Koliko sam porasla ove godine – rekapitulacija

Krajem prošle godine, kada su prijatelji objavili prve statuse koji rekapituliraju proteklu godinu, pomislila sam zašto bi iko objavljivao takve lične stvari, da bih se sekund kasnije setila da ja to stalno radim! Svakako sam do pre izvesnog vremena to prečesto radila, što na Fejsbuku, što na blogu, zato nije ni čudna moja dramatična reakcija.
Sada sam spremnija da napišem svoju rekapitulaciju. I ove godine sam naučila mnogo o sebi i mnogo sazrela; verovatno više nego u predhodnima!

img_20161208_211902Ako sam prošle godine naučila da me ne dotiču postupci drugih ljudi jer oni govore o njima, a ne o meni, ove godine sam naučila da, kada me nešto iznervira, obratim pažnju na tu reakciju u sebi i da se zapitam zašto se uzbuđujem baš oko toga. A odgovor je uvek u meni – to me uvek podseća na neki problem koji još nisam rešila, ili na neku moju karakteristiku koju imam a ne prihvatam, ili koju sam donedavno imala ali je sebi još nisam oprostila.
Još važnije, kada primetim tu meni neprihvatljivu karakteristiku, ili saznanje o teškoj situaciji na koju ne mogu da utičem, ili kakvo žuljavo osećanje, naučila sam da ne vrdam, da se ne koprcam i ne jogunim, da ne pokušavam da izmaknem – već da se smirim i da je/ga pogledam pravo, direktno i bez straha, već spremno i sa prihvatanjem. Sve više prihvatam da prečica nema, mora da se zagazi pravo i duboko u svoje blato.
Koliko sam naučila da posmatram svoj strah bez straha i s prihvatanjem, toliko sam porasla. Porasla sam da budem odgovorna za sebe, ali i, za moj konkretni slučaj još važnije – da pozovem i držim druge na odgovornost, bez optužbi i s razumevanjem, ali i bez vrdanja.
Prošla sam kroz krizni period, koji se može nazvati slomom, a može se nazvati i ponovnim rađanjem. Sad znam da sam mogla da primetim predznake da sam ih poznavala, ali nisam, i to je čudesno i desilo se kako je moralo da se desi.
Predznaci su se mogli videti u mom pisanju, u neobjašnjivoj oporosti, na koju su mi skrenuli pažnju divni znanci i neznanci. Koliko god ja imala izgovore i prava da budem ljuta i uznemirena, osećanja nisu bila pravilno upućena. To je jedan od razloga zašto je blog morao da bude revidiran.
Od tada, naučila sam da volim sebe takvu kakva jesam. Zvuči banalno, ali prošle godine to zaista nisam umela. Kada me je ta činjenica zabolela, znala sam da sam na početku puta da je promenim. Naučila sam da plačem.
Voli sebe. Brini se o sebi bez griže savesti. Odmaraj se koliko god ti je potrebno i ne brini se. U redu je, dovoljno je, ne moraš da budeš savršena, ne moraš da obaviš sve, u redu je i da pogrešiš, oprosti sebi, popij vode, nasmeši se sebi, idemo dalje.
Priušti sebi negu i brigu odmah. Radi ono što voliš. Dopusti sebi da se izraziš i  lepota i dobrota će naći svoj put.
Ne žuri.
Naučila sam da poštujem sebe, svoj mir i svoje vreme. Biram čemu ga posvećujem; time poštujem mnogo više i svoje čitaoce i njihovo vreme. I to je još jedan od razloga zbog kojih je blog morao da se preradi. Želim da smanjim ličnu emociju na blogu, jer smatram da je već ima dovoljno, da ne gušim čitateljku sobom već da joj dozvolim da doživi štivo na svoj način. Svako ima pravo na svoj način, moj nije ni jedini ni najbolji. Štaviše, upoznala sam divljenja vredne čitateljke kojima sam zahvalna na pažnji. Želim da čitanje oduzima čitateljki što manje njenog ograničenog vremena, i pri tome želim da zaštitim i svoju privatnost, pa sam skratila sva ponavljanja koja sam uočila i veoma ograničila objavljivanje. Izmene na blogovima, za ili protiv? Ja, kao nesavršeno ljudsko biće koje ima tu tehničku mogućnost, koristim je za dobro.

Još sam štošta naučila a imam i još puta pred sobom. Već nazirem neke ciljeve i usputne stanice. Možda će od toga nastati i neko zanimljivo štivo. Volela bih da pročitam vaše rekapitulacije, šta ste vi naučile protekle godine, ili od kada ste postale majke, ili od kada ste postale žene?

Blagovremeno primećivanje frustracije

Do frustracije svakodnevno dolazi zbog pritiska obaveza, neispunjavanje svojih potreba i umora. Nedostatak kontrole i osećanje nemoći prirodno stvara strah. U stanju straha, smanjuje se aktivnost prednjeg mozga i osoba je sklonija da se prepusti primarnim mehanizmima, kao „fight or flight“, sila ili povlačenje, da reši izazovnu situaciju.

drvo straha

Frustracija se manifesuje kroz ubrzan puls, osećaj pulsiranja u grlu, u glavi, na čelu ili negde na licu, iznad dlanova; znoj; dublje disanje; stezanje vilice, škrtanje zubima; skupljanje usana; spuštanje obrva uz prekomerno otvaranje očiju; savijanje dlanova u pesnice; ukrućivanje ili zatezanje mišića na vratu i ramenima. Ovi dramatični znaci su jasan znak predstojećeg nasilja, ali su toliko prisutni u svakodnevnoj interakciji da se i ne primećuju. Čak se tumače kao nadolazeća snaga i nadmoć, a istina je suprotna – mozak šalje signal o kriznoj situaciji i pretećoj opasnosti. Kada roditelj primeti bilo koji od ovih znakova, važno je da stane i primeti osećanje, jer, u sledećem trenutku već je prekasno i neće moći da stane. Savet brojati do deset je primenjiv samo u trenutku pre ljutnje, zato je od vitalne važnosti primetiti fizičke znake nadolazeće frustracije i tada se zaustaviti.

Jedan od načina da se „povrati razum“, kao i kod dece, jeste da se uloži napor da se aktivnost prekine i odloži, i umesto toga da se posveti pažnja svojim osećanjima i detetu. Odstupanje od plana kroz vežbu postaje sve lakše, naročito za ispunjenje osnovnih potreba za odmorom i hranom. Otvoreno, blagovremeno i ljubazno obaveštavanje porodice o svojim potrebama i namerama je takođe zlata vredna alatka koja smanjuje ometanje i prekidanje, pa s tim i frustraciju.

Povodljivo dete

„Prva stvar koju čovek uradi kada se nađe slobodnim je da nađe nešto ili nekoga pred kim će se pokloniti.“ – Dostojevski

Šta to tera mlade ljude da se priključuju opasnim organizacijama i pokretima? Šta li je u glavi tog mladića ili, sve češće, devojke, čak – zapadnjakinje, kada raznese sebe i čekin salu na aerodromu?!

Šta toj deci fali?

Um teroriste tek treba da se proučava, ali je svakako razmera uveliko prerasla mogućnost da se radi o mentalnom oboljenju. Regruti teroristickih organizacija su sasvim obični mladi ljudi i to me veoma brine. To znači da je najveći deo dece podložan njihovom uticaju. Znači da se mora hitno menjati nešto u trenutnom i sveprihvaćenom načinu odgajanja.

  • Vreme koje provodimo sa decom
  • Posvećivanje pažnje emotivnom životu
  • Autoritarno vaspitanje
  • Popustljivo vaspitanje
  • Konsumizam – stvari i svakodnevno uzbuđenje
  • Osećanje pripadnosti
    2016-03-25 12.37.42.jpgMlada duša luta i postavlja pitanja o razlozima i svrhama svog postojanja, o svojim korenima – pre nego što postavi pitanje o krilima.

Dovoljno dobar roditelj

Niko nije savršen, a najmanje mi koji pišemo o roditeljstvu. Baš zato i pišemo o tome. O savršenom se nema šta reći, savršeno ne postoji. Štaviše, roditelj koji se uvek ponaša savršeno štetan za dete. Pokušaj da se bude savršen, najbolji ili dovoljno dobar, kako god to formulisali, jeste negacija spontanosti i radosti u životu, večita strepnja i pokušaj da se sve kontroliše. To je laž, duga koja nas stalno mami i izmiče nam, kao u snu, nadomak dodira. „Dovoljno dobra“ je večito nezadovoljstvo, stalno postojanje nekog “ali” ili “ako“.

I početak roditeljstva je početak, kao i detinjstvo i pubertet. Mlad roditelj je ranjiv i još nesiguran. Tuđe kritike, ili čak tuđe načine vaspitanja mogu izazvati grižu savesti, čija je korisna strana motivacija za poboljšanjem. Roditelj između saveta, knjiga, članaka i svakodnevice, nalazi svoj put i svoj način, i može da nauči da razlikuje šta je naučno osnovano, a šta je štivo koje lovi čitaoce na emocije. Važno je da roditelj prepoznje kada postoji prostora da se bude bolji, da napravi plan kako da ta poboljšanja sprovede i da to i uradi, a u međuvremenu da sebi oprosti, da se prihvata i da se neguje. Na taj način i sam postaje sve samopouzdaniji i vičniji radu na sebi, pa uči:

Autoritet nije bogom dan.

Roditelj je odgovoran pred sobom.

Spoljašnje odobravanje nije neophodno.

Ništa se ne mora.

 

Žena

Ženo. Ti, koja zarađuješ. Ili, koja radiš kod kuće. Ti, koja podižeš decu i čitaš knjige i blogove o vasptanju. Ti, kod koje je pritisak sve veći, a samopouzdanje sve manje.

Ti, koja preispituješ sebe i neumorno se trudiš da budeš bolja. Ti, koja se svaki dan dižeš već umorna i prijanjaš tiho kao teretnjak na svoje obaveze. Koja se godinama nisi odmorila. Kojoj se smučio ukus kafe. Ti, koja smišljaš, nabavljaš, kuvaš, štediš, brineš se šta će ostati za sutra. Koja pere, slaže, skuplja, ušiva, lepi, popravlja, čisti desktop, stalno briše stalno lepljive ručice, kvake i ivice. „Mama, ti si majstorka.“ Briše guze i noseve.

Ti, koja animira, posmatra, procenjuje, razmišlja, izvodi, zabavlja, teši, grli, umiruje, uspavljuje. Koja je na raspolaganju u bilo koje doba dana ili noći. Ti, koja cedi sebe kao krpu da iz sebe izvuče još neku kap, da da porodici. Ti, kojoj je rezervoar stalno suv, ili skoro suv. Pa ipak nezaustavljivo guraš dalje.

Ti, koja se nosiš sa nekim, novim ili starim, uvredama i batinama.

Ti, koja sebe nahraniš. Da sebi pripremiš voćnu ili povrtnu salatu. Sebi. Ne setiš se, ne stižeš, nemaš snage, nisi došla na red. Ti, koja ne dozvoljava sebi ni da zaplače. Ko ima vremena i živaca sad da se raspravlja sa neredom vlastitih suza, kada stalno brišeš dečije. Ti, koja se ozariš, izvučeš osmeh odnekud iz sebe i dočekuješ porodicu sa zagrljajima i ljubavlju.

Ti, koja i poludiš, i drekneš, i dereš se, i udariš. Iako znaš. Čitala si. Sve znaš. Ti, koja se stalno preračunava da li da spava, čisti, kuva ili čita. Pa onda čistiš. I bleneš, kao i ja, u ovaj prokleti blog. Ti, koja i kada radiš nešto što ti prija, radiš to da bi se osećala dobro – zbog dece. Ne, nisi ti u ulozi žene kao žrtve. Samo, nekad je teško.

Nemam savet za tebe. Nemam. Jer ti se smučilo. Jer ti to već znaš. Jer i ja znam. Ne želim ništa da ti kažem. Samo da te pogledam u oči.

Ništa više.

Pravila ponašanja na igralištu

Izlazak na igralište je šansa da se proviri u način vaspitanja drugih porodica; ali istovremeno i da se pokaže svoj. Kao društvena bića, ljudima je važno, ili makar lepo, da budu prihvaćeni i cenjeni; zato ponašanje pred publikom može da bude drugačije nego u privatnosti doma. U javnosti se mogu videti neprirodne situacije, izjavljivanje ljubavi i naklonosti na granici sa sentimentalnošću, a s druge strane nasilje kada roditelj shvati da je neko video kako ga dete nije poslušalo. Roditeljska potreba da bude cenjen i prihvaćen je sasvim prirodna, normalna i zdrava; sve dok nema štetnih uticaja po deci i po drugima.

20160401_170107 (1).jpg

Javna mesta pružaju mogućnost za pokazivanjem i širenjem svojih vrednosti. Roditelji koji dobijaju nezatražene savete znaju da pametovanje nema željeni efekat, kao ni sa decom. Efikasan je lični primer, saosećanje i ljubaznost. U privatnosti porodice takvo opođenje stvara miroljubive osobe, a u javnosti može da dotakne i druge porodice, da da pozitivnu energiju koju će poneti kući, svojim najmilijima kao najveći poklon. Snaga pojedinca u uticaju na društvo je važna, ne samo zbog svoje dece nego i zbog mira u svetu; što je u neku ruku ista stvar. Zato, na igralištu je potrebno:

Pozitivan stav, saosećajni i veseli osmesi a ne nezatraženi saveti i mišljenja.

Poštovati potrebe deteta i njegovu ličnost. Ako želi da se igra na neuobičajen način, to je u redu. Takođe, ne treba govoriti o deci kao da nisu tu, a ni svi roditelji ne vole pitanja o detetovom uzrastu i napretku, jer je to lično pitanje i neko se može osećati loše zbog eventualnog zaostatka svog deteta.

Ne dirati tuđe dete ili predmet koji ono drži. Ako nam nešto treba od tog deteta, komuniciramo sa njegovim roditeljima, bez optuživanja: “Molim Vas, sada nam treba naša igračka, biste li nam je vratili?“ umesto „Tvoje dete ne da mom detetu igračku“.

Ako niko ne traži svoju igračku, ona je javna. Pustiti decu da komuniciraju i po potrebi pomoći im da se sporazumeju.

Ne podrivati autoritet roditelja i uvek sa svima razgovarati ljubazno. Ne govoriti tuđoj deci (i drugim roditeljima!) kako da se ponašaju, šta mogu i šta ne mogu, šta je dozvoljeno a šta nije. Zaštititi svoje dete od neželjenih i neprijatnih komunikacija sa odraslim osobama – na primer, ako ga odrasla osoba sklanja sa ljuljaške, obraća mu se na neodgovarajuć način i dozvoljava da se njegovo dete nasilno ponaša sa njim. Čuvati i svoje granice, što možda nije u trenutku prijatno, ali je neophodno i dugoročno dobro.

Pustiti dete da rizikuje da padne, da se udari ili ogrebe – to je zdravo za motoriku, snalažljivost, samoočuvanje, inteligenciju, samopouzdanje, imunitet.

Kako ohrabriti dete

Jedna od najtežih stvari koje roditelj proživi jeste kada se njegovo dete ne oseća dobro, bez obzira da li je reč o bolesti ili o niskom samopouzdanju. „Ja sam glup“, „Nesposoban sam“, „Smotan sam“, „Ne mogu da shvatim, najgori sam u razredu“ – ta osećanja ne znamo kome padaju teže – detetu ili roditelju. Roditelj bi voleo da ima neki čarobni lek sa kojim će dete blistati od samopouzdanja. Ali, naše „ma nisi, ti si pametnica mamina“ samo trpa stvari pod tepih i dete se povlači od komunikacije sa nama. Umesto toga, postoje strategije koje mogu zaista pomoći da posrnulo dete ponovo hrabro pristupa knjizi.

1. Prihvatiti dečija osećanja. Koliko god teško nam to bilo. Kada dete kaže za sebe da je nedovoljno pametno, slušajmo ga. To će mu pomoći mu da obradi svoju frustraciju, istovremeno ukazujući mu na realnost situacije. „Nervira te što još nisi shvatio lekciju“. „Frustrira te što ne postizavaš da uradiš sav domaći“.

2. Pomozite mu da povrati perspektivu. Podsetite ga koliko je naučio u odnosu na prošlu godinu.

3. Objasnite mu da gradivo nije lako upravo zato da bi se zahtevalo od učenika da se trude i tako se postaje pametniji. Mnoge informacije koje uči u školi možda neće iskoristiti u praksi, ali njihov cilj je vežbanje memorije i razmišljanja.

4. Oživite i obogatite gradivo. Pročitajte lekciju, razgovarajte da li je vidi negde u praksi; izvucite činjenice,  izvrnite ih, preispitujte ih, dozvolite mu da izvuče neke zaključke van udžbenika, (pa i van pameti). Neka mu radi mašta, kreativnost, samostalno razmišljanje, debata – u današnje vreme ništa nije nepojmivo.

Nakon ovog „breinstorminga“, pomozite mu da se seti ličnosti i očekivanja nastavnika, i poslušajte ga šta će odgovoriti kada ga nastavnik propituje. I to je socijalizacija!

 

images

5. Igrajte igre za detetovo samopouzdanje. Lažno samopouzdanje koje se manifestuje u agresiju danas je u procvatu – a istovremeno deca trpe velike pritiske i strahove. O najvažnijim pitanjima u njihovom životu odlučuju drugi, kontrolisani su, ocenjivani, čak i vređani.

Doktor psihologije Lorens Koen preporučuje igranje takmičarskih igara, pogotovo sa decom slabijeg samopouzdanja, i puštati ih da pobede. U to pratiti detetovo ponašanje – ako mu je dosadno pojačati snagu, ako je frustrirano usporiti. Nekada deca hoće da imaju pravog pravcatog suparnika, onda im to i dati. Na ovaj način dete, makar u igri, je snažan i pobednik, i graditi samopouzdanje. Kad smo kod toga, on predlaže igru kao terapiju za svaki detetov problem – nekad mi predlažemo odgovarajuću igru, a nekad dete spontano počne da se igra na lekovit način, naše je sa pratimo i svesrdno učestvujemo.

Nakon ovakvih sesija može se desiti da dete plače, ali posle se oseća mnogo bolje.

6. Izmišljati i pričati terapijske priče. Na primer, o puž koji je hteo da igra košarku, ali nije mogao d dobavi do koša. Ili o lavu koga su se svi miševi plašili. Ili o devojčici koja je svaki dan morala da reši sve teži zadatak da je div ne bi pojeo. Vidite poentu.

7. Shvatite da je motivacija za učenje promenjiva kategorija i verovatno uvek će biti. Materiju koja nas ne zanima, teško ćemo usvojiti. Nismo uvek spremni i raspoloženi za svaku lekciju. I to je u redu.

Karakteristike upornosti, izdržljivosti i samopouzdanja se, naravno, grade i ojačavaju ceo život. Ako je instant i odmah, u vaspitanju to nije trajno ni temeljno.

Zaštitita dece od vršnjačkog nasilja

Nasilje je reakcija na strah. Ponašamo se nasilno ili agresivno onda kada se osećamo ugroženim – može da bude ugrožen naš:

Telesni integritet ili blagostanje. U osnovi, biološki posmatrano, to je strah od gladi tj. telesne smrti

ili

Naš imidž, autoritet ili pozicija u hijerarhiji. To je sociološki aspekat, odnosno strah od odbacivanja tj. društvena smrt.

Kod male dece strah još nije razlučen na ova dva aspekta, već je jedinstven – napuštanje = smrt, i deca ga mnogo jasnije i direktnije od odraslih doživljavaju.

Taj strah mi osećamo kao ljutnju, bes, iritabilnost, tugu, anksioznost – ali u osnovi svih tih osećanja je strah.

Kada se ponašamo nasilno, šteta je višestruka:

  • Plašimo dete. Kada je dete uplašeno, amigdala „isključuje“ njegov gornji, razumniji mozak i ono fiziološki ne može da razmišlja ni da uči.
  • Stalno nasilno ponašanje prema detetu (zastrašivanje) menja fiziologiju mozga i štetno je po inteligenciju i zdravlje deteta.
  • Dete usvaja ponašanje koje vidi, pa velika je verovatnoća da će i samo postati nasilno.
  • Ako s detetom ne govorimo o njegovim osećanjima već samo o njegovom ponašanju, ili ga kažnjavamo ili postiđujemo zbog njih – dete ne razume sebe, plaši se i stidi se toga što se u njemu dešava.
  • Ako je dete uplašeno ili postiđeno svojih osećanja (bez razlike da li je to zbog ignorisanja ili zbog kažnjavanja – to je sve nasilno ponašanje – emocionalno zanemraivanje), ono ih krije i ne komunicira. Ako ne komunicira, neće tražiti pomoć i prihvatljive načine da kanališe svoj strah i agresiju, ponašaće se agresivno kada roditelj ili nastavnik nije prisutan, a s druge strane – neće tražiti da bude zaštićeno od nasilja koje trpi.

Šta odrasli mogu da učine za sprečavanje maloletničkog nasilja?

  • Možemo da budemo svesni svog straha i srodnih osećanja.
  • Možemo da s detetom razgovaramo o njegovim osećanjima.
  • Da uvek, uvek reagujemo na nasilje.
  • Da razlikujemo hrabrost i asertivnost od nasilja.
  • Da razlikujemo igranje i odmeravanje snaga od pravog nasilja i tuče.
  • Da razlikujemo hrabrost od trpljenja nasilja.
  • Da razlikujemo traženje pomoći i podrške od tužakanja.

nasilnik

  • Da učimo dete da traži pomoć sve dok neko ne reaguje.
  • Da se ponašamo s detetom mirno i s poštovanjem.
  • Da naučimo dete sa kim može da razgovara.
  • Da poučimo dete da se udružuje.
  • Da naučimo dete da izbegava nasilnika i traži pomoć.
  • Da naučimo dete da se suprotstavi.
  • Da radimo sa detetom koje se ponaša nasilno.

 

 

Disciplina: A šta da radim, ako ne kažnjavam?! 15 ideja za postavljanje i očuvanje granica ponašanja

Jedan od najvećih darova koje možemo dati svom detetu je da ne besnimo nad njim; jedan od najefikasnijih metoda za to je postavljanje i očuvanje granica ponašanja.

Znamo već da treba da pustimo dete da istražuje i da se igra, a to ponekad prelazi granice naše zone komfora. Brzo nam se stavi do znanja da dete ima svoje „ne“ i svoje „ja“ – negde u uzrastu od 12 – 18 meseci – i to nas iznenađuje, zbunjuje i ljuti (jer smo bili „čitali“ dovoljno o vaspitanju), a na sve to smo još i umorni, jer beba još uvek ne spava cele noći, kako su nam obećali u onim knjigama. Počnemo da mislimo da je dete bezobrazno i da nas namerno izaziva, i brzo prelazimo u drugu krajnost – mrštimo se, vičemo, pa čak se ne ustručavamo i da „pljesnemo po rukici“.

Poznata je tužna činjenica da su deca najviše tučena u njihovoj drugoj godini, a takođe je poznato i da baš tada, kada gornji mozak još nije razvijen, duboko u donjem mozgu prihvataju i ukorenjuju naše obrasce ponašanja. Deca sa kojima u preverbalnom periodu je postupano agresivno, agresivni su i kasnije u životu.

Kako će dete naučiti, ako ga ne kažnjavamo? Kratko rečeno – oponašanjem našeg primera. Opširnije rečeno:

Deca po prirodi vole pravila. Vole red, rutinu, predvidljivost, vole da ih se drže, da ih proveravaju, izazivaju, prijavljuju prestupe. Deca vole da poslušaju – mi smo deci sve, vrhovni autoritet, bog, alfa i omega. Dete pevuši i ponavlja pravila: „Pre i posle jela, treba ruke prati, nemoj da te na to opominje mati“; „Nakon ulaska u kuću – izuvanje, skidanje, pranje ruku“; „Pre izlaska, mora da se piški“; „Svako rasprema svoj nered“; „Ne ometaj tatu dok razgovara“.

A šta ako dete istrči na ulicu, ili dira utičnicu?
Dete ima jak instinkt samoočuvanja. Zato vrlo brzo, kada mu mirno i ozbiljno kažemo da je šporet i utičnica pec, a ulica i prozor bam, širom otvorenih očiju se drži za našu nogavicu i dobro se pazi. (Koliko „razmažene i nevaspitane“ dece je udarilo auto jer nisu poslušala mamu i istrčala su pravo pod točak?! Pa, ne nešto mnogo!)

Zašto nas onda dete ne sluša uvek?

zasto nas dete ne slusa* zbog stadijuma razvoja njegovog mozga – link;
**Kažem „uželelo nas se i potrebni smo mu“, a ne traži pažnju, zbog štetnog i neosnovanog, a veoma raširenog saveta da mu pažnju uskraćujemo kada nam tu potrebu saopštava na neverbalan, ili nama neprijatan, način. Naravno da je počelo da se služi svim sredstvima ako smo ga ignorisali kada nas je dozivao gugutanjem i vrpoljenjem. Vikanje, plakanje i neslušanje je jedino sredstvo koje mu je preostalo da nas dozove, i čak jedino sredstvo koje dečiji, još nerazvijen mozak, u trenutku slabosti, ima na raspolaganju.

Evo kako mi postavljamo i održavamo granice ponašanja, odnosno kako disciplinujemo:

  1. Posmatramo dete i ispunjavamo njegove potrebe za stimulacijom, fizičkom aktivnošću, društvom, našim pažnjom. Kada su detetove potrebe podmirene, ono je spremnije da posluša nas.
  2. Prihvatamo detetova osećanja i postupke kao samoizražavanje, a ne kao „atak na našu ličnost i autoritet“. Znamo da nas dete obožava, voli i poštuje (ako nas se ne plaši). Bonus: Nakon oslobađanja od neprijatnih osećanja, dete je bolje raspoloženo, skoncentrisanije i uspešnije. Pustimo dete da se do kraja isplače, ne žurimo da ga ućutkana,  kako ne bi ostala u njemu potisnuta osećanja koja će kasnije sigurno isplivati.
  3. Ispunjavamo sopstvene potrebe, jer samo ako smo mi ispunjeni i zadovoljni, možemo da ispunimo i zadovoljimo i dete. Zbog dece, ali i zbog nas samih, naravno. U tekstu Ostati zen piše o našim malim trikovima za smirenost.
  4. Rutina. Dete u poznatoj, sigurnoj situaciji oseća se lagodno i spremnije je na saradnju. Izlazak iz rutine je ponekad poželjan kao stimulans, ali mora postojati rutina da bi se iz nje izlazilo!
  5. Sprečimo dete na vreme, kada osetimo da nas detetovo ponašanje nervira, dok još nismo veoma ljuti da ne možemo da se iskontrolišemo, da počnemo da vičemo; kada vičemo, amigdala „isključi“ detetov gornji (razumni) mozak – ono ne čuje značenje naših reči, skoncentrisano je samo na našu zastrašujuću pojavu.
  6. Privučemo detetovu pažnju, kažemo jednom, pa ako dete ne postupi kako smo mu rekli, podignemo ga i pomerimo iz situacije uz kratko objašnjenje: „Milane, pogledaj me – vozi autić u dnevnoj sobi molim te, ovde je usko i grebu se zidovi.“ Ili „lupanje mi veoma smeta – molim te vozi bez lupanja“.
  7. Dogovorimo vreme za pažnju. Ako dete očigledno radi izvesne stvari smo mu potrebni dok smo mi zauzeti, pogledamo ga u oči i kažemo: „Trenutno sam zauzet ovim poslom. Hajde sad da se jako zagrlimo, a igraćemo se kada završim, za pola sata; ako želi,  moženjen da osta ne pored mene i da me gledaš kako radim/ da zajedno radimo ovo“. (Dete će i samo ponekad reći – ne mogu sad, zauzet sam!)
  8. Lekcije ostavljamo za spokojne trenutke u šetnji, vožnji, čitanju, uspavljivanju – kada je detetov gornji mozak spreman na saradnju.
  9. Ne povređujemo druge. Ako dete udara nas ili druge, držimo ga nežno i s ljubavlju, ali čvrsto, dok ne prestane. Taj zagrljaj je najčešće sve što mu je trebalo. Kod nas, uspeva svaki put.
    Ako postoji rizik da nekoga udari u igri, skrenemo mu pažnju na to. Po potrebi, sugerišemo kako da se igra bezbednije. „Tu gde bacaš štap ima ljudi.“ „Štap može da ih udari i da njih boli.“ „AKo želiš da nastaviš da bacaš, možeš to da radiš tamo na onoj livadi“.
  10. Ne uništavamo stvari. U „stvari“ ne spadaju selotejp, flaster, papir, toalet papir, ograničena količina neskuvanih špageta i druga potrošna roba – njih koristimo za igru.
  11. Prilagodimo prostor deci. Njihova motorika još nije do kraja razvijena, te im stvari -(nešto češće nego nama) ispadaju iz ruku; treba im naša pomoć s tim. Nekih opasnosti još nisu do kraja svesni, pa ih moramo mi čuvati. Nije realno od njih očekivati toliku samokontrolu, da ne diraju željeni predmet koji im stoji ispred nosa i izaziva ih, samo jer smo mi to zahtevali. Deca mogu toliko biti unesena i zanesena, da nas i ne čuju, čak i kada smo mi sigurni da su nas čuli, samo se „prave ludi“.
  12. Podržavamo dete u njegovom prosuđivanju. Tako što mu omogućavamo, koliko god je to moguće (čitaj, dokle god imamo živaca), da odlučuje šta i kako radi i da iskusi posledice bez našeg zakeranja i kritikovanja. O tome piše u tekstu Ispustila sam dete iz ruku ili prestala sam da ga gušim. Samostalnim donošenjem odluka dete uči da donosi dobre odluke; i lakše će se pridržavati svojih odluka, nego nametnutim pravilima.
  13. Objašnjavamo svoje odluke. Dete će se lakše ponašati na prihvatljiv način ako ga razume. Tako oseća poverenje u nas, da ne postavljamo određeni zahtev jer smo zli i džangrizavi, već logično i s ljubavlju. Osim toga, učimo ga kako razmišljamo.To uključuje i pravo da se predomislimo – i naše, a i njegovo. Kada nešto zabranimo, pa dete malo drami, natera nas na razmišljanje i ponekad promenimo odluku i dopustimo to što smo zabranili. Dete ume da razlikuje predomišljanje i popuštanje. Mi tu sposobnost ohrabrujemo obrazloženjem našeg predomišljanja.
  14. Ne popuštamo. Kada imamo razuman zahtev, ostanemo pri njemu. To ponekad često znači da moramo istrpeti dreku, da se i mi ne naljutimo, da ne počnemo i sami da vičemo; i pored svih predhodnih poduzetih mera.
  15. Razmišljamo o našem cilju i prilagođavamo očekivanja. Naš cilj glede disciplini je – samodisciplinovana osoba koja zna šta je dobro za nju i poštuje druge. Iako bi nam mnogo lakše bilo da možemo tek tako isprogramirati dete da uradi šta mu se kaže, to nije moguće nijednom metodom vaspitanja. Znamo da se naš cilj ne dostiže preko noći, već da ćemo dete vaspitavati dvadesetak godina. To nam pomaže da se opustimo i da se pokažemo ljubav i poštovanje.

nas cilj

  • Na drugačiji način i u malo drugačijem kontekstu, ali u osnovi istoj pojavi, piše o disciplini kod male dece i poštovanju pravila u tekstu To je moje.

Samostalnost i samodisciplina kod dece

Samopouzdanje, samopoštovanje, samopoverenje, samokontrola, samodisciplina, samostalnost – tim ključnim životnim veštinama ne možemo naučiti dete; jedino mu možemo omogućiti nesmetane uslove da samo razvija prirođene sklonosti ka njima i dati mu lični primer.

Odgovarajućim očekivanjima od deteta i omogućavanjem da samo obavlja ono za šta je sposobno, takođe mu se omogućava da razvija svoje dostojanstvo, da se i samo oseti snažnim i sposobnim.

Treba voditi računa da, ako je dete jednom nešto uspelo da uradi, ili ako je u jednom periodu radilo, to ne znači da treba uvek da obavlja tu aktivnost. U stresnim situacijama deci se može dogoditi regresija, nazadovanje i tu prisila ne pomaže, već strpljenje i pomoć da se rasčiste osećanja koja su prouzrokovala regresiju.

Nije neophodno da se detetu stvara dodatna frustracija u ime sticanja samodiscipline. Deca to prirodno već imaju:
– Moraju rade stvari koje ne žele i ne smeju da rade stvari koje žele (Neću na spavanje! Hoću čokoladu!);
– Imaju izbor – “Hoćeš li ostati sa mamom kod kuće, ili ići napolje s tatom”(kada dete ustvari hoće napolje s mamom)?
– Nemaju izbora – “Ostani tih u sobi dok uspavljujem bebu”; “Ne možemo sad napolje, beba mora da spava”, pa uče da odlože zadovoljenje svojih potreba radi drugoga;
– Suočavaju se sa posledicama svog ponašanja – Bio sam glasan, probudio sam bebu i sada mama ne može da i čita knjigu.

Na ovaj način, deca se spontano disciplinuju i socijalizuju.