Roze vs. plavo, ili savremena mizoginija

Kada sam se prvi put susrela sa ovim terminom, mislila sam da on označava pojavu mržnje prema ženama u Srednjem veku i da je ona vekovima već iza nas.

Ja sam odgajana u muškom duhu „budi sve što želiš da budeš“. Vozi kamion! Treniraj košarku! Slaži cepanice! I zahvalna sam tati na tome. Evo, pre neki dan, popravila sam zvonce na biciklu. Mogla sam da budem sve što želim, dokle god to nije bilo previše ženskasto. Ne nosi roze. Ne šminkaj se. Ne dizajniraj odeću. Ne piši poeziju. Nemoj imati dečka. Ne govori o svojoj duši.

Jeste, jednaki smo, ali nemoj da plačeš kao (što bi rekli englezi – curica, a mi) pička.  Stisni zube, budi muško. Još u obdaništu, ako se sazna da neko od dece ima simpatiju, to je sramota. Emocije su ismevane i omalovažavane čak i u tradicionalno ženskim, a „oskrnavljenim“ muškarcima, oblastima, kao akušerstvo i odgajanje dece. Ne smeš da plačeš, ne smeš da budeš nerazumna. Imaj muda da se porodiš, ni tada ne budi pička.

Za moju decu kupujem neutralne stvari kako bi mogli da ih oboje nose – žuto, crveno, zeleno. Ni muške, ni ženske. Nikakve. Nebitne. Kada moj sin hoće da mu stavim šnalicu – dobije šnalicu. Kada hoće roze lopaticu, kopa roze lopaticom.
Da li mu ja biram ženske stvari? Ne. I ne radi mizoginije, već zato što je dečak.

Ali kada je reč o curici, izbegavam „ženskaste“ stvari – roze, jednoroge i princeze. Nemam ništa protiv lepe garderobe za devojčice i ne mislim da devojčice ne treba da se doteruju; mislim da im treba omogućiti izbor. Imam problem kada za devojčicu ne mogu da nađem trenerku, već samo helanke i tunike. Imam problem kada u butiku dobijem glavobolju od drečavog roze mora. Ako volimo vesele boje i dopadljive oblike, ne znači da smo cirkuzanti i da nemamo meru. Sve isto – roze, jednorozi, princeze. Nekad i devojčice vole, recimo, kornjače, vole i plavo. U tolikoj meri ograničavati odevni izbor je ponižavajuće, kao da su devojčice intelektualno deficitarne i dosadno predvidljive.

Nije u redu plasirati devojčicama slike o njima samima da one jesu svoj izgled; jer mlade oči sebe zaista vide kroz bilborde, reklame za maskaru i blještave ženske časopise. One nemaju izgrađenu sliku o sebi, to im je stvara. Da moraju da imaju to-i-to i da izgledaju tako-i-tako kako bi bile primećene i vredne pažnje i ljubavlju; džaba onda mi pričamo o snazi njihovog uma.

Roze, u mojoj glavi, označava građane drugog reda poput žutih traka oko nadlaktice.

20150603144534 (1)

S druge strane, upravo je to mizoginija. Doterivanje je ženama u genima, negirati taj poriv znači nipodaštavati jednu od najmoćnijih ženskih sposobnosti.
Zato je i progon gejeva – mizoginija. Sve što u sebi sadrži nekakvu ženskost treba satreti. Kao što su nas u detinjstvu satirali kad god bismo bili „devojčice“.

Iz dečaka je uglavnom postiđivanjem isterivanja svaka slabost, a devojčice su obeshrabrivane, zanemarivane i prepuštane samima sebi – pusti je, ona je žensko. Drugim rečima – džaba se trudiš, ona jednostavno nije rođena da bude jaka, nema vajde od nje.

U poslovnom svetu i u sportu žene se „maskiraju“ u muškarca kako bi pokazale kako su „tough“. Prave momčine. Ozbiljni igrači. S razlogom – niko ih neće shvatiti ozbiljno, čak ni druge žene, ako nose lepršave haljine i odrešene lokne.

„Možeš biti sve što poželiš“. Ne treba nam muž, muškarcima ne treba nam žena. Sve što nam treba, mi možemo sebi da kupimo – same zarađujemo za krov nad glavom i hleb za decu; same menjamo gume ili same platimo majstora. Muškarci sami sebi skuvaju, opeglaju ili unajme ispomoć u kući. Sve se može kupiti, mi možemo jedni bez drugih, možemo sami. To je još jedna od tapacirana zamki konsumizma u koje upadamo, gde nas konsumizma lovu i proždire. Nikad srećni, uvek manje-više zadovoljni svojim stvarima, mereći kvalitet života brojem piksela, inči i gigabajtima. Razvodimo brakove, ne ulazimo u veze jer su komplikovane, u njima se ne zna ko pije a ko plaća; radije se izolujemo bežeći od otvaranja i ranjivog razgovora, ili napadamo da drugog uništimo. Kako god, veza i komunikacija ne postoje.

U boljem slučaju, kada nam suprug pomaže s decom i s kućnim poslovima, kada je stalno ili često kod kuće, počne da nam smeta, nismo ničime zadovoljne – usisao je ali ne iza garniture, oprao je sudove ali ne i sudoperu, pomešao veš dok ga je slagao. A čovek ne zna više šta da uradi da bi nam udovoljio – što je bolja domaćica, mi smo nezadovoljnije. Pustimo muža da bude muškarac. Neka vadi gaće iz dupeta. Neka smrdi na luk i pivo. Isterajmo ga da očisti svećice na motoru i da se oznoji na basketu. Neka ide da pravi pare. Za svakog je „biti muško“ nešto drugo. I volimo ga što mu napamet ne pada da prebriše rernu. Sve je u našim rukama. Ustvari, imamo ogromnu moć koje nismo svesne.

U dvadesetima, kada obično biramo svog životnog saputnika, nemamo pojma šta želimo i šta tražimo; radimo „po osećaju“. Roditelji nas usmeravaju ka tradicionalnim vrednostima, a to nas „smara“. Da ne idemo u krajnost – to ne znači zakoravljeni patrijarhat, da treba da „znamo gde nam je mesto, u kuhinji i u spavaćoj“; svi imamo i muške, i ženske elemente u sebi koji teže da budu realizovani. Stvar je u balansu, a on je različit za svakoga i za svaku vezu.

Socijalna revolucija ne podrazumeva da radimo sve i da budemo sve – i da privređujemo, i da odgajamo decu, i da održavamo savršen dom pun večerinka i prijatelja. Omogućava nam da odaberemo šta od života, ili od određenog životnog perioda, želimo.

Omogućava nam da budemo piloti, da, ali i ranjive, osetljive i cenjene domaćice; i da je to u redu.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s