Kada se rodi drugo

Veza sa detetom je intenzivna kao nijedna druga; rečima neuhvatljiva. Dete je majci zdravlje i spas, lek porodiljskih tegoba, radost i smisao novog života. I majka se tek rodila, čudi se i uči svom novom, zbrkanom životu.

A majka je bebi život i svet, ona je ne poima kao odvojenu osobu i svako odvajanje za bebu znači malu smrt.

Kada majka ode u porodilište, dete koje je ostalo kod kuće doživi najveći gubitak koji je ikada doživelo. Kada se iz porodilišta vrati majka s bebom, to nije ista mama i više nikada neće biti isto. Dete se oseća prevareno, zamenjeno, duboko razočarano, koliko god ukućani bili pažljivi, dobro organizovani i veseli.

Chuah Thean Teng, Batik painting, Malaysia

Kada sam rodila drugo dete, ćerku Nevenu, moje prvo dete, sin Nikola je imao nešto manje od dve godine. Proveo je dva dana neutešno plakajući koliko ga grlo drži, kao nikada pre. A onda je prestao. Shvatio je – tako je kako je. Razočarenje i tuga u njegovim krupnim, crnim očima. Nije me ni tražio. Nije se ni radovao kada me vidi. Znao je – „Mama ne može sada da se s njim igra, mora da sačeka da beba zaspi.“ Nisam mogla da podnesem teret tog pogleda, stalno sam ga terala napolje i smišljala aktivnosti za njega.

I moja su osećanja bila složena i nova, još nisam naučila da u potpunosti volim oba deteta, da se ljubav ne deli, nego umnožava, iako to tako ne izgleda na početku. Osećala sam se rastrgnuto, dok se nisam prepustila i sebi oprostila. Moj “veliki greh” odjednom mi se učinio prihvatljivijim i ne tako važnim. Čim sam se opustila ja, opustila su se i deca.

Ponekad je plakao i izgledalo da ni sam ne zna zašto. Uzimala sam ga u krilo i grlila dok plače, jer sam znala da plače zbog svog gubitka, zbog jedne male smrti.

Sa prvim detetom sam prvi put iskusila sveprožimajuću majčinu ljubav prema toplom biću koje je i moje, ali je i svoje, upoznajem ga i neopisivo ga volim. Drugo dete me je učinilo majkom dvoje dece. Da mi je neko pričao, ne bi mu verovala da je to veća promena. Kao da sam, tek s njenim rođenjem, postala „prava mama“. Sada, kada ih je dvoje, znam da je svako posebno, ali da je svako dete.

Decu volim isto. Na isti način. Ono što je različito je nivo i intenzitet promene u mom životu kada sam rodila prvo u odnosu na drugo dete. Različit je i uzrast deteta, pa ne možemo se sa oboma ponašati isto. Kada beba počne da skakuće, roditelji se oduševljavaju, dok skakanje starijeg deteta nije dozvoljeno u stanu.

Roditelji od starijeg uzimaju predmete koje ne treba da drži čak i bez obaveštenja, a ne dozvoljavaju da on sam otima. Nije lako da se malom detetu objasni razlika, ali jeste moguće uz dovoljno vremena i posvećenosti.

Bebu roditelji oblače, a traže od starijeg deteta da se samo obuče. To detetu izgleda kao diskriminacija i mora mu se s ljubavlju i strpljenjem objasniti situacija i razlozi.

Bebu roditelji nose, starije dete ne nose. Detetu ne znači mnogo činjenica da beba ne ume da hoda.

Roditelji više razumevanja pokazuju za plač mlađeg deteta.

Balansiraš i radiš kompromise – koga prvo tešiti kada su oboje uznemireni; govoriš starijem „ne mogu sad – držim bebu“; „prvo beba pa posle ti“.

Govoriš stvari za koje si mogla da se zakuneš da nikada nećeš izgovoriti: „Ne deri se, (probudićeš bebu)!“

Suviše si umorna da se i starijem posvetiš kao i bebi i grize te savest jer jedva čekaš da zaspi.

Kada ti možeš da se s njim igraš – ono neće već se ljuti i inati; a vuče te za suknju baš kada beba vrišti u grčevima.

Nekada, svi roditeljski napori za povezivanjem ostaju privremeno jalovi.

slika: Chuah Thean Teng, Batik painting, Malezija

Advertisements

3 thoughts on “Kada se rodi drugo

  1. Čekamo drugu bebu i toliko sam sve svoje strahove prepoznala u tvom tekstu. Hvala ti što si prva otvoreno i iskreno pisala o svojim i detetovim emocijama, meni je bilo potrebno to da čujem. Da se pripremim, na ono na šta nikad neću biti spremna. Da se ne brinem mnogo, kada budem mislila da ću od brige poludeti.
    I da, mislim da je moje dete jedinstveno i posebno i ne znam kako ću uspeti da promenim kod sebe tu vrstu emocija, a da se ne osećam kao da sam preljubnica.

    Свиђа ми се

    1. Drage Carapice, mislila sam na vas.
      Nas period tranzicije sa troclane u četvoročlanu porodicu jeste bio takav; bilo je to emotivnih nekoliko meseci, između blaženstva i griže savesti.
      Ne znam kada, nekako sa zimom, s prolećem, sve je došlo na svoje. Svako dete je biser za sebe. Vickasta sam sama sa sobom kada kažem sebi, da više volim ono dete koje u trenutku grlim-dojim-uspavljujem 🙂

      Свиђа ми се

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s