Kako su dve mame uništile prijateljstvo svoje dece – i kako da vi to ne uradite

Kad sam prvi put ušla u vrtić gde radim, odmah su mi prišla dva živahna četvorogodišnjaka: Ibrahim, snažan dečak vatrenih očiju i njegov komunikativan i veseo drugar Luka. Oni su najbolji drugari, stalno se zajedno igraju. Maštoviti su, slažu se, vole i dopunjuju. Obojica su vaspitani, čisti i napredni – vidi se trud njihovih roditelja. Vole i mene da uključe u svoju igru – najviše se od svih koleginica razumem u dečačke igre.

U ponedeljak sam se iznenadila kada Luka i Ibro nisu se igrali zajedno. Pomislila sam da im možda prija razdvojenost – mi vaspitači, kada uočimo da su neka deca bez prestanka zajedno, ponekad ih usmerimo na razdvojene aktivnosti da se malo odmore. U utorak je Luka prišao Ibrahimu, a ovaj mu je odgovorio da ne sme da se igra s njim. Pitala sam ga šta se dešava i Ibrahim mi je ispričao da mu mama brani da se igra sa Lukom. „Ali zašto, šta se dogodilo? Zar vi niste najbolji drugari?“ „Zato što Luka nema auto!“

Luka ima auto. Ali nema tatu. Ibrahim je nešto čuo, pa maštom dopunio ono što ne razume.

U našem vrtiću roditelji su dobrodošli da provedu dan, a baš tog dana nam je gostovala Lukina mama, pa sam je upitala šta se dogodilo.

Kaže da je Luka kod kuće ispričao da se rve s Ibrahimom i da ga je on udario. Njoj je najteže palo što je Luka rekao da mu je Ibrahim drugar pa mu zato udaranje ne smeta. Takođe, Luka je kod kuće upotrebio ružnu reč, a kada ga je pitala od koga je to čuo, Luka je ukazao na Ibrahima.

Onda su krenule pretpostavke i lična osećanja. „Ja sam samohrana majka. Lukin otac ne želi da ga vidi. Luka nije mogao kod kuće da čuje takve reči, a ja znam da bi morao više puta da ih čuje da bi počeo da ih i on koristi. Nisam ga rađala da ga neko tuče. Mora da nauči da se suprotstavi jačima.“

Zato se Lukina mama obratila Ibrahimovoj mami. Ispričala joj je kako Ibrahim tuče i kvari njenog jedinca i da ga treba posmatrati.

Ibrahimova mama pak je jaka žena još jačeg temperamenta, pa je uvređena zabranila svom sinu druženje sa Lukom.

Ja sam klimala glavom, nisam ni uspela da dođem do reči, a samo sam htela da kažem – stop, stop, stop!

Sutradan su se Luka i Ibrahim ponovo celog dana igrali zajedno, osim u periodu kada smo im omogućili vreme za samostalne aktivnosti. Ne znam da li je Ibrahimu zabrana ukinuta ili je odlučio da je ignoriše – rekla bih da je ovo prvo, pošto je on jedan čestiti dečak koji voli da bude valjan u očima svojih autoriteta.

Ali, nisu se uopšte igrali tako lepo kao pre. Iz minuta u minut su „nehotice“ povređivali jedno drugog, pa i druge oko sebe. Ibrahim se postideo i rastužio kada sam ga opomenula; a Luka je otkrio sto načina da tera vodu na svoju vodenicu. Kada bi on udario Ibrahima, rekao bi jedno brzinsko izvini i očekivao da je sve u redu, a nije prihvatao Ibrahimovo izvinjenje. Čamio je u ulozi žrtve; pokazivao prstom, ismevao drugare i hvalisao se. Čačkao je drugu decu po licu, glavi i oko vrata, a njima je to smetalo. On je za to imao opravdanje – „to je samo kobajagi“, i „samo ga golicam“. Onda sam ih ja učila da glasno kažu: „Neću to da mi radiš! Prestani!“, a prestupnik bi prestajao. Jednog dečaka koji nije hteo da prestane da drugima ruši građevine, sklonila sam iz kruga igre. Nakon jednog minuta polako je prišao, obećao da neće da ruši i pitao da se ponovo igra sa drugima.

Ibrahim je govorio da je on šef i mora da ga slušaju, a ja sam ga pitala – jesi li mu drugar ili šef? Te dve stvari ne idu zajedno – i videla sam u njegovim očima „aha, shvatam“ pogled. Ibrahim je najmlađe od troje dece i ima puu glavu ožiljaka koje mu ostavlja stariji brat, koji ga je međutim takođe naučio kako da se rve a da ne povredi drugara; i nosi se odlično sa svojim izazovima.

Onda su se igrali flašama vode koje su spojene kod čepova i u kojima nastaje vrtlog kada se protresu (koje inače preporučujem kao zanimljivu i umirujuću igračku). Naučili smo kako da tresemo te flaše a da ne udarimo drugara prekoputa. Pomogla sam im da čekaju svoj red i da ne diraju spravu dok se drugo dete njome igra – jer je vrtlog osetljiva jedna stvar, isto kao i drugarstvo.

Kako će se stvar odvijati, ne znam. Ono što znam jeste da je obojici ostao gorak ukus nakon ovog događaja koji su im priredile mame. Šta su pogrešile i kako je trebalo da postupe?

U elektronskoj knjizi Koren i krila sam naglasila da je važno da roditelj zadrži svoja osećanja van cele zbrke. Na ovom slučaju možemo videti šta to tačno znači.

20180516_215406_0001

SAČEKAJTE SA REAKCIJOM. NIJE HITAN SLUČAJ.

Lukina mama je odreagovala naglo i preintenzivno. Kada sam se ja osećala previše intenzivno oko nečega, terapeutkinja mi je objasnila da se radi o okidaču ili preusmerenju osećanja. To je gotovo nemoguće shvatiti u trenutku kada ti se dešava. Pomaže kada porazgovarate s prijateljima ili psihoterapeutom. Dok prepričavate, primetite da li vam se cela situacija i sad čini tako intenzivnom? Ili imate osećaj da ne uspevate da predstavite sagovorniku ozbiljnost problema? Po tome ćete znati da problem i nije tako ozbiljan kao što ste ga doživeli.

USTANOVITE ČINJENICE, NE PRETPOSTAVLJAJTE.

Lukina mama je izvukla situaciju iz konteksta i preuveličala je svojim pretpostavkama. To znam jer sam upravo ja vaspitačica koja provodi najviše vremena sa Lukom i Ibrahimom. Nasilje prema deci i agresivno ponašanje mi je jedna od omiljenih tema i moj lični okidač. Primećujem ga čak i trenutak pre nego što se dogodi i reagujem odmah. Ibrahim ima zdrav način izražavanja agresije – pre svega kroz fizičku aktivnost, kroz ugovoreno, pažljivo rvanje i smeh. Lukina mama se ne slaže sa mojom procenom, iako ne poznaje dečaka. Čak i kada se ne rvaju, odnosno upravo tada, kada deca provode pet sati dnevno na međusobnoj udaljenosti od trideset centimetara, naravno da će se slučajno uštinuti, nagaziti, gurnuti.

Da li je u redu da dete trpi nasilje od nekog koga voli? Naravno da nije, ali nemojte odmah pretpostavljati da je reč o nasilju. Da li se situacija ponavlja? Rapitajte se. Šta o tome kaže vaše dete? To što vaše dete dobro doživljava situaciju, neka vam bude pokazatelj, ili barem znak da usporite jer mu ne nanosi štetu.

RUŽNE REČI

Ne skačite odmah sa optužbama da taj i taj kvari vaše dete samo zato što je upotrebio ružnu reč. Ako ih vi kod kuće ne koristite, sigurno mu neće preći u naviku. A računajte na to da će ih u burnim periodima odrastanja koristiti! Mnoga deca u vrtiću imaju stariju braću i sestre od kojih to čuju. U vrtiću gde radim ima i dece koja žive u dečijem selu. Ružne reči, koliko god ih mi ne voleli, naročito iz ustašca naših beba, jesu u opticaju.

PREZAŠTIĆIVANJE

Lukina majka igra ulogu žrtve. Pazite da je i vi ne igrate. Da li sebe vidite kako samo dajete, radite sve dobro, a drugi vam nanose zlo i nepravde? Ta uloga vam oduzima moć odlučivanja o vašem životu, a deca je mogu nesvesno usvojiti od roditelja.

Lukina majka neće da popusti kontrolu. Plaši se sveta, nema poverenja u svog sina. Ometajući njegovu igru, ometa mu priliku da stiče samopouzdanje i snagu. Stručnjaci to zovu naučenom bespomoćnošću. Mama očekuje da jaki postanu slabiji kako bi bili isti sa njenim detetom. Taj strah je razumljiv, ali nije zdrav i ako se nastavi, Luku će skupo koštati.

Detetu treba raznolikost i slobodan prostor. Nije dobro da mi za njega biramo prijatelje i situacije samo po svom ukusu. Moramo ostaviti prostora za činjenicu da ne razumemo baš uvek šta je dobro za njegov razvoj i šta mu je u nekom trenutku potrebno. U slučaju Luke, mislim da se povezao sa snažnim Ibrahimom upravo zbog nedostatka snažne, muške, očinske figure u svom životu. Skrenula sam pažnju njegovoj majci na to, ali ona o tome nije htela da čuje.

BORILAČKI SPORTOVI I KOBAJAGI RVANJE

Borilački sportovi su zdravi i korisni za decu! Od tolikog bežanja od nasilja, počeli smo da deci branimo bilo kakvu fizičku aktivnost i kontakt. Pisala sam već da deca kroz rvanje uče o svojim i tuđim granicama, o neverbalnoj komunikaciji, uče da poštuju kodeks i pravila, jačaju snagu i samopouzdanje, obrade frustraciju… sve se to sjajno vidi na primeru Ibrahima.

S druge strane, nasilje nije samo fizičko. Grupe dece, obično tri devojčice, od kojih jedna uvek upadne u ulogu mete verbalnih napada druge dve, ili deca slabije fizike snage koja su usvojila ulogu žrtve, nalaze načine da drugog povrede, a da nisu prekršila postojeća pravila: ogovaraju, ismevaju, hvalisaju se, isključuju iz društva, vređaju, lažno se izvinjavaju. Takve pojave treba tretirati isto kao i fizičko nasilje: to je suprotno pravilima ili principima grupe. Kažite ozbiljno, ali bez pretnji: „ne dozvoljavam da to radiš, prestani“. Ako dete nastavi, potrebno je da se ukloni iz grupe kako ne bi nastavilo da druge povređuje, i da mu se posveti pažnja kako bi se došlo do korena problema i rešenja.

FIZIČKA AKTIVNOST NAPOLJU

Deca koja toliko vremena provode zatvorena u tolikoj blizini prirodno počinju da se čačkaju i koškaju. Izgurajte u vrtiću da deca barem pola vremena provode napolju, gde imaju više prostora i mogućnosti da se kreću. „Nasilje“ u vrtićkom dvorištu ne postoji – ono ostaje pod neonskim svetlima unutar četiri zida. Ako vaše dete ima poteškoća da miruje, poštuje pravila grupe i lični prostor drugara, ali i u svakom slučaju, preporučujem da pre odlaska u vrtić pustite dete da se istrči ili poigra na igralištu petnaestak minuta. Dobacujte se malo loptom ili nešto slično – detetu će dan biti mnogo, mnogo bolji nakon toga. A i vama će prijati.

KRENITE OD NAJMANJE INSTANCE – RAZGOVARAJTE SA VASPITAČIMA

Razgovarajte sa svakim od vaspitača u grupi, bez pritiska. Kažite šta je vaše dete ispričalo, a vaspitači koji su obavešteni o slučaju će sigurno obratiti dodatnu pažnju. Pratite situaciju nedelju dana – sigurna sam da ćete već sutradan videti poboljšanje i problem će se uskoro rešiti.

Druga instanca je samo dete „napadač“. Budite kratki i ljubazni, bez optužbi! Nemojte ga zastrašivati, nemate na to pravo. Ono je samo dete, i ono je nečije dete. Imajte uvek na umu da ne znate celu situaciju. Recite samo – ne dozvoljavam da udaraš Luku. I posmatrajte kako se dešava magija.

Treća instanca je vrtićka stručna služba – direktor ili pedagog. Roditelj drugog deteta, ako niste bliski prijatelji, je tek četvrta instanca. Obično bih savetovala da se prvo razgovara s roditeljem, a ne s detetom, ali u situacijama u obdaništu, drugi roditelj je podjednako (ne)obavešten kao i vi i to može da napravi još veću konfuziju, kao što se i kod nas desilo.

AKO VAM JE SKRENUTA PAŽNJA DA VAŠE DETE UDARA, NE BUDITE SUJETNI I PORADITE SA SVOJIM DETETOM.

Svi ponekad grešimo, pa i vaše dete. Nije to ništa strašno, ne doživljavajte to kao kritiku vašeg roditeljskog uspeha. Najverovatnije ima istine u onome što vam govore, iako je možda prekritički formulisano. Shvatite to kao dodatni podsticaj da poradite sa svojim detetom. Nemojte ga kritikovati što vas „zbog njega“ drugi „napadaju“ ili što vas je „osramotilo“. Shvatite detetovo ponašanje kao način komunikacije sa vama, stilsko izražajno sredstvo. Šta vam dete govori tim ponašanjem? Na čemu biste mogli da poradite? Da li je sazrelo, pa sad mu je potrebno nešto drugo od onoga što ste mu pružali? Neki novi izazov, sport, sloboda? Možda je umorno od obdaništa ili škole, pa mu treba predah i povezivanje sa vama? Možda mu treba vaše stabilno vođstvo i utvrđivanje vaših granica?

Nemojte pružati otpor, ne pokušavajte da svalite krivicu na neko drugo dete. Nema za tim potrebe, a vašem detetu (i imidžu) to može samo da naškodi. Pratite u sledećem periodu kako je vaše dete viđeno i prihvaćeno u njegovom okruženju.

NAUČITE DETE DA SE SUPROTSTAVI

Deca gnjave jedna drugu. Dodiruju se, gurkaju, štipkaju, bockaju. Drugo dete se ponekad smeši, smejulji ili uzvrati prihvatajući igru, a ponekad se smeje nervozno i namršti se. Nije lako to uvideti istog trenutka i reagovati. Zato je važno da dete odmah jasno i glasno kaže: „Neću to da mi radiš! Prestani!“

Po savetu Jespera Jula i drugih eksperata, naučite (ga) da koristi(-te) asertivne JA izjave: „Ja to ne želim! Ja to neću!“ Umesto neartikulisanih zvukova ili nejasnog mumlanja, ili zaobilaženja, na primer: Nemojte reći: „Moram sad da idem“, već „Ne želim da se penješ na mene“.  Nemojte reći „Udaranje boli“, već „Ne dozvoljavam to, prestani.“

Ako ste izdržali da pročitate ovaj poduži tekst do kraja, ostavite mi komentar da li vam je bio koristan. Obavezno isprobajte asertivnu frazu: „Hoću/neću/ne dozvoljavam“ i napišite mi kako je delovala! I podržite postojanje ovog bloga kupovinom elektronske knjige Koren i krila.

3 мишљења на „Kako su dve mame uništile prijateljstvo svoje dece – i kako da vi to ne uradite

  1. Uh, kako je ovaj tekst dosao u pravom trenutku.
    Moje dete ima 5.5 godina i tacno je u toj fazi u vrticu. Pre nekoliko meseci ga je jedan decak stalno udarao (koji udara i drugu decu) i po prvi put sam htela i mamu da zovem. Na srecu nisam.
    Isto tako, odjednom je prestao da se druzi sa najboljim drugom, a vaspitacice su to podrzale. Sad se druzi sa drupom „nevaljalih“ decaka i bas smo za vikend bili na rodjendanu gde su ga prvo koskali (ja sam se jedva suzdrzala da ne reagujem), a onda su se medjusobno gadjali plasticnim lopticama.
    Ovaj tekst definitivno ide u Bookmarks, pa na ponovno citanje.
    Hvala sto ste ga napisali!

    Liked by 1 person

    1. Mnogo živaca i strpljenja je potrebno, zar ne 🙂
      Slobodno reagujte i po svom osećaju. Kao što dete učiteda primeti i jadno kaže ako mu nešto smeta, i vi prekinite ponašanje koje vam smeta. To je sasvim u redu, ako osećate da je nešto nebezbedno. Moraju nekad i da se štede živci 🙂

      Свиђа ми се

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s