Disciplina: A šta da radim, ako ne kažnjavam?! 15 ideja za postavljanje i očuvanje granica ponašanja

Jedan od najvećih darova koje možemo dati svom detetu je da ne besnimo nad njim; jedan od najefikasnijih metoda za to je postavljanje i očuvanje granica ponašanja.

Znamo već da treba da pustimo dete da istražuje i da se igra, a to ponekad prelazi granice naše zone komfora. Brzo nam se stavi do znanja da dete ima svoje „ne“ i svoje „ja“ – negde u uzrastu od 12 – 18 meseci – i to nas iznenađuje, zbunjuje i ljuti (jer smo bili „čitali“ dovoljno o vaspitanju), a na sve to smo još i umorni, jer beba još uvek ne spava cele noći, kako su nam obećali u onim knjigama. Počnemo da mislimo da je dete bezobrazno i da nas namerno izaziva, i brzo prelazimo u drugu krajnost – mrštimo se, vičemo, pa čak se ne ustručavamo i da „pljesnemo po rukici“.

Poznata je tužna činjenica da su deca najviše tučena u njihovoj drugoj godini, a takođe je poznato i da baš tada, kada gornji mozak još nije razvijen, duboko u donjem mozgu prihvataju i ukorenjuju naše obrasce ponašanja. Deca sa kojima u preverbalnom periodu je postupano agresivno, agresivni su i kasnije u životu.

Kako će dete naučiti, ako ga ne kažnjavamo? Kratko rečeno – oponašanjem našeg primera. Opširnije rečeno:

Deca po prirodi vole pravila. Vole red, rutinu, predvidljivost, vole da ih se drže, da ih proveravaju, izazivaju, prijavljuju prestupe. Deca vole da poslušaju – mi smo deci sve, vrhovni autoritet, bog, alfa i omega. Dete pevuši i ponavlja pravila: „Pre i posle jela, treba ruke prati, nemoj da te na to opominje mati“; „Nakon ulaska u kuću – izuvanje, skidanje, pranje ruku“; „Pre izlaska, mora da se piški“; „Svako rasprema svoj nered“; „Ne ometaj tatu dok razgovara“.

A šta ako dete istrči na ulicu, ili dira utičnicu?
Dete ima jak instinkt samoočuvanja. Zato vrlo brzo, kada mu mirno i ozbiljno kažemo da je šporet i utičnica pec, a ulica i prozor bam, širom otvorenih očiju se drži za našu nogavicu i dobro se pazi. (Koliko „razmažene i nevaspitane“ dece je udarilo auto jer nisu poslušala mamu i istrčala su pravo pod točak?! Pa, ne nešto mnogo!)

Zašto nas onda dete ne sluša uvek?

zasto nas dete ne slusa* zbog stadijuma razvoja njegovog mozga – link;
**Kažem „uželelo nas se i potrebni smo mu“, a ne traži pažnju, zbog štetnog i neosnovanog, a veoma raširenog saveta da mu pažnju uskraćujemo kada nam tu potrebu saopštava na neverbalan, ili nama neprijatan, način. Naravno da je počelo da se služi svim sredstvima ako smo ga ignorisali kada nas je dozivao gugutanjem i vrpoljenjem. Vikanje, plakanje i neslušanje je jedino sredstvo koje mu je preostalo da nas dozove, i čak jedino sredstvo koje dečiji, još nerazvijen mozak, u trenutku slabosti, ima na raspolaganju.

Evo kako mi postavljamo i održavamo granice ponašanja, odnosno kako disciplinujemo:

  1. Posmatramo dete i ispunjavamo njegove potrebe za stimulacijom, fizičkom aktivnošću, društvom, našim pažnjom. Kada su detetove potrebe podmirene, ono je spremnije da posluša nas.
  2. Prihvatamo detetova osećanja i postupke kao samoizražavanje, a ne kao „atak na našu ličnost i autoritet“. Znamo da nas dete obožava, voli i poštuje (ako nas se ne plaši). Bonus: Nakon oslobađanja od neprijatnih osećanja, dete je bolje raspoloženo, skoncentrisanije i uspešnije. Pustimo dete da se do kraja isplače, ne žurimo da ga ućutkana,  kako ne bi ostala u njemu potisnuta osećanja koja će kasnije sigurno isplivati.
  3. Ispunjavamo sopstvene potrebe, jer samo ako smo mi ispunjeni i zadovoljni, možemo da ispunimo i zadovoljimo i dete. Zbog dece, ali i zbog nas samih, naravno. U tekstu Ostati zen piše o našim malim trikovima za smirenost.
  4. Rutina. Dete u poznatoj, sigurnoj situaciji oseća se lagodno i spremnije je na saradnju. Izlazak iz rutine je ponekad poželjan kao stimulans, ali mora postojati rutina da bi se iz nje izlazilo!
  5. Sprečimo dete na vreme, kada osetimo da nas detetovo ponašanje nervira, dok još nismo veoma ljuti da ne možemo da se iskontrolišemo, da počnemo da vičemo; kada vičemo, amigdala „isključi“ detetov gornji (razumni) mozak – ono ne čuje značenje naših reči, skoncentrisano je samo na našu zastrašujuću pojavu.
  6. Privučemo detetovu pažnju, kažemo jednom, pa ako dete ne postupi kako smo mu rekli, podignemo ga i pomerimo iz situacije uz kratko objašnjenje: „Milane, pogledaj me – vozi autić u dnevnoj sobi molim te, ovde je usko i grebu se zidovi.“ Ili „lupanje mi veoma smeta – molim te vozi bez lupanja“.
  7. Dogovorimo vreme za pažnju. Ako dete očigledno radi izvesne stvari smo mu potrebni dok smo mi zauzeti, pogledamo ga u oči i kažemo: „Trenutno sam zauzet ovim poslom. Hajde sad da se jako zagrlimo, a igraćemo se kada završim, za pola sata; ako želi,  moženjen da osta ne pored mene i da me gledaš kako radim/ da zajedno radimo ovo“. (Dete će i samo ponekad reći – ne mogu sad, zauzet sam!)
  8. Lekcije ostavljamo za spokojne trenutke u šetnji, vožnji, čitanju, uspavljivanju – kada je detetov gornji mozak spreman na saradnju.
  9. Ne povređujemo druge. Ako dete udara nas ili druge, držimo ga nežno i s ljubavlju, ali čvrsto, dok ne prestane. Taj zagrljaj je najčešće sve što mu je trebalo. Kod nas, uspeva svaki put.
    Ako postoji rizik da nekoga udari u igri, skrenemo mu pažnju na to. Po potrebi, sugerišemo kako da se igra bezbednije. „Tu gde bacaš štap ima ljudi.“ „Štap može da ih udari i da njih boli.“ „AKo želiš da nastaviš da bacaš, možeš to da radiš tamo na onoj livadi“.
  10. Ne uništavamo stvari. U „stvari“ ne spadaju selotejp, flaster, papir, toalet papir, ograničena količina neskuvanih špageta i druga potrošna roba – njih koristimo za igru.
  11. Prilagodimo prostor deci. Njihova motorika još nije do kraja razvijena, te im stvari -(nešto češće nego nama) ispadaju iz ruku; treba im naša pomoć s tim. Nekih opasnosti još nisu do kraja svesni, pa ih moramo mi čuvati. Nije realno od njih očekivati toliku samokontrolu, da ne diraju željeni predmet koji im stoji ispred nosa i izaziva ih, samo jer smo mi to zahtevali. Deca mogu toliko biti unesena i zanesena, da nas i ne čuju, čak i kada smo mi sigurni da su nas čuli, samo se „prave ludi“.
  12. Podržavamo dete u njegovom prosuđivanju. Tako što mu omogućavamo, koliko god je to moguće (čitaj, dokle god imamo živaca), da odlučuje šta i kako radi i da iskusi posledice bez našeg zakeranja i kritikovanja. O tome piše u tekstu Ispustila sam dete iz ruku ili prestala sam da ga gušim. Samostalnim donošenjem odluka dete uči da donosi dobre odluke; i lakše će se pridržavati svojih odluka, nego nametnutim pravilima.
  13. Objašnjavamo svoje odluke. Dete će se lakše ponašati na prihvatljiv način ako ga razume. Tako oseća poverenje u nas, da ne postavljamo određeni zahtev jer smo zli i džangrizavi, već logično i s ljubavlju. Osim toga, učimo ga kako razmišljamo.To uključuje i pravo da se predomislimo – i naše, a i njegovo. Kada nešto zabranimo, pa dete malo drami, natera nas na razmišljanje i ponekad promenimo odluku i dopustimo to što smo zabranili. Dete ume da razlikuje predomišljanje i popuštanje. Mi tu sposobnost ohrabrujemo obrazloženjem našeg predomišljanja.
  14. Ne popuštamo. Kada imamo razuman zahtev, ostanemo pri njemu. To ponekad često znači da moramo istrpeti dreku, da se i mi ne naljutimo, da ne počnemo i sami da vičemo; i pored svih predhodnih poduzetih mera.
  15. Razmišljamo o našem cilju i prilagođavamo očekivanja. Naš cilj glede disciplini je – samodisciplinovana osoba koja zna šta je dobro za nju i poštuje druge. Iako bi nam mnogo lakše bilo da možemo tek tako isprogramirati dete da uradi šta mu se kaže, to nije moguće nijednom metodom vaspitanja. Znamo da se naš cilj ne dostiže preko noći, već da ćemo dete vaspitavati dvadesetak godina. To nam pomaže da se opustimo i da se pokažemo ljubav i poštovanje.

nas cilj

  • Na drugačiji način i u malo drugačijem kontekstu, ali u osnovi istoj pojavi, piše o disciplini kod male dece i poštovanju pravila u tekstu To je moje.
Advertisements

6 thoughts on “Disciplina: A šta da radim, ako ne kažnjavam?! 15 ideja za postavljanje i očuvanje granica ponašanja

  1. Odličan tekst. Volim kako razmišljaš, kakvu pažnju posvećuješ deci i njihovim potrebama. Vrlo koristan i informativan tekst, ovog puta s merom (što nije uvek slučaj, moram priznati, ali valjda je to stvar ukusa, karaktera, preferencija). Slažem se s tobom i često sam srećna kad vidim da si pogodila temu, odabrala zanimljiv put da rešiš problem, novi pristup, ali ne komentarišem uvek zbog gorenavedenog razloga. 🙂 Keep up the good work.

    Свиђа ми се

    1. Hvala.
      Blog je ličan, on se menja i pre svega nema savetodavnu (informativnu) funkciju. Mislim da roditelji koji čitaju o vaspitanju, čitaju knjige ili neki od velikih blogova i autora, uglavnom na engleskom. Na njima sam i ja saznala mnogo toga!
      Jesam često teška, jer pišem o tome što je meni teško, i detetu koje sam nekada bila. Tako se „olakšavam: 😀
      Volim da mislim sa sam „oštrog pera“, ali veruj mi, kada bismo se srele i razgovarale o nečemu relwvantnom, užasno sam povučena i submisivna.
      S obzirom da pišem o meinstrim pojavama jedne tako osetljive i individualne teme, za očekivati je da će mnogi biti uvređeni. Nije mi to namera, ako išta – onda da podstaknem na razmišljanje. Ne kritikujem osobe, nego pojave – mnoge stvari radimo jer se jednostavno tako rade (ili suprotno – radimo baš onako kako drugi ne rade!)

      Pisati o tome kako smo proveli dan, pravili kolačiće, ukrase za jelku od kutija za jaja i koliko volim svoju decu, nije moja tema 🙂
      Hvala na čitanju, mislila sam da sam te izgubila tamo kod obdaništa 🙂

      Liked by 1 person

  2. Divan i poucan tekst. Smisleno si sve objasnila, uz adekvatne primere. Moj mali je sad u fazi acting outa – no, njemu ne pomaze ni zagrljaj ni dodir. Nista. Samo da se isplace. Ja ga pustim da vristi, budem tu pored njega i kazem da sam tu kad ga prodje i kad se sve zavrsi. Kad se isplace, samo dodje do mene da ga uzmem. Dugo se mazimo i onda naravno malo i sika za utehu 🙂 Postavljanje granica, strpljenje i doslednost su cini mi se najveci izazovi roditeljstva i mislim da njih gradimo godinama.

    I ja bih imala jedan komentar povodom prethodne prepiske sa Jasminom: i mene je taj tekst i jos par drugih malo ganuo. Verovatno si ih pisala u brzini bez puno lektorisanja, ali jeste ispalo da si nepromisljeno atakovala malo i licnost, a ne samo pojave. Mislim da smo zato i reagovali, ili nismo ni reagovali, a citali smo tvoje tekstove. Pisana komunikacija moze biti tricky business, narocito kada je u zurbi pisemo i kada ne kazemo bas sve onako kako u stvari mislimo. U svakom slucaju si podstakla razmenu misljenja, a blogovi za to najpre i sluze.

    Свиђа ми се

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s