da su imala po koju igračku. Igračke koje im je ona nudila bile su „otvorenog kraja“, odnosno koje ne rade samo jednu stvar i koje nisu samo jedna stvar. Ništa naročito, sasvim jednostavne, kao što to preporučuje Dženet Lensberi ovde.

Doktorka Montesori koristila je svoj uticaj da se zalaže za uvođenje ovakvih promena u institucije, i za uključivanje dece sa poteškoćama u razvoju u redovne škole. Radi vremenske orijentacije, tada su kod nas grmeli Balkanski ratovi. Otvaraju se prve Montesori vrtići i škole. Dan u obdaništu je počeo da liči na današnji. Musolini je dvadesetih godina dao finansijsku i političku podršku doktorci Montesori – sve dok nije shvatio da rezultat njenog rada jesu slobodni i kritički umovi, kada je morala da napusti Italiju.

Marija Montesori

Danas je stanje nešto drugačije. Znamo da, za optimalan razvoj deteta, ono treba da ima stimulativno okruženje. Ako ništa drugo, igračaka i kućnih predmeta imamo i dozvoljavamo deci da se njima igraju. Svi imamo kocke, loptice, razne posude, marame, plastelin ili testo za igru, papir i olovku (i naravno one najbolje igračke – mobilni, daljinski i naočare!). Trudimo se da što češće vodimo decu napolju. Štaviše, upali smo u drugu krajnost prevelike stimulacije. Dok se Marija Montesori borila da se deci sa poteškoćama u razvoju omogući da se slobodno kreću, brinu o sebi i uključe u društvo, danas stimulišemo zdravu decu sa željom da što pre nauče da pišu i računaju, misleći da su time „korak ispred ostalih“.

Nažalost, u široj javnosti nije poznata činjenica da prerana akademska stimulacija dovodi do lošije rezultate u kasnijem obrazovanju; i neka obdaništa i dalje potenciraju upravo tu, ranu akademsku stimulaciju. Vreme koje deca provode u vrtiću je organizovano kroz aktivnosti. Dete ima malo ili nimalo slobode da bira da li će se nekom aktivnošću baviti, ili neće. Igra ne sme da bude stalno struktuirana, čak ni u vidu stalno nuđenih materijala za igru. Potrebno je da se dete samostalno osvrne oko sebe, da predahne od stimulacije, uroni u svoju maštu i samo pronađe čime će se, kako i kada igrati. U suprotnom, deca postanu iznurena i demotivisana.

I to nije jedini njihov propust u razumevanju Montesori metoda i pedagogije uopšte.

Prepuštanje decu na sebe je još strašnije nerazumevanje Montesori metoda. Deci je, i te kako, pre svega potrebna bliskost sa vaspitačem. Tek kada je bliskost ostvarena, dete ima dovoljno sigurnosti da se odvoji i da samostalno nešto radi. Prisiljavati dete da „bude samostalno“ – napuštanjem, pretnjama, kaznama, izazivanjem osećanja krivice i neadekvatnosti – jeste upravo ono protiv čega se Marija Montesori borila. Metodi za sprečavanje nepoželjnog ponašanja često su tek jedan korak od batina. Nekad pomislim da bi i to bilo manje zlo od zanemarivanja.

Montesori metod je danas integrisan u psihologiju i pedagogiju i pitanje zdravog razuma. Svaki roditelj koristi neke Montesori elemente, a svaki brižni i obrazovani vaspitač bi morao da ga razume i primenjuje u celosti, bez obzira da li institucija u kojoj radi nosi ime čuvene italijanske doktorke. Nije potrebno da se naglašava, a nedopustivo je da se ne razume i zloupotrebljava, radi ciljeva nižih nego što je to ljubav prema deci i obrazovanju.

Više o pravoj meri stimulacije dece, o potrebi za povezivanjem kao osnova mentalnog i intelektualnog razvoja, i o mnogim drugim pitanjima o vasptitanju dece pročitajte u elektronskoj knjizi Koren i krila – poštovanje u porodici, snažna deca, klikom na ovaj link. Kniga košta 5,01 dolar, a novi članovi Kobo čitalačke platforme mogu da je dobiju za svega 1 cent!

Šta vi mislite? Da li dete treba da ima topao odnos sa vaspitačem? Da li deca u vrtiću treba da uče da pišu? Koliko njihove aktivnosti treba da budu organizovane, a koliko slobodne? Da li vaša deca kod kuće traže od vas da ih stalno zabavljate?

Vaša,
Biljana Stanojčić

 

 

 

 

 

 

 

 

Vaspitavanje beba – da li deca mlađa od tri godine treba da idu u vrtić (2)

U predhodnom tekstu objavila sam Uvod u knjigu Vaspitavanje beba – da li deca mlađa od tri godine treba da idu u vrtić autora Stiva Bidulfa. Nadam se da je tekst potvrdio Vaša osećanja da ste jedino Vi ti koji mogu da daju dovoljno dobru negu Vašem detetu, i da Vas je ohrabrio da se o svojim mališanima što duže brinete kod kuće.

Sledi nastavak – početak prvog poglavlja knjige.

Istina o jaslama

Kakve su zaista jasle?
Da li su dobre za decu ispod tri godine starosti?
Šta biraju drugi roditelji – i zašto?
Šta pokazuju istraživanja?
Kako da načinim najbolji izbor koji neće naškoditi mom detetu?

Vaspitavanje beba

  1. Kakve su zaista jasle

Neverovatan je osećaj kada postanemo roditelji prvi put. Veoma smo srećni, ali i uplašeni. Osećamo se veoma odgovornim i želimo da svom detetu pružimo najbolju moguću negu. Postaje nam jasno u kojoj meri bebe zavise od odraslih, i bebine potrebe i zahtevi mogu da nas lako iscrpe. Postepeno, kroz svakodnevni trud, nedostatak sna, poremećen osećaj za vreme, promenjene prioritete, pronalazite svoj ritam i shvatate da možete vi to. Počinjete da živite na novi, dublji način.

I onda se suočavate sa odlukom, kao sa predstojećim bolom – da li da se vratite na posao ili da ostanete kod kuće? Ljudi vas guraju u različite smerove, ali šta Vi želite? Prva stvar je da shvatite da zaista imate izbor. Možda će Vas iznenaditi šta drugi ljudi biraju.

I pored finansijskih pritisaka i opšteg očekivanja da oba roditelja treba da rade, od strane države i poslodavaca, preko 40% svih roditelja u Engleskoj bira da jedan od njih ostane kod kuće dok deca ne krenu u školu. (Iznenadilo bi vas da ljudi koji se finansijski žrtvuju nisu naročito dobrostojeći. Bogatiji ljudi imaju dugu tradiciju da predaju drugima brigu o svojoj deci, što nastavlja do danas.) Od ostalih, najveći deo „primarnih negovatelja“ (čime istraživači obično misle na majke) postepeno se vraća na posao sa pola radnog vremena, obično nakon što njihovo dete napuni dve ili tri godine, i možda na puno radno vrene kad dete poraste i može bolje da se nosi sa boravkom van doma. (U oko 5 posto porodica, otac je taj koji ostaje kod kuće, a majka se vraća na puno radno vreme unutar prvih pet godina.) Na kraju, samo jedna od dvadeset porodica daje bebu celodnevno u vrtić pre nego što napuni godinu dana. Poenta jeste da – imate izbora.

Kako biste odabrali dobro, morate da budete obavešteni; zato je najvažnija stvar, pre nego što se upustite u dugoročne planove, da otkrijete kakve su zaista jasle. Zaboravite na prospekte, propagandu i vesela ohrabrenja onih koji žele sebe da ubede da je sve ok. To je velika odluka i morate lično da vidite. Ne samo da svratite, ili da obiđete jasle u uobičajenoj prvoj poseti upoznavanja „vidite ove male toalete, zar nisu slatki?“ – već da provedete sat vremena ili više zaronjeni u pozadini, posmatrajući šta se događa. Dobro je da prvog puta odete sami, bez bebe, onda možete da pitate da odete zajedno sa partnerom da ponovo pogledate u drugo doba dana. Cilj je da steknete pravi osećaj kako bi detetu bilo da provodi skoro deset sati dnevno u takvom mestu.

Verujte svojim čulima.
Čim uđete kroz vrata jasli ili obdaništa, osećaj i atmosfera mesta će vam odmah biti jasni.

Ima nečeg iscrpljujućeg i preplavljujućeg u tome da je toliko malih osoba u ograničenom prostoru. Glasno je, čak i kada je veselo, a uz plač ili ljutu dreku postaje veoma stresno, i to stanje traje celog dana, osim kada je vreme za spavanje (a i tad je retko sasvim tiho).

Osim buke, tamo je teško održati koncentraciju. Deca su u ovom uzrastu sposobna da se skoncentrišu i tiho igraju – da maštaju, pričaju sa sobom, miruju. Ali u takvoj atmosferi, umiriti se nije lako: deca trče, otimaju se o igračke, takmiče se za pažnju odraslih. Negovateljice dele svoju pažnju najbolje što umeju, sprečavaju svađe, pokušavaju da uključe stidljivu decu, pripremaju aktivnosti, ali ipak preovlađuje osećaj haosa i poteškoća, a ne zadovoljstvo i mirna koncentracija.

  1. Osećaj ranjivosti

Detinjstvo je agresivno razdoblje – čak i kod kuće, mala deca često udaraju, vuku i viču, jer ne umeju da reše konflikt na bolji način. Ali u grupi je još gore. Grupe većih dečaka ili udruženih verbalno agresivnih devojčica koje fizički ili emotivno dominiraju mogu često biti problem ako je Vaše dete povučeno ili manje asertivno. S druge strane, Vaše dete može da postane dominantno ili čak nasilno kao način da se nosi sa stresnim okruženjem.

Deca mlađa od dve godine su premala da bi mogla da se druže duže od nekoliko sekundi, ili čak i da sarađuju u igri. Brzo dolazi do konflikta, negovateljica obično zaštiti slabije dete, ali ne uvek na vreme. Obično dođe do udaraca, guranja i uvreda – neće završiti u bolnici – ali je strašno i uznemirujuće za mnogo dece. I to je neizbežno. Vaše će dete biti u malom prostoru sa drugom decom ceo dan.

  1. Nedostatak osećaja doma i svog prostora

U obdaništu ima zanimljivih igračaka, sprava i negovateljica, ali nema vlastitog prostora; ne postoji mirni kutak ili komad nameštaja koji pripada detetu, osim zakačaljke i možda neki crtež na zidu. Dete je bez korenja i bez kotve i stalno se kreće.

Soba za bebe.
„Bila sam u veoma lepom, veoma skupom vrtiću po preporuci kada sam bila u devetom mesecu trudnoće, pripremajući se da se vratim na posao kada beba napuni sedam meseci. Neću nikad zaboraviti osećaj kada sam ušla u sobu za bebe. Bilo je tamo devet beba i tri negovateljice. Jednu su bebu hranili, jednu presvlačili i jednu tešili jer je plakala. Ostalih šest je bilo u ležaljkama, u različitim stupnjevima apatije i dosade. Nije me napuštala misao “ove bebe su napuštene“, i došlo mi je da jako plačem.“ (posetiteljka sajta, Mart 2006)

  1. Nikad nema dovoljno odraslih

Odnos broja odraslih i dece u jaslama uvek je kompromis. Obično je jedna negovateljica na tri ili četiri bebe ili jedna na osam do desetoro dece starijih od godinu dana. Koliko god da se negovateljice trude, to traje ceo dan. Studija koju je sprovelo Ministarstvo za obrazovanje u 1999 otkiva da dete u proseku dobija osam minuta pažnje jedan na jedan (1). Negovateljice odgovaraju na krizne situacije, rešavaju probleme, teše uplakanu decu, vode nekog u toalet – i idu dalje. Briga o tolikoj deci je teška i iscrpljujuća – možete da primetite kako odlutaju u mislima kako bi se malo mentalno odmorili i izdržali dan.

  1. Neka se deca nose bolje, a neka gore

Primetićete da se neka deca zabavljaju, uspešna su, samopouzdano razgovaraju i traže pažnju vaspitača. Druga deca se drže uglova, teše sebe klateći se ili vrteći, posmatraju, započinju igru pa se povlače, deluju odsutno. Daleko su od toga da budu srećni, ne razgovaraju, pevaju, ne smeju se kao što to rade srećna deca. Negovateljice ih smatraju „dobrom“ decom koja ne prave probleme. Njih zaboravljaju dok zahtevnija deca dobijaju više pažnje.

Držanje za vrata
Bio sam u poseti kvalitetnim jaslama. Vreme je bilo prijatno i trogodišnjaci su se igrali napolju. Primetio sam da se jedna devojčica ne igra sa ostalima. Bukvalno se držala za vratanca koja su vodila u dvorište, vukla i gurala bez prestanka. Za dvadeset minuta koliko sam je gledala, nije prestala da se klati, praznog pogleda. Vaspitač je bio zauzet s drugom decom i kao da je nije primećivao. Ali, nešto se zanimljivo dogodilo: jedan dečak, takođe pomalo povučen, hodao je pored ograde i vukao po njoj štap. Stao je kod devojčice jer mu je bila na putu. Pogledali su se, a on je samo prešao štapom preko nje kao da je i nema i nastavio dalje. Ona je nastavila da klati sebe i vratanca. Izgledala je da hoće samo jedno – da ode odatle.

  1. Neke negovateljice su brižnije, a neke manje brižne

Primetićete da se negovateljice razlikuju po karakteru. Neke su energične i tople kojima biste rado poverili dete. Neke izgledaju previše mlado da bi brinule o deci. Neke od starijih su napete i iscrpljene, rade najbolje što mogu ali u suštini su potrošene. Nekima je dosadno i rade samo neophodni minimum. Naravno, ovaj opis može da se odnosi i na neke roditelje. Ali, kada je reč o Vašem detetu, motivisani ste da budete najbolji što možete biti.

  1. Negovateljičina briga je drugačija od roditeljske

Interakcije s decom – kako negovateljice razgovara sa njima, drži ih, odgovara na dečije emocije – uvek su pod uticajem činjenice da je reč o poslovnom odnosu. Svuda postoju neophodna hladnoća. Kontakt očima nije ist. Ne postoji mogućnost za duge, mirne, intimne trenutke. Rešavaju se brige, saosećanje se ne pokazuje, jer desetoro ili dvadesetoro druge dece čeka na negovateljicu. Negovateljice bi imale problem – a mi bismo bili zabrinuti – kada bi pokazivale pravu ljubav i povezanost sa nekim detetom. Jasle nude negu, ali to nije ljubav, a razlika je ogromna.

  1. Događaji u toku dana se odvijaju na izvesni mehanički, institucionalni način

Toalet, obroci, spavanje, presvlačenje, pranje, aktivnosti – sve su to grupne aktivnosti. Retko će negovateljica pevati bebi ili se igrati s njom dok je presvlači – a to mama i tata uvek rade. Takav je život u instituciji. (Jedne jasle su snimile jedan dan i onda su ga prikazali ubrzano na godišnjem roditeljskom sastanku kao šala. Na početku se poneko nasmejao, a onda su svi postali veoma tihi. Sve je izgledalo bezlično, kao u vojsci.)

Osećanje doma.
Setite se svog detinjstva – ako ste imali sreće, setićete se pribežišta svoje ili dnevne sobe, omiljene fotelje ili ćoška, voljenih igračaka i knjiga. Možda pamtite sate u malom dvorištu koje vam se tad činilo veliko i imalo je zanimljive, čak i zastrašujuće uglove i rupe za skrivanje, insekte i ptice ili nešto po čemu ste se penjali. Kada se setite toga, verovatno se sećate osećanja mira, sigurnosti, vremena, vašeg ličnog prostora u kome ste uranjali u maštu. Imali ste drugare koji su dolazili u posetu sa roditeljima sa kojima ste se igrali, obično u grupama od dvoje ili troje. Razvijali ste maštovite igre koje su trajale satima i iz kojih bi morali da vas vuku na večeru ili u krevet. Verovatno ste imali sve to, a čak i ako niste, želeli biste da ste to imali i želite to i za svoju decu. Detinjstvu je potrebno vremena, ali i prostora.

  1. Prisustvo beba deluje pogrešno

Što je dete mlađe, vrtićko okruženje je manje  primereno njegovim potrebama. U pogledu zadovoljstva, mogućnosti, interakcija, jasno je da starijoj deci vrtić odgovara više. Deca staria od tri godine se igraju u grupi, zauzimaju za sebe, zaranjaju u aktivnosti kao što je slikanje ili igranje u pesku, a bebe i mlađa deca deluju izgubljeno i isključeno, dobijajući povremenu pažnju od negovateljice. Preguraće dan, ali nisu baš srećna. Starija deca vole vrtić, mlađa ga trpe.

  1. Dan je dugačak

Poslednje što primetite pri obilasku vrtića je kako vreme sporo prolazi. Ne iznenađuje veliki obrt zaposlenih ili to što negovateljice češće obavljaju zanimljivije poslove od onih manje lepih i zanimljivih. Ali, setite se kako vreme prolazi za dete. Dani su za dvogodišnjaka veoma dugački, čak i za srećnog dvogodišnjaka. I dani kod kuće su dugački, ali su uz roditelja zanimljiviji i bogatiji – šetnja, prijatelji, kupovina. Ima više raznolikosti i promene u dečijem svetu van ograde vrtića.

U sledećim poglavljima videćete kako naučna istraživanja pokazuju da svaki od ovih razloga za brigu čini vrtić drugorazrednim okruženjem za dete ispod tri godina starosti. Otkrićete koliko je teško ispuniti potrebe deteta najmlađeg uzrasta u grupnom okruženju, dok posle trećeg rođendana, u umerenoj meri, dopunjava ono što roditelji pružaju detetu i priprema dete za školu. Istraživanja potvrđuju ono što nam zdravi razum govori, a to je da menjanje prirodne društvene sredine deteta ima na dete uznemiravajuć uticaj. Svakako treba da verujete svojim utiscima pre svega, jer Vi odlučujete da li istraživanja potvrđuju ili opovrgavaju Vaš zdravi razum.

Šta zaposleni u vrtiću misle o njemu.
Mediji vole da prikazuju horor priče iz paklenih obdaništa i o poludelim bebisiterkama, jer one dodiruju najveće roditeljske strahove. U ovoj knjizi ipak više se bavimo svakodnevnim iskustvima – ono što možete da očekujete, a ne krajnosti. Jedan način da oformite sliku jeste da slušate ljude koji rade u obdaništu i koji su celog života u tome.

Godine 2004. BBC je prikazao dokumentarni film Nurseries Undercover. Zgranuti roditelji su širom zemlje gledali kako su vaspitačice njihovu decu tretirale loše, i kako su strašni bili uslovi u nekim vrtićima. U redakcije novina su stigle lavine pisama, uključujući i pismo Fione Stil, direktorke vrtića u Londonu (2):

„Radila sam godinama u mnogim obdaništima i nisam iznenađena nemarom, nekompetencijom i opuštenom surovošću u prikazanom filmu. Ali ipak sam ljuta. (…) Izgleda da svako ko govori o obdaništu ima političku agendu, ali ja govorim iz šestogodišnjeg ličnog iskustva rada u vrtiću. I zaista mogu da potvrdim da postoji problem sa kvalitetom brige o deci – koliko god ta istina bila nezgodna, koliko god mi želeli da potisnemo sve što ograničava našu slobodu da budemo roditelji bez dece. (…) Roditelji šalju decu u obdanište iz različitih razloga: možda su samohrani roditelji; ne mogu sebi da priušte da ne rade; roditeljstvo im pada teško ili ne mogu da se povežu s detetom; ubeđeni su da će se dete na taj način socijalizovati (kada li je ova neistina postala opšteprihvaćena mudrist?) ili jednostavno ne žele da napuste svoje mesto na karijernoj skali. Koji god bio razlog, vrtić je tu i ostaće tu. (…) Mnoga su deca bila pod mojom brigom od tromesečnog uzrasta. Mnoga od njih su sa nama od 8 do 18 sati, pet dana nedeljno, što znači da većinu svog „budnog“ dana provode sa mnom i sa kolegama. (…) Nepojmivo je da bilo koje dete u našem vrtiću ne dobije odmah utehu kada mu je potrebna (kao što je nažalost bio slučaj u prikazanom dokumentarcu), ali svesna sam da se mnogi vrtići ne povezuju emotivno sa decom, već održavaju profesionalnu distancu. Jedna direktorka vrtića koju poznajem daje nalog svojim zaposlenima da ne grle uplakanu decu jer „će ih to razmaziti“. (…) Vrtići su postali veliki biznis. Korporacijske strukture otkupljuju vrtiće, vode ich iz udaljenih kancelarija sa profitom kao cilj i sa timovima za prodaju, što direktorkama ostavlja malo prostora za individualne odluke. (…) Jedan direktor (prodaje) otkriva svoju ambiciju da stvori takav „brend“, da kada uđeš u bilo koji njegov vrtić, odmah znaš da je njegov. Sve bi bilo isto – dekoracija, uniforme, igračke. Kakve veze ima ovo sa brigom o deci? To nije dobra praksa, pa opet dobija nekakve nagrade. Vlasnici vrtića, inspektori i roditelji opsednuti su izgledom prostora, a suština dobre brige o deci je nestala. (…) Jedan od najtužnijih aspekata moje karijere jeste da niko – ni na fakultetu ni na bilo kojoj obuci – nije pomenuo primarnu važnost emotivne sigurnosti i sreće u razvoju male dece. Mnogi vaspitači (i roditelji) nisu dovoljno obavešteni da razumeju da mnoge zahteve koje zadajemo maloj deci nisu realni.“

Možda je ovo samo jedno mišljenje u milion? Izgleda da nije tako, slični komentari su pristigli i od Rozmari Marfi, direktorke Nacionalne Asocijacije Obdaništa koja predstavlja više od 3000 vrtića. Ona je za novine Gardijan rekla:

„Zabrinuta sam što Britanija hrli u promene da daje bebe u jasle bez bilo kakve neophodne javne rasprave. Moramo pažljivo da razmotrimo ovo pitanje iz dva razloga: prvo, jer je suštinski važno za dečiji razvoj, a drugo, jer moramo da razgovaramo kako briga o deci treba da izgleda: da li razvijamo dobar sistem?(3) S obzirom da su ovo komentari osobe koja predstavlja vrtićku industriju, moramo da ih ozbiljno razmotrimo.

Ukratko:

  • Posetite vrtić: Vaša čula će Vam sama reći da je to mukotrpno i drugorazredno okruženje za decu mlađu od tri godine. Nedostaje koncentracije i saosećanja koji su neophodni detetu da se oseća voljenim, da raste i dobro uči.
  • Direktorka vrtića kaže da hladnoća i nebriga je uobičajena u obdaništima. Direktorka udruženja vrtića zabrinuta je o smeru razvoja obdaništa.

Reference:

  1. Y Roberts, An adult approach to child care, Guardian, 6 October 2005
  2. Fiona Steele, To Improve Nurseries, we must improve conditions for nursery nurses, Guardian, 14 August 2004
  3. Rosemary Murphy, quoted in M Bunting, Nursery Tales, Part Two, Guardian, 8 July 2004

Sadržaj knjige:

Uvod
Prvi deo – Istina o jaslama
Kakve su ustvari jasle
Slemeri i slajderi
Dali jasle izazivaju štetu kod male dece

Drugi deo – Kako raste srećno dete
Mozak deteta raste
Deca nas uče roditeljstvu
Bebe i emocionalna inteligencija
Zašto jasle nisu dobre za bebe

Treći deo – Dom i svet
Roditelji i zarada
Naš svet pohlepe i brzine
Svet koji puca od ljubavi

Ako Vam se dopao Uvod i Prvi deo, pozivam Vas da pročitate i ostatak knjige preko Kindle aplikacije. Tekst je objavljen uz pismenu saglasnost autora.

Vaša,
Biljana Stanojčić

P.S. I ja sam objavila elektronsku knjigu! Pročitaj Koren i krila na www.kobo.com/ww/sr/ebook/koren-i-krila za jedan cent!