Zaštitita dece od vršnjačkog nasilja

Nasilje je reakcija na strah. Ponašamo se nasilno ili agresivno onda kada se osećamo ugroženim – može da bude ugrožen naš:

Telesni integritet ili blagostanje. U osnovi, biološki posmatrano, to je strah od gladi tj. telesne smrti

ili

Naš imidž, autoritet ili pozicija u hijerarhiji. To je sociološki aspekat, odnosno strah od odbacivanja tj. društvena smrt.

Kod male dece strah još nije razlučen na ova dva aspekta, već je jedinstven – napuštanje = smrt, i deca ga mnogo jasnije i direktnije od odraslih doživljavaju.

Taj strah mi osećamo kao ljutnju, bes, iritabilnost, tugu, anksioznost – ali u osnovi svih tih osećanja je strah.

Kada se ponašamo nasilno, šteta je višestruka:

  • Plašimo dete. Kada je dete uplašeno, amigdala „isključuje“ njegov gornji, razumniji mozak i ono fiziološki ne može da razmišlja ni da uči.
  • Stalno nasilno ponašanje prema detetu (zastrašivanje) menja fiziologiju mozga i štetno je po inteligenciju i zdravlje deteta.
  • Dete usvaja ponašanje koje vidi, pa velika je verovatnoća da će i samo postati nasilno.
  • Ako s detetom ne govorimo o njegovim osećanjima već samo o njegovom ponašanju, ili ga kažnjavamo ili postiđujemo zbog njih – dete ne razume sebe, plaši se i stidi se toga što se u njemu dešava.
  • Ako je dete uplašeno ili postiđeno svojih osećanja (bez razlike da li je to zbog ignorisanja ili zbog kažnjavanja – to je sve nasilno ponašanje – emocionalno zanemraivanje), ono ih krije i ne komunicira. Ako ne komunicira, neće tražiti pomoć i prihvatljive načine da kanališe svoj strah i agresiju, ponašaće se agresivno kada roditelj ili nastavnik nije prisutan, a s druge strane – neće tražiti da bude zaštićeno od nasilja koje trpi.

Šta odrasli mogu da učine za sprečavanje maloletničkog nasilja?

  • Možemo da budemo svesni svog straha i srodnih osećanja.
  • Možemo da s detetom razgovaramo o njegovim osećanjima.
  • Da uvek, uvek reagujemo na nasilje.
  • Da razlikujemo hrabrost i asertivnost od nasilja.
  • Da razlikujemo igranje i odmeravanje snaga od pravog nasilja i tuče.
  • Da razlikujemo hrabrost od trpljenja nasilja.
  • Da razlikujemo traženje pomoći i podrške od tužakanja.

nasilnik

  • Da učimo dete da traži pomoć sve dok neko ne reaguje.
  • Da se ponašamo s detetom mirno i s poštovanjem.
  • Da naučimo dete sa kim može da razgovara.
  • Da poučimo dete da se udružuje.
  • Da naučimo dete da izbegava nasilnika i traži pomoć.
  • Da naučimo dete da se suprotstavi.
  • Da radimo sa detetom koje se ponaša nasilno.

 

 

Advertisements

4 thoughts on “Zaštitita dece od vršnjačkog nasilja

  1. Još jedan odličan tekst!
    Ponosna sam što moj dvogodišnji sin ume jasno i glasno da se suprotstavi nasilniku i kaže – nemoj da me guraš/tučeš/vučeš. Pritom ne pribegavajući nasilju. Iskreno, tome ga nismo direktno (na)učili, a verujem da je poštovanje detetove ličnosti, izbegavanje fizičke kazne, uvažavanje njegovih potreba i ophođenje sa strpljenjem dovelo do tog samopoštovanja koje on sada sam pokazuje, uprkos svom povučenom karakteru i možda blagoj introvertnosti prema nepoznatima i drugoj deci.
    Definitivno tekst kojem ću se vraćati još par puta, da ga lepo procesuiram i „svarim“, jer je krcat informacijama i savetima. Baš kako volim. 🙂

    Свиђа ми се

    1. Hvala Jasmina. Kao u tvom slucaju, i ja verujem da ako se ponasamo s detetom s poverenjem, i postovanjem, ono spontano stice osobine miroljubivosti, samopouzdanja, hrabrosti!
      Imala sam jos nekoliko ideja ali nisam htela da „širim priču“, oni priloženi linkovi su, mislim, dosta korisni.

      Свиђа ми се

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s