Zašto i kako čitati elektronske knjige

Koliko ste vremena proveli ove nedelje čitajući sa papira, a koliko čitajući sa ekrana? Danas ljudi čitaju više nego bilo kad u istoriji! Mnogi od nas (khm, khm) nekada čitaju po ceo dan na svom telefonu. Deli nas samo korak – otvaranje naloga i skidanje aplikacije distributera – da, osim statusa i članaka, počnemo da čitamo i knjige.

Od kada sam počela da čitam elektronske knjige – progledala sam! Zašto to nisam uradila ranije? Plašila sam se komplikacija i prevara i nisam razumela šta je uopšte Kindle, čija ikonica stoji pored opcije Paperback?! Izgledalo mi je preskupo i ekskluzivno za zapadno tržište. Nisam znala smem li uopšte da kliknem na to.

Međutim, kada sam započela proces, shvatila sam da je potpuno bezbedan i jednostavan. Tražila sam od banke internet (deviznu) platnu karticu jer je prethodno nisam imala i dobila sam je besplatno. Na nju sam prebacila dovoljno novca za knjigu i broj kartice sam dodala na svoj Amazon nalog.

Moje oduševljenje kada su mi milioni stranih izdanja postali dostupni na jedan klik!

Prva knjiga koju sam kupila je Yell Less, Love More. Bila mi je isporučena istog trenutka, a da pri tome nisam strepila od poštarina i carina. Mogla sam da je otvorim sa telefona, sa računara, sa tableta pa i sa muževog telefona.

Odjednom, moje se čitalačko vreme povećalo. Mogla sam da čitam u mraku dok deca spavaju, odnosno svugde gde sam nosila telefon. A to je baš svugde!

Elektronske knjige se lako nabavljaju preko interneta, a isporučuju se na Vaš nalog. Nalogu možete da pristupite sa bilo kog uređaja i da nastavite da čitate tamo gde ste stali (aplikacija to pamti 🙂 )

Aplikacija za elektronske knjige nudi vam mogućnost odabira osvetljenja i fonta. Takođe simulira listanje strana!

Elektronske knjige su ekološke. Ne troše papir ni fosilna goriva za distribuciju. Naročito ako čitate sa uređaja koji već posedujete, ili ako kupite polovni čitač (ja čitač nisam probala, korisnici kažu da je ugođaj poseban.)

Ako želite kasnije da pronađete neki citat iz knjige, ne morate da listate, jer postoji polje za pretraživanje termina.

Neke elektronske knjige imaju dodatak za slušanje, tako da kada ne možete da čitate, možete da nastavite da ih slušate. Na primer dok obavljate kućne poslove.

Elektronske knjige neguju pisanu reč, olakšavaju i promovišu čitanje. Takođe, ohrabruju potencijalne pisce da pišu i objavljuju.

Elektronske knjige prenose bogatstvo literature u eru tehnologije.

Nedavno sam otkrila platformu za elektronske knjige Kobo. Kobo nudi elektronske knjige (više od pet miliona izdanja!) na ubedljivo najveći broj jezika – više od 160, koje su dostupne i u Srbiji. Kobo u ponudi ima i knjiga na srpskom jeziku. Moja knjiga Koren i krila jedna je od njih i sada možete da je dobijete za samo 0,01 dolar!

Evo kako.

Koren i krila

Kobo trenutno ima akciju da novim korisnicima poklanja 5 dolara za kupovinu knjige. Ako do sada niste imali nalog na Kobo, otvorite ga. Biće potrebno da unesete svoje platne podatke – broj devizne platne kartice. Kobo će Vam ponuditi da skinete njihovu čitačku aplikaciju.

Pronađite knjigu Koren i krila. To možete uraditi klikom na ovaj link. Cena knjige je 5,01 dolar. Kliknite na opciju za kupovinu – Buy now ili Add to cart. Kobo će Vas tad obavestiti da ste dobili kredit od 5 dolara i da Vaš račun iznosi 0,01 dolar. Kliknite Confirm i – uspeli ste! Uživajte u čitanju.

Da li Vi čitate elektronske knjige? Da li možete sebe da zamislite da ušuškani uživate uz elektronsku knjigu?

Biljana Stanojčić

Koren i krila – knjiga

Pre nego što sam počela da pišem blog, pisala sam u snu. Nadolazile su mi neke rečenice i mesecima su me pritiskale da ih pustim u slova. Nisam znala skoro ništa o blogovima, ali kreativni nagon me je naterao da počnem javno da pišem.

Za dve godine postojanja bloga, napisala sam (i većinu objavila) blizu stotinak podužih tekstova. Pisala sam sasvim spontano – kako mi dođe – u želji da podelim svoja saznanja i doživljaje. Posle izvesnog vremena, poželela sam da taj kreativni potencijal podignem na sledeći nivo i da usmerim prema nekom cilju.

Jednog dana sam počela da pišem novi tekst za blog, koji se produžio na nekih dvadesetak strana, pa sam pomislila da ću ga možda podeliti. Pisanje je teklo dalje i cilj sam preinačila u „esej“. Međutim, i esej je postao poduži. Tako sam zaokružila sve što sam do tog trenutka pisala na blogu i nastala je knjiga, Koren i krila.

Oceani

Zašto baš Koren i krila?

Zato što se u njoj, kratko i razumljivo, lepo i dopunjeno, nalazi sve što je raštrkano po blogu. Čitanju knjige ćete posvetiti manje vremena nego čitanju bloga.

Zato što objašnjava teoriju, prevaziđenu teoriju opovrgava, i pokazuje šta ta dobra teorija znači u praksi.

Zato što je dobro čitati strane autore, ali autor iz istog podneblja i kulturološkog porekla ima dodatnu vrednost.

Zato što je piše majka.

Zato što je piše dete.

Zato što je to način da date svoj doprinos mom daljem radu, na čemu ću vam biti zahvalna.

Knjigu možete kupiti u elektronskoj formi preko platforme Kobo. Možete da je čitate na računaru ili tabletu u .epub formatu, preko svog naloga na Kobo sajtu. Za telefon, biće vam potrebna njihova odlična čitačka aplikacija.

U promotivnom mesecu košta samo 4,69 EUR, što je oko 553 dinara. Za plaćanje koristite karticu kojom i inače plaćate kada naručujete preko interneta.

Kliknite na link, pročitajte knjigu, dajte ocenu, napišite svoj komentar kao review. To znači i budućim čitaocima, a naravno i meni.
Biljana Stanojčić

Koliko sam porasla ove godine – rekapitulacija

Krajem prošle godine, kada su prijatelji objavili prve statuse koji rekapituliraju proteklu godinu, pomislila sam zašto bi iko objavljivao takve lične stvari, da bih se sekund kasnije setila da ja to stalno radim! Svakako sam do pre izvesnog vremena to prečesto radila, što na Fejsbuku, što na blogu, zato nije ni čudna moja dramatična reakcija.
Sada sam spremnija da napišem svoju rekapitulaciju. I ove godine sam naučila mnogo o sebi i mnogo sazrela; verovatno više nego u predhodnima!

img_20161208_211902Ako sam prošle godine naučila da me ne dotiču postupci drugih ljudi jer oni govore o njima, a ne o meni, ove godine sam naučila da, kada me nešto iznervira, obratim pažnju na tu reakciju u sebi i da se zapitam zašto se uzbuđujem baš oko toga. A odgovor je uvek u meni – to me uvek podseća na neki problem koji još nisam rešila, ili na neku moju karakteristiku koju imam a ne prihvatam, ili koju sam donedavno imala ali je sebi još nisam oprostila.
Još važnije, kada primetim tu meni neprihvatljivu karakteristiku, ili saznanje o teškoj situaciji na koju ne mogu da utičem, ili kakvo žuljavo osećanje, naučila sam da ne vrdam, da se ne koprcam i ne jogunim, da ne pokušavam da izmaknem – već da se smirim i da je/ga pogledam pravo, direktno i bez straha, već spremno i sa prihvatanjem. Sve više prihvatam da prečica nema, mora da se zagazi pravo i duboko u svoje blato.
Koliko sam naučila da posmatram svoj strah bez straha i s prihvatanjem, toliko sam porasla. Porasla sam da budem odgovorna za sebe, ali i, za moj konkretni slučaj još važnije – da pozovem i držim druge na odgovornost, bez optužbi i s razumevanjem, ali i bez vrdanja.
Prošla sam kroz krizni period, koji se može nazvati slomom, a može se nazvati i ponovnim rađanjem. Sad znam da sam mogla da primetim predznake da sam ih poznavala, ali nisam, i to je čudesno i desilo se kako je moralo da se desi.
Predznaci su se mogli videti u mom pisanju, u neobjašnjivoj oporosti, na koju su mi skrenuli pažnju divni znanci i neznanci. Koliko god ja imala izgovore i prava da budem ljuta i uznemirena, osećanja nisu bila pravilno upućena. To je jedan od razloga zašto je blog morao da bude revidiran.
Od tada, naučila sam da volim sebe takvu kakva jesam. Zvuči banalno, ali prošle godine to zaista nisam umela. Kada me je ta činjenica zabolela, znala sam da sam na početku puta da je promenim. Naučila sam da plačem.
Voli sebe. Brini se o sebi bez griže savesti. Odmaraj se koliko god ti je potrebno i ne brini se. U redu je, dovoljno je, ne moraš da budeš savršena, ne moraš da obaviš sve, u redu je i da pogrešiš, oprosti sebi, popij vode, nasmeši se sebi, idemo dalje.
Priušti sebi negu i brigu odmah. Radi ono što voliš. Dopusti sebi da se izraziš i  lepota i dobrota će naći svoj put.
Ne žuri.
Naučila sam da poštujem sebe, svoj mir i svoje vreme. Biram čemu ga posvećujem; time poštujem mnogo više i svoje čitaoce i njihovo vreme. I to je još jedan od razloga zbog kojih je blog morao da se preradi. Želim da smanjim ličnu emociju na blogu, jer smatram da je već ima dovoljno, da ne gušim čitateljku sobom već da joj dozvolim da doživi štivo na svoj način. Svako ima pravo na svoj način, moj nije ni jedini ni najbolji. Štaviše, upoznala sam divljenja vredne čitateljke kojima sam zahvalna na pažnji. Želim da čitanje oduzima čitateljki što manje njenog ograničenog vremena, i pri tome želim da zaštitim i svoju privatnost, pa sam skratila sva ponavljanja koja sam uočila i veoma ograničila objavljivanje. Izmene na blogovima, za ili protiv? Ja, kao nesavršeno ljudsko biće koje ima tu tehničku mogućnost, koristim je za dobro.

Još sam štošta naučila a imam i još puta pred sobom. Već nazirem neke ciljeve i usputne stanice. Možda će od toga nastati i neko zanimljivo štivo. Volela bih da pročitam vaše rekapitulacije, šta ste vi naučile protekle godine, ili od kada ste postale majke, ili od kada ste postale žene?

Blagovremeno primećivanje frustracije

Do frustracije svakodnevno dolazi zbog pritiska obaveza, neispunjavanje svojih potreba i umora. Nedostatak kontrole i osećanje nemoći prirodno stvara strah.

U stanju straha, smanjuje se aktivnost prednjeg mozga. Osoba je tada sklonija da se prepusti primarnim mehanizmima, kao „fight or flight“, sila ili povlačenje, da reši izazovnu situaciju.

drvo straha

Frustracija se manifesuje kroz:

– ubrzan puls,

– osećaj pulsiranja u grlu, u glavi, na čelu ili negde na licu, iznad dlanova;

-znoj;

– dublje disanje;

– stezanje vilice, škrtanje zubima;

– skupljanje usana; spuštanje obrva uz prekomerno otvaranje očiju;

– savijanje dlanova u pesnice; ukrućivanje ili zatezanje mišića na vratu i ramenima.

Ovi dramatični znakovi jasan su znak predstojećeg nasilja, ali su toliko prisutni u svakodnevnoj interakciji da se i ne primećuju. Čak se tumače kao nadolazeća snaga i nadmoć, a istina je suprotna – mozak šalje signal o kriznoj situaciji i pretećoj opasnosti.

Kada roditelj primeti bilo koji od ovih znakova, važno je da stane i primeti osećanje, je će, u sledećem trenutku, već biti prekasno. Tad neće moći da stane. Savet brojati do deset primenjiv je samo u trenutku pre ljutnje. Zato je od vitalne važnosti primetiti fizičke znake nadolazeće frustracije i tada se zaustaviti.

Jedan od načina da se „povrati razum“, kao i kod dece, jeste da se uloži napor da se aktivnost prekine i odloži. Umesto toga, korisno je da se posveti pažnja svojim osećanjima i detetu. Odstupanje od plana kroz vežbu postaje sve lakše, naročito za ispunjenje osnovnih potreba za odmorom i hranom.

Otvoreno, blagovremeno i ljubazno obaveštavanje porodice o svojim potrebama i namerama je zlata vredna alatka. Tako se smanjuje ometanje i prekidanje, pa s tim i frustraciju.

Pročitajte više o realnim situacijama i kako se tada ponašati u knjizi Koren i krila.

Oceani

Kako se vi kontrolišete kada ste veoma ljuti ili nervozni?

Vaša,
Biljana Stanojčić

Povodljivo dete

„Prva stvar koju čovek uradi kada se nađe slobodnim je da nađe nešto ili nekoga pred kim će se pokloniti.“ – Dostojevski

Šta to tera mlade ljude da se priključuju opasnim organizacijama i pokretima? Šta li je u glavi tog mladića ili, sve češće, devojke, čak – zapadnjakinje, kada raznese sebe i čekin salu na aerodromu?!

Šta toj deci fali?

Um teroriste tek treba da se proučava, ali je svakako razmera uveliko prerasla mogućnost da se radi o mentalnom oboljenju. Regruti teroristickih organizacija su sasvim obični mladi ljudi i to me veoma brine. To znači da je najveći deo dece podložan njihovom uticaju. Znači da se mora hitno menjati nešto u trenutnom i sveprihvaćenom načinu odgajanja.

  • Vreme koje provodimo sa decom
  • Posvećivanje pažnje emotivnom životu
  • Autoritarno vaspitanje
  • Popustljivo vaspitanje
  • Konsumizam – stvari i svakodnevno uzbuđenje
  • Osećanje pripadnosti
    2016-03-25 12.37.42.jpgMlada duša luta i postavlja pitanja o razlozima i svrhama svog postojanja, o svojim korenima – pre nego što postavi pitanje o krilima.

Dovoljno dobar roditelj

Niko nije savršen, a najmanje mi koji pišemo o roditeljstvu. Baš zato i pišemo o tome. O savršenom se nema šta reći, savršeno ne postoji. Štaviše, roditelj koji se uvek ponaša savršeno štetan za dete. Pokušaj da se bude savršen, najbolji ili dovoljno dobar, kako god to formulisali, jeste negacija spontanosti i radosti u životu, večita strepnja i pokušaj da se sve kontroliše. To je laž, duga koja nas stalno mami i izmiče nam, kao u snu, nadomak dodira. „Dovoljno dobra“ je večito nezadovoljstvo, stalno postojanje nekog “ali” ili “ako“.

I početak roditeljstva je početak, kao i detinjstvo i pubertet. Mlad roditelj je ranjiv i još nesiguran. Tuđe kritike, ili čak tuđe načine vaspitanja mogu izazvati grižu savesti, čija je korisna strana motivacija za poboljšanjem. Roditelj između saveta, knjiga, članaka i svakodnevice, nalazi svoj put i svoj način, i može da nauči da razlikuje šta je naučno osnovano, a šta je štivo koje lovi čitaoce na emocije. Važno je da roditelj prepoznje kada postoji prostora da se bude bolji, da napravi plan kako da ta poboljšanja sprovede i da to i uradi, a u međuvremenu da sebi oprosti, da se prihvata i da se neguje. Na taj način i sam postaje sve samopouzdaniji i vičniji radu na sebi, pa uči:

Autoritet nije bogom dan.

Roditelj je odgovoran pred sobom.

Spoljašnje odobravanje nije neophodno.

Ništa se ne mora.

 

Žena

Ženo. Ti, koja zarađuješ. Ili, koja radiš kod kuće. Ti, koja podižeš decu i čitaš knjige i blogove o vasptanju. Ti, kod koje je pritisak sve veći, a samopouzdanje sve manje.

Ti, koja preispituješ sebe i neumorno se trudiš da budeš bolja. Ti, koja se svaki dan dižeš već umorna i prijanjaš tiho kao teretnjak na svoje obaveze. Koja se godinama nisi odmorila. Kojoj se smučio ukus kafe. Ti, koja smišljaš, nabavljaš, kuvaš, štediš, brineš se šta će ostati za sutra. Koja pere, slaže, skuplja, ušiva, lepi, popravlja, čisti desktop, stalno briše stalno lepljive ručice, kvake i ivice. „Mama, ti si majstorka.“ Briše guze i noseve.

Ti, koja animira, posmatra, procenjuje, razmišlja, izvodi, zabavlja, teši, grli, umiruje, uspavljuje. Koja je na raspolaganju u bilo koje doba dana ili noći. Ti, koja cedi sebe kao krpu da iz sebe izvuče još neku kap, da da porodici. Ti, kojoj je rezervoar stalno suv, ili skoro suv. Pa ipak nezaustavljivo guraš dalje.

Ti, koja se nosiš sa nekim, novim ili starim, uvredama i batinama.

Ti, koja sebe nahraniš. Da sebi pripremiš voćnu ili povrtnu salatu. Sebi. Ne setiš se, ne stižeš, nemaš snage, nisi došla na red. Ti, koja ne dozvoljava sebi ni da zaplače. Ko ima vremena i živaca sad da se raspravlja sa neredom vlastitih suza, kada stalno brišeš dečije. Ti, koja se ozariš, izvučeš osmeh odnekud iz sebe i dočekuješ porodicu sa zagrljajima i ljubavlju.

Ti, koja i poludiš, i drekneš, i dereš se, i udariš. Iako znaš. Čitala si. Sve znaš. Ti, koja se stalno preračunava da li da spava, čisti, kuva ili čita. Pa onda čistiš. I bleneš, kao i ja, u ovaj prokleti blog. Ti, koja i kada radiš nešto što ti prija, radiš to da bi se osećala dobro – zbog dece. Ne, nisi ti u ulozi žene kao žrtve. Samo, nekad je teško.

Nemam savet za tebe. Nemam. Jer ti se smučilo. Jer ti to već znaš. Jer i ja znam. Ne želim ništa da ti kažem. Samo da te pogledam u oči.

Ništa više.

Pravila ponašanja na igralištu

Izlazak na igralište je šansa da se proviri u način vaspitanja drugih porodica; ali istovremeno i da se pokaže svoj. Kao društvena bića, ljudima je važno, ili makar lepo, da budu prihvaćeni i cenjeni; zato ponašanje pred publikom može da bude drugačije nego u privatnosti doma. U javnosti se mogu videti neprirodne situacije, izjavljivanje ljubavi i naklonosti na granici sa sentimentalnošću, a s druge strane nasilje kada roditelj shvati da je neko video kako ga dete nije poslušalo. Roditeljska potreba da bude cenjen i prihvaćen je sasvim prirodna, normalna i zdrava; sve dok nema štetnih uticaja po deci i po drugima.

20160401_170107 (1).jpg

Javna mesta pružaju mogućnost za pokazivanjem i širenjem svojih vrednosti. Roditelji koji dobijaju nezatražene savete znaju da pametovanje nema željeni efekat, kao ni sa decom. Efikasan je lični primer, saosećanje i ljubaznost. U privatnosti porodice takvo opođenje stvara miroljubive osobe, a u javnosti može da dotakne i druge porodice, da da pozitivnu energiju koju će poneti kući, svojim najmilijima kao najveći poklon. Snaga pojedinca u uticaju na društvo je važna, ne samo zbog svoje dece nego i zbog mira u svetu; što je u neku ruku ista stvar. Zato, na igralištu je potrebno:

Pozitivan stav, saosećajni i veseli osmesi a ne nezatraženi saveti i mišljenja.

Poštovati potrebe deteta i njegovu ličnost. Ako želi da se igra na neuobičajen način, to je u redu. Takođe, ne treba govoriti o deci kao da nisu tu, a ni svi roditelji ne vole pitanja o detetovom uzrastu i napretku, jer je to lično pitanje i neko se može osećati loše zbog eventualnog zaostatka svog deteta.

Ne dirati tuđe dete ili predmet koji ono drži. Ako nam nešto treba od tog deteta, komuniciramo sa njegovim roditeljima, bez optuživanja: “Molim Vas, sada nam treba naša igračka, biste li nam je vratili?“ umesto „Tvoje dete ne da mom detetu igračku“.

Ako niko ne traži svoju igračku, ona je javna. Pustiti decu da komuniciraju i po potrebi pomoći im da se sporazumeju.

Ne podrivati autoritet roditelja i uvek sa svima razgovarati ljubazno. Ne govoriti tuđoj deci (i drugim roditeljima!) kako da se ponašaju, šta mogu i šta ne mogu, šta je dozvoljeno a šta nije. Zaštititi svoje dete od neželjenih i neprijatnih komunikacija sa odraslim osobama – na primer, ako ga odrasla osoba sklanja sa ljuljaške, obraća mu se na neodgovarajuć način i dozvoljava da se njegovo dete nasilno ponaša sa njim. Čuvati i svoje granice, što možda nije u trenutku prijatno, ali je neophodno i dugoročno dobro.

Pustiti dete da rizikuje da padne, da se udari ili ogrebe – to je zdravo za motoriku, snalažljivost, samoočuvanje, inteligenciju, samopouzdanje, imunitet.

Kako ohrabriti dete

Jedna od najtežih stvari koje roditelj proživi jeste kada se njegovo dete ne oseća dobro, bez obzira da li je reč o bolesti ili o niskom samopouzdanju. „Ja sam glup“, „Nesposoban sam“, „Smotan sam“, „Ne mogu da shvatim, najgori sam u razredu“ – ta osećanja ne znamo kome padaju teže – detetu ili roditelju. Roditelj bi voleo da ima neki čarobni lek sa kojim će dete blistati od samopouzdanja. Ali, naše „ma nisi, ti si pametnica mamina“ samo trpa stvari pod tepih i dete se povlači od komunikacije sa nama. Umesto toga, postoje strategije koje mogu zaista pomoći da posrnulo dete ponovo hrabro pristupa knjizi.

1. Prihvatiti dečija osećanja. Koliko god teško nam to bilo. Kada dete kaže za sebe da je nedovoljno pametno, slušajmo ga. To će mu pomoći mu da obradi svoju frustraciju, istovremeno ukazujući mu na realnost situacije. „Nervira te što još nisi shvatio lekciju“. „Frustrira te što ne postizavaš da uradiš sav domaći“.

2. Pomozite mu da povrati perspektivu. Podsetite ga koliko je naučio u odnosu na prošlu godinu.

3. Objasnite mu da gradivo nije lako upravo zato da bi se zahtevalo od učenika da se trude i tako se postaje pametniji. Mnoge informacije koje uči u školi možda neće iskoristiti u praksi, ali njihov cilj je vežbanje memorije i razmišljanja.

4. Oživite i obogatite gradivo. Pročitajte lekciju, razgovarajte da li je vidi negde u praksi; izvucite činjenice,  izvrnite ih, preispitujte ih, dozvolite mu da izvuče neke zaključke van udžbenika, (pa i van pameti). Neka mu radi mašta, kreativnost, samostalno razmišljanje, debata – u današnje vreme ništa nije nepojmivo.

Nakon ovog „breinstorminga“, pomozite mu da se seti ličnosti i očekivanja nastavnika, i poslušajte ga šta će odgovoriti kada ga nastavnik propituje. I to je socijalizacija!

 

images

5. Igrajte igre za detetovo samopouzdanje. Lažno samopouzdanje koje se manifestuje u agresiju danas je u procvatu – a istovremeno deca trpe velike pritiske i strahove. O najvažnijim pitanjima u njihovom životu odlučuju drugi, kontrolisani su, ocenjivani, čak i vređani.

Doktor psihologije Lorens Koen preporučuje igranje takmičarskih igara, pogotovo sa decom slabijeg samopouzdanja, i puštati ih da pobede. U to pratiti detetovo ponašanje – ako mu je dosadno pojačati snagu, ako je frustrirano usporiti. Nekada deca hoće da imaju pravog pravcatog suparnika, onda im to i dati. Na ovaj način dete, makar u igri, je snažan i pobednik, i graditi samopouzdanje. Kad smo kod toga, on predlaže igru kao terapiju za svaki detetov problem – nekad mi predlažemo odgovarajuću igru, a nekad dete spontano počne da se igra na lekovit način, naše je sa pratimo i svesrdno učestvujemo.

Nakon ovakvih sesija može se desiti da dete plače, ali posle se oseća mnogo bolje.

6. Izmišljati i pričati terapijske priče. Na primer, o puž koji je hteo da igra košarku, ali nije mogao d dobavi do koša. Ili o lavu koga su se svi miševi plašili. Ili o devojčici koja je svaki dan morala da reši sve teži zadatak da je div ne bi pojeo. Vidite poentu.

7. Shvatite da je motivacija za učenje promenjiva kategorija i verovatno uvek će biti. Materiju koja nas ne zanima, teško ćemo usvojiti. Nismo uvek spremni i raspoloženi za svaku lekciju. I to je u redu.

Karakteristike upornosti, izdržljivosti i samopouzdanja se, naravno, grade i ojačavaju ceo život. Ako je instant i odmah, u vaspitanju to nije trajno ni temeljno.

Zaštitita dece od vršnjačkog nasilja

Nasilje je reakcija na strah. Ponašamo se nasilno ili agresivno onda kada se osećamo ugroženim – može da bude ugrožen naš:

Telesni integritet ili blagostanje. U osnovi, biološki posmatrano, to je strah od gladi tj. telesne smrti

ili

Naš imidž, autoritet ili pozicija u hijerarhiji. To je sociološki aspekat, odnosno strah od odbacivanja tj. društvena smrt.

Kod male dece strah još nije razlučen na ova dva aspekta, već je jedinstven – napuštanje = smrt, i deca ga mnogo jasnije i direktnije od odraslih doživljavaju.

Taj strah mi osećamo kao ljutnju, bes, iritabilnost, tugu, anksioznost – ali u osnovi svih tih osećanja je strah.

Kada se ponašamo nasilno, šteta je višestruka:

  • Plašimo dete. Kada je dete uplašeno, amigdala „isključuje“ njegov gornji, razumniji mozak i ono fiziološki ne može da razmišlja ni da uči.
  • Stalno nasilno ponašanje prema detetu (zastrašivanje) menja fiziologiju mozga i štetno je po inteligenciju i zdravlje deteta.
  • Dete usvaja ponašanje koje vidi, pa velika je verovatnoća da će i samo postati nasilno.
  • Ako s detetom ne govorimo o njegovim osećanjima već samo o njegovom ponašanju, ili ga kažnjavamo ili postiđujemo zbog njih – dete ne razume sebe, plaši se i stidi se toga što se u njemu dešava.
  • Ako je dete uplašeno ili postiđeno svojih osećanja (bez razlike da li je to zbog ignorisanja ili zbog kažnjavanja – to je sve nasilno ponašanje – emocionalno zanemraivanje), ono ih krije i ne komunicira. Ako ne komunicira, neće tražiti pomoć i prihvatljive načine da kanališe svoj strah i agresiju, ponašaće se agresivno kada roditelj ili nastavnik nije prisutan, a s druge strane – neće tražiti da bude zaštićeno od nasilja koje trpi.

Šta odrasli mogu da učine za sprečavanje maloletničkog nasilja?

  • Možemo da budemo svesni svog straha i srodnih osećanja.
  • Možemo da s detetom razgovaramo o njegovim osećanjima.
  • Da uvek, uvek reagujemo na nasilje.
  • Da razlikujemo hrabrost i asertivnost od nasilja.
  • Da razlikujemo igranje i odmeravanje snaga od pravog nasilja i tuče.
  • Da razlikujemo hrabrost od trpljenja nasilja.
  • Da razlikujemo traženje pomoći i podrške od tužakanja.

nasilnik

  • Da učimo dete da traži pomoć sve dok neko ne reaguje.
  • Da se ponašamo s detetom mirno i s poštovanjem.
  • Da naučimo dete sa kim može da razgovara.
  • Da poučimo dete da se udružuje.
  • Da naučimo dete da izbegava nasilnika i traži pomoć.
  • Da naučimo dete da se suprotstavi.
  • Da radimo sa detetom koje se ponaša nasilno.