Vrtić ili ne vrtić

Meseci lete i primiče se trenutak mog povratka na posao, a s tim i razmišljanja o polasku mog sina u vrtić. U trenutku kada bi krenuo, napuniće tri godine i pritisak okoline već raste. Prolaznici, u pokušaju da budu druželjubivi, pitaju ga da li ide u vrtić i kako mu je u vrtiću. A kada kaže da ne ide, onda odgovaraju „Pa dobro, uskoro ćeš!“ Kao da ne postoji druga mogućnost, kao da je vrtić obavezan. Decu koju čuvaju bake ili mame, gledaju s nipodaštavanjem.  Pričaju da će postati razmažen ako ne ide u vrtić, neće se socijalizovati, neće umeti da se igra sa drugom decom; da će u vrtiću naučiti mnoge stvari, kao što su… kao što su… pa, da sam jede, da se sam obuva, pesmice… tu nekako nabrajanje stane. Ali, moje dete (manje-više) već ume da jede i da se obuva samo. Zna i da broji, i da peva i svašta još. Stvari koje mi kao odrasli smatramo nebitnim, detetu su zanosna i šarena čuda sveta, i sve je bitno, sve je zanimljivo, sve je osnov za nešto drugo.

I moje je detinjstvo, kao i velika većina njih, bilo čarobno, sa mnogo posvećenosti roditelja i sa još više slobode za učenje i istraživanje. Živeli smo u kući okruženoj dvorištem, šupama i beskrajnim poljem koje živi, diše i menja se, a svet se otvara pred mojim očima kao ruža i očarava me. Materijala za učenje na svakom koraku. Svakog proleća idem za grm dalje po krupnije jagorčevine, svake jeseni hodam po dubljim brazdama, svakog leta se skrivam u višljem kukuruzu, svake zime loptu za sneška odguram dalje. Graja vrana koje kljucaju po svežem oranju, vik udaljenih komšija, hladan nos nakon zalaska sunca… Mama bi me, kada bi kuvala supu, slala u baštu iza kuće po peršun (a ja sam joj u početku donosila grančice šargarepe). A u kući – mir, red i tišina. Sedim na kuhinjskom pragu dok mama kuva. Ona mi dodaje tek oljuštenu šargarepicu. Zrak sunca prolazi kroz zavesu, pada na pod i mili po njemu kako dan odmiče. U vazduhu po koja čestica prašine koja se zakovitla pod mojim dahom.

Volim kako mi tata ponovo pročita poslednju rečenicu nakon što sam ga prekinula komentarom ili pitanjem. Sedim pored njega u ugrejanoj radionici, slušamo Čajkovskog i pita me šta zamišljam. Na karti sveta fascinira me zelenilo Sibira. Ležim na krevetu, a tata drži dve kape i vrti ih oko lustera koji predstavlja Sunce i ja ne znam ko je bio zaneseniji, on ili ja.

Ali išla sam u vrtić i odatle imam samo teskobne uspomene. Tamo sam se osećala napuštenom, ostavljenom i zaboravljenom. Falilo mi je sigurnosti koja je proizilazila od povezanosti sa roditeljem, ili makar i sa odraslom osobom. Zato osmeh ili trenutak posvećenosti vaspitačice su bili slamka za koju sam se držala. U nedostatku povezivanja s odraslom osobom, iskrala bih se iz učionice i išla bih u jaslice, gde sam nalazila svog brata bebu, što me je tešilo.

Ne verujem da deca koja idu u vrtić uglavnom nisu oštećena time. Njihov plač je znak da im treba spašavanje. Za mene su govorili da sam samostalna, a ustvari sam patila, i ne mogu da verujem da to niko nije znao.

Mrzela sam sve u vezi s vrtićem. Ustajanje u zoru, inje po polju pored puta, isparavanje reke, činjenica da mogu da vidim svoj dah. Sećam se očaja kada bi me na vratima preuzimala vaspitačica. Grabila sam mamu, šutirala sam vaspitačicu i vrištala kao da život spašavam. Nisam dramila – to je za mene zaista izgledalo kao pitanje života i smrti.

Deca su se tukla i vređala: „Je l’ te boli kad te ovoliko udarim? A ovoliko? A ovoliko?“ Devojčicu s kovrdžavom kosom nazivali su ovcom… Sve se to dešavalo nekako mimo mene. Učestvovala sam i ja u aktivnostima, ali po automatizmu, ne unoseći se. Najradije bih sedela na klupici pored radijatora i čekala. To sam i radila svakog radnog dana od jutra do popodneva – čekala. Nekada su moji „istomišljenici“ sedeli pored mene i čekali, a „socijalizovana“ deca su nam se podsmevala da smo zaljubljeni.

A tek spavanje. Taman bih se zaigrala, postavljali su se krevetići sa kojih je klizao dušek i moralo je da se spava. A meni se nije spavalo. U mislima sam se igrala „atoma“, odnosno zamišljala sam da uzmem jednu mrvicu iverice ormara, pa se onda smanjim da mi ta mrvica bude velika kao planeta, pa onda od nje uzmem jednu mrvicu, i tako dok ne dodjem do veličine atoma. Trebalo mi je jako dugo da zaspim, možda sat vremena a možda i duže (do dan danas je to tako), a onda, kada bih rado spavala, morali smo da ustanemo i da, još omamljeni, brzo spakujemo svoje krevetiće.

Neke stvari su mi se i dopadale: volela sam da crtam, mogla sam da crtam po ceo dan. Volela sam hleb s eurokremom, paradajz čorbu i oslić s pireom. Ali bih mnogo, mnogo više volela da budem kod kuće, na bezbednom, svoja na svome.

A kod kuće se i ozbiljno radilo. Osim kućnih poslova, obavljali smo i poljske: zalivanje bašte, branje voća i povrća, skupljanje sena, gaženje pasulja, priprema zimnica, rad sa pčelama koji zahteva izdržljivost, koncentraciju a i hrabrost. Leti na njivi teško da je moglo biti zabavno – sunce peče, svi „gradski“ drugari su na plaži, a njivi nigde kraja. Nije nam čak bilo ni do priče. A roditelji su, i sami umorni i nestrpljivi, vikali: „Hajde brže! Jače! Gde si se zadržala!“

Jesenji poslovi su mi bili najdraži, kada je dan još dug i topao, a poslovi su veseliji. Nekoliko porodica rodjaka ili prijatelja skupi se kod jednoga. Majke peku paprike, a deca ih ljušte. Majke razvijaju jufke, a deca ih prenose do stolnjaka za sušenje. Majke lupaju pasulj, a deca ga skupljaju. Otvaramo zapečaćene voštane pite, pa u centrifuzi cedimo med… Atmosfera je bila vesela i šaljiva, a stariji rodjaci su mi, na moje iznenadjenje, bili zanimljivi. Tada sam otkrivala da moje tetke ne definiše (samo) to što su (dosadne) majke. U njima je bilo duhovitosti, genijalnosti i iskre! Volela bih da sam više vremena provodila sa tim pozitivnim uzorima, da čujem više njihovih priča, da naučim više o svojim precima i da upijem više duha i tradicije, a istovremeno da steknem samopouzdanje, sigurnost i spokoj učeći odakle sam i od koga sam, da imam zajednicu iza sebe i oko sebe.

Ja svom detetu trenutno ne mogu da omogućim takve uslove za život. On se igra na podu dnevne sobe i tamo gde ga vodimo – u iscepkanoj stvarnosti kod bake, u parku, na igralištu. I, svesna sam, moje dete nije ja. On je jači, samopouzdaniji, komunikativniji. Možda bi obdanište otvorilo neki novi svet njemu, koji meni nije. Kako god bude, moje je da ga, pre svega, ne sputavam, a da opet, ne stavljam teret koji ne može da nosi na njegova leđa. I da koristim ove zlatne godine naših života jednostavno (ili komplikovano!) bivajući u njima.

Advertisements

8 thoughts on “Vrtić ili ne vrtić

  1. „Kada devojčica izrasta u ženu“ i ovaj tekst su me podsebno dirnuli, čitajući sam se u potpunosti izmestila u dvorište pored livade i ostale scene tvog detinjstva i devojčurštva…! Blago Nikoli i Neveni sa takvom super-introspektivnom i mudrom mamom 🙂

    Свиђа ми се

    1. Hvala od srca na komplimentu. Mnogo mi znaci. Kako nisam dobijala dovoljno adekvatnog fidbeka od roditelja u detinjstvu, konstantno analiziram koliko sam dobra majka i svaki svoj postupak. Cesto previdim svoje dobre reakcije, a jako kinjim sebe zbog losih. Hocu da kazem, mnogo mi znaci kada mi neko drugi kaze da sam dobra majka 🙂

      Свиђа ми се

  2. […] Dete pati. Priznali mi to sebi ili ne. Jednog dana će mu verovatno zaista tamo biti dobro. Ali kada plače, ono pati. Mi smo njega ostavili na cedilu. Ono ne zna kada ćemo mi doći po njega i da li ćemo uopšte doći. Ne može da veruje da smo mu to uradili, smrtno je razočarano. Uvređeno je što ne slušamo šta nam govori i ostavljamo ga i pored njegovih molbi, proklinjanja i straha. […]

    Свиђа ми се

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s