Pravila ponašanja na igralištu

Izlazak na igralište je šansa da se proviri u način vaspitanja drugih porodica; ali istovremeno i da se pokaže svoj. Kao društvena bića, ljudima je važno, ili makar lepo, da budu prihvaćeni i cenjeni; zato ponašanje pred publikom može da bude drugačije nego u privatnosti doma. U javnosti se mogu videti neprirodne situacije, izjavljivanje ljubavi i naklonosti na granici sa sentimentalnošću, a s druge strane nasilje kada roditelj shvati da je neko video kako ga dete nije poslušalo. Roditeljska potreba da bude cenjen i prihvaćen je sasvim prirodna, normalna i zdrava; sve dok nema štetnih uticaja po deci i po drugima.

20160401_170107 (1).jpg

Javna mesta pružaju mogućnost za pokazivanjem i širenjem svojih vrednosti. Roditelji koji dobijaju nezatražene savete znaju da pametovanje nema željeni efekat, kao ni sa decom. Efikasan je lični primer, saosećanje i ljubaznost. U privatnosti porodice takvo opođenje stvara miroljubive osobe, a u javnosti može da dotakne i druge porodice, da da pozitivnu energiju koju će poneti kući, svojim najmilijima kao najveći poklon. Snaga pojedinca u uticaju na društvo je važna, ne samo zbog svoje dece nego i zbog mira u svetu; što je u neku ruku ista stvar. Zato, na igralištu je potrebno:

Pozitivan stav, saosećajni i veseli osmesi a ne nezatraženi saveti i mišljenja.

Poštovati potrebe deteta i njegovu ličnost. Ako želi da se igra na neuobičajen način, to je u redu. Takođe, ne treba govoriti o deci kao da nisu tu, a ni svi roditelji ne vole pitanja o detetovom uzrastu i napretku, jer je to lično pitanje i neko se može osećati loše zbog eventualnog zaostatka svog deteta.

Ne dirati tuđe dete ili predmet koji ono drži. Ako nam nešto treba od tog deteta, komuniciramo sa njegovim roditeljima, bez optuživanja: “Molim Vas, sada nam treba naša igračka, biste li nam je vratili?“ umesto „Tvoje dete ne da mom detetu igračku“.

Ako niko ne traži svoju igračku, ona je javna. Pustiti decu da komuniciraju i po potrebi pomoći im da se sporazumeju.

Ne podrivati autoritet roditelja i uvek sa svima razgovarati ljubazno. Ne govoriti tuđoj deci (i drugim roditeljima!) kako da se ponašaju, šta mogu i šta ne mogu, šta je dozvoljeno a šta nije. Zaštititi svoje dete od neželjenih i neprijatnih komunikacija sa odraslim osobama – na primer, ako ga odrasla osoba sklanja sa ljuljaške, obraća mu se na neodgovarajuć način i dozvoljava da se njegovo dete nasilno ponaša sa njim. Čuvati i svoje granice, što možda nije u trenutku prijatno, ali je neophodno i dugoročno dobro.

Pustiti dete da rizikuje da padne, da se udari ili ogrebe – to je zdravo za motoriku, snalažljivost, samoočuvanje, inteligenciju, samopouzdanje, imunitet.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s