Vrednost fizičke igre za razvoj deteta

U prošlom članku o Montesori metodu dotakli smo se teme sitne motorike. Pomenula sam kako se danas kod dece dovoljno, i čak previše, stimuliše sitna motorika.

A kada kažem previše, mislim pre svega na onu decu. To su obično dečaci. Ona deca, koju izmori crtanje, sedenje i pevanje. Ona koja se stalno migolje, jer kao da ih boli da miruju. Kojoj su sobe tesne, koja bi napolje, napolje, napolje. Ona, koja su kao moj sin.

Pokušavam da dokučim šta se krije iza njegovog zamišljenog pogleda. Izmiče mi, kao da ga zovu neke, meni neshvatljive, daljine. Neke pustolovine, daleki ciljevi. Iako je tako mali, kao da nije tu potpun, kao da oseća da tek treba da se ostvari, da shvati i pronađe sebe, da se dokaže.

Takva deca slušanjem pouka i lekcija teže uče. To je zato što ona ne uče samo mozgom, već celim telom. Potrebno im je da svim čulima iskuse to što imamo da ih naučimo; i celim bićem uče stvari koje mi ni ne primećujemo da su naučili. Ne možemo ni da znamo, ako ne iskusimo isto što i oni. Njima celo biće žudi za kretnjom.

Kretnja je u osnovi svakog dobrog pedagoškog pristupa. Kretajući se, dete raste i uči o svojim granicama, ali i o prirodnim zakonitostima; o statici, mehanici, statistici, matematici, o prirodi, o svom telu i o svojoj duši; uči o izražavanju, društvu i simbolima. Čak i pisanje se može učiti kretanjem.

Takva deca u zatvorenom su kao slavuji u kavezu; nije ni čudo što se neka ponašaju neprihvatljivo u neprimerenom okruženju.

Znaju vrlo dobro šta ne smeju, pa će ipak udarati, gurati i omalovažavati slabiju decu. Zato je brižna pažnja odraslih, jedan-na-jedan, veoma važna. Nekritička osuda i zabrana fizičke igre i neprijatnih emocija uči decu samo da to isto rade kada misle da ih niko ne gleda, ili da nađu suptilnije, da ne kažem, podmuklije načine da ispolje agresiju. U tom slučaju, odrasli propuštaju šansu da usmere decu, podrže ih, ojačaju svoj odnos sa njima i daju im primer.

Kroz fizičku igru sa roditeljem, dete ima mogućnost da oproba svoju snagu u bezbednoj okolini, da izrazi svoje neizrečene strahove, nepravde i tuge; da izrazi i ono što i ne zna da ga tišti, a kamoli da za to nađe reči. Ima mogućnost da gradi svoje samopouzdanje kroz sitne i veće pobede. Ako se rve s tatom, osećaće manju potrebu (i manje zadovoljstvo) da gura svoje drugare.

Carapa

Mislim da je važno, za neku decu više nego za drugu, za dečake uglavnom više nego za devojčice, da fizički ispolje osećanja, i da traže svoju snagu. Imaju poriv da se dokazuju, osvajaju, poseduju i brane. Stanovišta sam (o tome postoji vruća debata, ali prema mojim saznanjima i studijama koje sam čitala) da nje u pitanju puka društvena pratijarhalna uslovljenost, već biologija i to vidim u svom dečaku. Utoliko više ga ne puštam da se ponaša kako mu dođe ako je to neprihvatljivo. Vodim ga i pomažem da dođe u dodir sa svojim osećanjima, a to uključuje i poriv za agresivnošću, da je razume i da je izrazi na pravi način u pravo vreme.

Deca provode veliki deo svog vremena samo sa ženama i često su kažnjavana i prozivana zbog svojih poriva. S druge strane postoji nedostatak dobrih, muških uzora u njihovim životima, koji znaju šta znači biti muškarac. Muškarci, koji razumeju požrtvovanost i potrebu za dokazivanjem, pogotovo pred dragim ženama. Oni poznaju i svoju mračniju stranu i umeju da je na pravilan način kontrolišu.

Još jedna vrednost fizičke igre je upravo društveno-vaspitna. U spornim situacijama, deci treba podrška da nauče o ličnom prostoru. Kada igra ili kontakt ide glatko, kao i sa najbližima, lični prostor rado delimo. Kada smo u društvu, potrebno je održavati određeno odstojanje od drugih. Ja učim decu da održavaju rasstojanje potrebno da pruže ruku a ne mogu da dodirnu drugu osobu. Kada je neko ljut ili napet, onda je odstojanje toliko da ne mogu da se dodirnu ako oboje pruže ruku (zbog mogućnosti povrede kada mlate nekontrolisano igračkama).

Sledeća korist je etička. Kontaktni sportovi sa sobom nose etiku ponašanja i pravila. Fizičkom igrom, koja može da bude nalik rvanju, ali i jednostavno trčanje za loptom, deca uče da nađu sebi ravne, upoznavaju fizički bol i smisao pravila.

Moj sin voli da se „rve“ sa mnom, što kod nas znači guranje sa tepiha. Stavljam znake navoda, ali kako vreme prolazi, postaje sve ozbiljniji protivnik! Moj omiljeni deo je što pre rvanja moramo da rasčistimo sobu. Zatim, stajemo na tepih i guramo se. Pobednik je onaj ko duže ostane na tepihu. Pravila su: nema udaranja, šutiranja, štipanja, vučenja; samo guranja gornjim delom tela. Nema sedanja na vrat ili glavu. Kada neko kaže ne, stop, neću više ili očigledno je prestalo da mu bude zabavno, igra se završava. Igramo do tri – ja ne mogu više, pogotovo što to radim sa oba deteta. Nekad se i udruže protiv mene, i pobede me, a na srcu mi je toplo što su oni na istoj strani.

Nevena i Nikola vole i da se jurimo. Nekada sam ja „mama džin“ pa jurim njih, a nekada su džinovi (ili bilo šta što je u trenutku najstrašnije) oni. Nekada se igramo kineskog zida – da protrče pored mene, a da ja ne uspem da ih dodirnem. Oni se uzbuđeno smeju, a posle toga, dugo se mirno samostalno igraju, bez začikavanja.

Sa jednom čitateljkom nedavno smo diskutovale, između ostalog, o fascinaciji dece superherojima. Mog sina nešto ne privlače, možda je još mali, a možda je to zato što ne gleda televiziju. Ali, mnogu decu superheroji privlače, pa ih podražavaju (čitaj: tuku se). Takvu fizičku igru bih najradije preusmerila na nešto drugo ili na sebe, kroz šalu ili maštu.

Od svih aspekata ličnosti superheroja, pre puberteta deca shvataju samo aspekat snage; i slute onu čežnju za samodokazivanjem, pogleda uprtog u daljine, mračnu tajanstvenost.

Deca nisu dovoljno zrela da bi mogla da shvate moralni aspekat supeheroja, da je on na strani dobra, i šta uopšte prestavlja „dobro“. Superheroj nije naprosto policajac. Njegova misija nije samo da kazni onog ko je pogrešio, nego da doprinese dobru, da ispravi nepravdu.

Često se stvari dodatno zakomplikuju jer nekad, radi opšteg dobrog, superheroj krši svoje moralne principe i čini stvari koje su same po sebi loše. Naši sinčići će dugo još biti premali da shvate lični moral i opšte dobro.

Uz to, mala deca ne razumeju smrt i ubijanje. Za njih je ubijanje tek kažnjavanje i sklanjanje s puta – više nalik igri skrivanja„bu-tre“. Ne mogu da pojme da je to kraj zauvek. Svakako, na nekom nivou, slute njenu veličinu i kroz tu igru obrađuju svoja osećanja prema njoj.

Kako bi naša deca sazrela, pa ujedno s tim i lepo se ponašala, potrebno im je mnogo vremena za zajednička iskustva, uključujući fizičku igru i razgovore. Priče u kojima junak upada u nevolje i u kojima mora da donese neku tešku odluku, kao na primer Pinokio, Džek i čarobni pasulj i Mač u kamenu, pomažu decu da vežbaju zrelije razmišljanje.

Želela bih da znam kako se vi igrate sa svojom decom – napišite komentar!

U elektronskoj knjizi „Koren i krila – poštovanje u porodici, snažna deca“, pisala sam, između ostalog, o fazama zrelosti kod dece, kao i o načinima kako pozitivnom disciplinom voditi dete kroz igru i život. Znatiželjni? Pročitajte je na https://www.kobo.com/ww/sr/ebook/koren-i-krila za samo jedan cent!

Vaša,
Biljana Stanojčić

2 мишљења на „Vrednost fizičke igre za razvoj deteta

  1. Mi imamo krajnje nesvakidašnju situaciju. Dule od rođenja nije bio fizički aktivno dete. Kasno je propuzao, prohodao sa 17 meseci, čisto da vidi da ume i – seo. Uvek je više voleo da se igra u mestu, koncentrisan, nego da trči unaokolo. Mislim da je tek sa dve godine pokušao da se popne na stolicu, na sto mu, na primer, nikad nije ni palo na pamet da se popne. Uvek je beskrajno oprezan, pažljiv, miran. U poslednje vreme je fasciniran superherojima, što je pokupio u vrtiću. Tražimo balans između onoga što mi kao roditelji smatramo da je ok i njegove potrebe da se uklopi u društvo, da bude „u toku“. Sa tim novim interesovanjima došla je i njegova potreba da bude brz, da bude jak, da bude heroj, da ima moći. I dalje je to bojažljivo i nesigurno, ali je tu. S jedne strane mi je drago, čini mi se da počinje da se oslobađa, a s druge me užasavaju te masovne pojave i interesovanja kratkog daha, uslovljena društvom.
    Kod kuće se rvemo, golicamo, ali ne uvek, jer je tu i beba koja se od mene ne odvaja, a često sam sama s njima. Trebalo bi više da poradim na tom fizičkom kontaktu kroz igru, mislim da je to odličan „ventil“ i način povezivanja, naročito u periodu koji je kod nas aktuelan.

    Liked by 1 person

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s