Kako ohrabriti dete

Jedna od najtežih stvari koje roditelj proživi jeste kada se njegovo dete ne oseća dobro, bez obzira da li je reč o bolesti ili o niskom samopouzdanju. „Ja sam glup“, „Nesposoban sam“, „Smotan sam“, „Ne mogu da shvatim, najgori sam u razredu“ – ta osećanja ne znamo kome padaju teže – detetu ili roditelju. Roditelj bi voleo da ima neki čarobni lek sa kojim će dete blistati od samopouzdanja. Ali, naše „ma nisi, ti si pametnica mamina“ samo trpa stvari pod tepih i dete se povlači od komunikacije sa nama. Umesto toga, postoje strategije koje mogu zaista pomoći da posrnulo dete ponovo hrabro pristupa knjizi.

1. Prihvatiti dečija osećanja. Koliko god teško nam to bilo. Kada dete kaže za sebe da je nedovoljno pametno, slušajmo ga. To će mu pomoći mu da obradi svoju frustraciju, istovremeno ukazujući mu na realnost situacije. „Nervira te što još nisi shvatio lekciju“. „Frustrira te što ne postizavaš da uradiš sav domaći“.

2. Pomozite mu da povrati perspektivu. Podsetite ga koliko je naučio u odnosu na prošlu godinu.

3. Objasnite mu da gradivo nije lako upravo zato da bi se zahtevalo od učenika da se trude i tako se postaje pametniji. Mnoge informacije koje uči u školi možda neće iskoristiti u praksi, ali njihov cilj je vežbanje memorije i razmišljanja.

4. Oživite i obogatite gradivo. Pročitajte lekciju, razgovarajte da li je vidi negde u praksi; izvucite činjenice,  izvrnite ih, preispitujte ih, dozvolite mu da izvuče neke zaključke van udžbenika, (pa i van pameti). Neka mu radi mašta, kreativnost, samostalno razmišljanje, debata – u današnje vreme ništa nije nepojmivo.

Nakon ovog „breinstorminga“, pomozite mu da se seti ličnosti i očekivanja nastavnika, i poslušajte ga šta će odgovoriti kada ga nastavnik propituje. I to je socijalizacija!

 

images

5. Igrajte igre za detetovo samopouzdanje. Lažno samopouzdanje koje se manifestuje u agresiju danas je u procvatu – a istovremeno deca trpe velike pritiske i strahove. O najvažnijim pitanjima u njihovom životu odlučuju drugi, kontrolisani su, ocenjivani, čak i vređani.

Doktor psihologije Lorens Koen preporučuje igranje takmičarskih igara, pogotovo sa decom slabijeg samopouzdanja, i puštati ih da pobede. U to pratiti detetovo ponašanje – ako mu je dosadno pojačati snagu, ako je frustrirano usporiti. Nekada deca hoće da imaju pravog pravcatog suparnika, onda im to i dati. Na ovaj način dete, makar u igri, je snažan i pobednik, i graditi samopouzdanje. Kad smo kod toga, on predlaže igru kao terapiju za svaki detetov problem – nekad mi predlažemo odgovarajuću igru, a nekad dete spontano počne da se igra na lekovit način, naše je sa pratimo i svesrdno učestvujemo.

Nakon ovakvih sesija može se desiti da dete plače, ali posle se oseća mnogo bolje.

6. Izmišljati i pričati terapijske priče. Na primer, o puž koji je hteo da igra košarku, ali nije mogao d dobavi do koša. Ili o lavu koga su se svi miševi plašili. Ili o devojčici koja je svaki dan morala da reši sve teži zadatak da je div ne bi pojeo. Vidite poentu.

7. Shvatite da je motivacija za učenje promenjiva kategorija i verovatno uvek će biti. Materiju koja nas ne zanima, teško ćemo usvojiti. Nismo uvek spremni i raspoloženi za svaku lekciju. I to je u redu.

Karakteristike upornosti, izdržljivosti i samopouzdanja se, naravno, grade i ojačavaju ceo život. Ako je instant i odmah, u vaspitanju to nije trajno ni temeljno.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s