Dvanaest razloga zašto je deci u Nemačkoj dobro

Nemačka je zemlja po meri čoveka, a ujedno i dece. Evo neke od razloga zašto je deci u Nemačkoj lepo.

Dugo porodiljsko odsustvo

Odsustvo radi nege deteta u Nemačkoj traje najmanje jednu, a najviše tri godine, a razmatra se i predlog da se dodaju dve godine u uzrastu od 3 do 8 godina deteta. Neprestano se radi na donošenju uredbi koje omogućavaju roditeljima jednaku raspodelu karijere i porodice, i razmatraju se potrebe raznih grupa ljudi i, dok sistem nije razvijen kao u skandinavskim zemljama, svakako ima brojne prednosti.

Zdravstvo 

Zdravstveno osiguranje uplaćujete u jednoj od državnih, ili, za boljestojeće, privatnih osiguravajućih kuća. U zavisnosti od kuće, ono može da pokriva, recimo, homeopatu, homeopatske lekove, akupunkturu i kućnu negu lica u trećem dobu. Privatne ordinacije sarađuju sa osiguravajućim kućama, pa tamo idete kod „matičnog“. Ne morate da imate jednog izabranog lekara, možete da odete kod bilo koga, i on vam može izdati recept ili specijalistički uput.

Obrazovanje

Naša deca u obdaništu dobijaju individualnu pažnju, a u daljem obrazovanju za njih možemo da biramo neki od brojnih puteva školovanja. Nemačka ne prolazi baš sjajno na PISA testovima, ali nije ni loša. Deca kreću u školu sa punih šest godina. Nekada, eksterni pedagozi daju procenu da dete nije spremno za školu, i u tom slučaju, daje se preporuka da dete krene sledeće godine. Konačna procena i odluka je na roditeljima. Kućno školovanje u Nemačkoj nije dozvoljeno, ali postoje Valdorf škole i mnoge varijante i kombinacije obrazovanja, koje dozvoljavaju (i ohrabruju!) da roditelj bude što uključeniji u obrazovanju deteta.

Obrazovanje u nemackoj

Aktivnosti u prirodi

Slobodno vreme jeste sveta stvar u Nemaca. Službeni telefoni ostaju na poslu i Nemci se ne bave poslom nakon kraja radnog vremena. Obično, od ponedeljka do četvrtka rade nešto duže – radno vreme je često fleksibilno – pa petkom izlaze ranije. Preko vikenda često putuju u prirodu. Mnogi imaju svoje kampere i kombije, kao i svakojaku sportsku opremu. Nemci svih uzrasta su vitki i snažni. Mogu se videti gospođe u ozbiljnim godinama, u sportskoj odeći, kako na svom biciklu voze unuke. Po šumama i poljima su uređene pešačke i biciklističke staze (sa čestim skrovištima od medveda 🙂 ) i Nemci ih rado koriste (staze, nisam čula da je neko bežao od medveda). Ljudi sa invaliditetom i poteškoćama takođe uživaju u fitnesu i izletima, u skladu sa svojim mogućnostima. Postoji opšta želja za životom i životna vedrina.

deca u nemackoj

Zdrava hrana

Zdrava ishrana i namirnice su Nemcima važne i dostupne. Znali smo da su im peciva fantastična, ali više od toga, gotovo uvek su od kiselog testa, od celog zrna i bez aditiva. Šta god da sam probala – preukusno je i kvalitetno. U prodavnicama su dostupni najrazličitiji organski proizvodi. Uostalom, deo za voće i povrće je mnogo veći nego što smo navikli u Srbiji, kao i deo sa konzerviranom hranom, a raftova sa slanim i slatkim grickalicama ima manje. Ima i ajvara, i kiselog kupusa, i kora za pitu.

Lični razvoj i opšte blagostanje

Nemci su orijentisani na visok kvalitet života. To, pored aktivnog i zdravog života, znači i pozitivan stav, ljubaznost, spremnost da pomognu, ali i unutrašnji mir. Često organizuju humanitarne večeri, gde lokalci doniraju svoja kulinarska remek dela. Novac prikupljen od prodaje te hrane, donira se.

U Nemačkoj dostupni su najrazličitiji kursevi, seminari i školice – razni sportovi, plesne večeri, seminari komunikacije, škole roditeljstva, pa čak i – radionice zahvalnosti!

Organizuju se i grupne prodaje polovnih dečijih stvari, gde možete da nađete divno očuvane (ne znam kako!) povoljne igračke – lego setova, rolere za tri evra, na hiljade naslova po jedan evro, drvene igračke, slagalice, i nezaobilazne divne humanitarne kolače.

Pešaci su zaštićena vrsta

Gde pešak hoda, vozač koči. Vozila usporavaju pored trotoara gde hodaju pešaci. Ako ima dece, usporiće još više i preći u drugu traku. Niko nikad ne trubi i generalno su smireni u saobraćaju. Ulicu možete preći i zatvorenim očima. Jedino što vam se može desiti jeste da vam ljudi priđu i ljubazno ponude pomoć.

Zabavni parkovi i dečija igrališta

Sprave na igralištima su zabavne, zahtevne, uvek različite i nove. Postoje mnogi parkovi namenjeni porodicama – parkovi prirode, farme, zabavni parkovi. I dok ulaznice nisu povoljne, provešćete se divno. Na Božićnim vašarima se možete ugrejati kuvanim vinom, palačinkama i tradicionalnim kobasicama, a ako postite, za vas ima pečenog kestenja, mirišljavi punč i ringišpil.

igralista u nemackoj 2.png

Vozovi, avioni i kombajni

Deca se ne mogu nasititi vožnje vozom, a vole i da gledaju kako se spušta i podiže rampa, ali i da mašu vozovima, stojeći pored pruge ili na mostiću. Mašinovođe takođe mašu deci, a teretnjaci i zatrube!

Po poljima se mogu videti travnate sportske piste i lagani avioni kako podižu jedrilice, sve to uz picu za sedam evra. Sa obronaka se ponekad spuštaju paraglajderi.

Praznici

Deca dobijaju posebnu pažnju za praznike. Otkako smo ovde, prisustvovali smo povorci povodom praznika Sv. Martin. Deca su sama pravila laterne, izvela su male predstave a potom šetali uveče osvetljavajući selo laternama. Proslava Sv. Nikole je takođe bila romantična – deca su dobila punč, kobasicu i male paketiće sa orasima, voćem i čokoladicom od Sankt Nikolausa, dok su odrasli dobili kuvano vino, a za kobasicu se očekivala donacija. Sledeća proslava nam je Burgerfest -dobrodošlica novim stanovnicima.

Deca dobijaju poklončiće na kasi

U radnjama koje nisu trgovinski lanci, deca dobijaju poklončiće. U prodavnici farme u našem selu deca dobijaju keks. U mesari – kobasičicu; u prodavnici bele tehnike su dobili tople vafle, a u pekari – po pola bavarske perece s puterom.

Deca su uopšte uzev dobrodošla – u institucijama i većim vozovima ima kutaka za decu sa igračkama i slikovnicama, pa je lakše i lepše s njima obavljati poslove.

Vrednost porodice

Dom i porodica zauzimaju centralno mesto u životu. I dok Nemice imaju slobodu da se odluče za samostalan život, a istopolni brakovi su legalni, dugo porodiljsko odsustvo i veoma fleksibilno radno vreme omogućavaju kvalitetniji porodični život. Nije retkost da se o deci brine i otac, dok je majka na poslu. Nemački roditelji su uključeni u živote dece. Ipak se o deci i kući uglavnom brine žena, i postoje izvesna neizrečena očekivanja kvaliteta nege – zdravi doručak, domaći ručak i stanje porodice koje oslikava uloženi trud.

Dopada Vam se članak? Spodelite ga!

Podržite postojanje ovog bloga tako što ćete kupiti elektronsku knjigu Koren i krila – poštovanje u porodici, snažna deca, za samo jedan cent, klikom na link: www.kobo.com/ww/sr/ebook/koren-i-krila

Vaša,
Biljana Stanojčić

Advertisements

Vrednost fizičke igre za razvoj deteta

U prošlom članku o Montesori metodu dotakli smo se teme sitne motorike. Pomenula sam kako se danas kod dece dovoljno, i čak previše, stimuliše sitna motorika.

A kada kažem previše, mislim pre svega na onu decu. To su obično dečaci. Ona deca, koju izmori crtanje, sedenje i pevanje. Ona koja se stalno migolje, jer kao da ih boli da miruju. Kojoj su sobe tesne, koja bi napolje, napolje, napolje. Ona, koja su kao moj sin.

Pokušavam da dokučim šta se krije iza njegovog zamišljenog pogleda. Izmiče mi, kao da ga zovu neke, meni neshvatljive, daljine. Neke pustolovine, daleki ciljevi. Iako je tako mali, kao da nije tu potpun, kao da oseća da tek treba da se ostvari, da shvati i pronađe sebe, da se dokaže.

Takva deca slušanjem pouka i lekcija teže uče. To je zato što ona ne uče samo mozgom, već celim telom. Potrebno im je da svim čulima iskuse to što imamo da ih naučimo; i celim bićem uče stvari koje mi ni ne primećujemo da su naučili. Ne možemo ni da znamo, ako ne iskusimo isto što i oni. Njima celo biće žudi za kretnjom.

Kretnja je u osnovi svakog dobrog pedagoškog pristupa. Kretajući se, dete raste i uči o svojim granicama, ali i o prirodnim zakonitostima; o statici, mehanici, statistici, matematici, o prirodi, o svom telu i o svojoj duši; uči o izražavanju, društvu i simbolima. Čak i pisanje se može učiti kretanjem.

Takva deca u zatvorenom su kao slavuji u kavezu; nije ni čudo što se neka ponašaju neprihvatljivo u neprimerenom okruženju.

Znaju vrlo dobro šta ne smeju, pa će ipak udarati, gurati i omalovažavati slabiju decu. Zato je brižna pažnja odraslih, jedan-na-jedan, veoma važna. Nekritička osuda i zabrana fizičke igre i neprijatnih emocija uči decu samo da to isto rade kada misle da ih niko ne gleda, ili da nađu suptilnije, da ne kažem, podmuklije načine da ispolje agresiju. U tom slučaju, odrasli propuštaju šansu da usmere decu, podrže ih, ojačaju svoj odnos sa njima i daju im primer.

Kroz fizičku igru sa roditeljem, dete ima mogućnost da oproba svoju snagu u bezbednoj okolini, da izrazi svoje neizrečene strahove, nepravde i tuge; da izrazi i ono što i ne zna da ga tišti, a kamoli da za to nađe reči. Ima mogućnost da gradi svoje samopouzdanje kroz sitne i veće pobede. Ako se rve s tatom, osećaće manju potrebu (i manje zadovoljstvo) da gura svoje drugare.

Carapa

Mislim da je važno, za neku decu više nego za drugu, za dečake uglavnom više nego za devojčice, da fizički ispolje osećanja, i da traže svoju snagu. Imaju poriv da se dokazuju, osvajaju, poseduju i brane. Stanovišta sam (o tome postoji vruća debata, ali prema mojim saznanjima i studijama koje sam čitala) da nje u pitanju puka društvena pratijarhalna uslovljenost, već biologija i to vidim u svom dečaku. Utoliko više ga ne puštam da se ponaša kako mu dođe ako je to neprihvatljivo. Vodim ga i pomažem da dođe u dodir sa svojim osećanjima, a to uključuje i poriv za agresivnošću, da je razume i da je izrazi na pravi način u pravo vreme.

Deca provode veliki deo svog vremena samo sa ženama i često su kažnjavana i prozivana zbog svojih poriva. S druge strane postoji nedostatak dobrih, muških uzora u njihovim životima, koji znaju šta znači biti muškarac. Muškarci, koji razumeju požrtvovanost i potrebu za dokazivanjem, pogotovo pred dragim ženama. Oni poznaju i svoju mračniju stranu i umeju da je na pravilan način kontrolišu.

Još jedna vrednost fizičke igre je upravo društveno-vaspitna. U spornim situacijama, deci treba podrška da nauče o ličnom prostoru. Kada igra ili kontakt ide glatko, kao i sa najbližima, lični prostor rado delimo. Kada smo u društvu, potrebno je održavati određeno odstojanje od drugih. Ja učim decu da održavaju rasstojanje potrebno da pruže ruku a ne mogu da dodirnu drugu osobu. Kada je neko ljut ili napet, onda je odstojanje toliko da ne mogu da se dodirnu ako oboje pruže ruku (zbog mogućnosti povrede kada mlate nekontrolisano igračkama).

Sledeća korist je etička. Kontaktni sportovi sa sobom nose etiku ponašanja i pravila. Fizičkom igrom, koja može da bude nalik rvanju, ali i jednostavno trčanje za loptom, deca uče da nađu sebi ravne, upoznavaju fizički bol i smisao pravila.

Moj sin voli da se „rve“ sa mnom, što kod nas znači guranje sa tepiha. Stavljam znake navoda, ali kako vreme prolazi, postaje sve ozbiljniji protivnik! Moj omiljeni deo je što pre rvanja moramo da rasčistimo sobu. Zatim, stajemo na tepih i guramo se. Pobednik je onaj ko duže ostane na tepihu. Pravila su: nema udaranja, šutiranja, štipanja, vučenja; samo guranja gornjim delom tela. Nema sedanja na vrat ili glavu. Kada neko kaže ne, stop, neću više ili očigledno je prestalo da mu bude zabavno, igra se završava. Igramo do tri – ja ne mogu više, pogotovo što to radim sa oba deteta. Nekad se i udruže protiv mene, i pobede me, a na srcu mi je toplo što su oni na istoj strani.

Nevena i Nikola vole i da se jurimo. Nekada sam ja „mama džin“ pa jurim njih, a nekada su džinovi (ili bilo šta što je u trenutku najstrašnije) oni. Nekada se igramo kineskog zida – da protrče pored mene, a da ja ne uspem da ih dodirnem. Oni se uzbuđeno smeju, a posle toga, dugo se mirno samostalno igraju, bez začikavanja.

Sa jednom čitateljkom nedavno smo diskutovale, između ostalog, o fascinaciji dece superherojima. Mog sina nešto ne privlače, možda je još mali, a možda je to zato što ne gleda televiziju. Ali, mnogu decu superheroji privlače, pa ih podražavaju (čitaj: tuku se). Takvu fizičku igru bih najradije preusmerila na nešto drugo ili na sebe, kroz šalu ili maštu.

Od svih aspekata ličnosti superheroja, pre puberteta deca shvataju samo aspekat snage; i slute onu čežnju za samodokazivanjem, pogleda uprtog u daljine, mračnu tajanstvenost.

Deca nisu dovoljno zrela da bi mogla da shvate moralni aspekat supeheroja, da je on na strani dobra, i šta uopšte prestavlja „dobro“. Superheroj nije naprosto policajac. Njegova misija nije samo da kazni onog ko je pogrešio, nego da doprinese dobru, da ispravi nepravdu.

Često se stvari dodatno zakomplikuju jer nekad, radi opšteg dobrog, superheroj krši svoje moralne principe i čini stvari koje su same po sebi loše. Naši sinčići će dugo još biti premali da shvate lični moral i opšte dobro.

Uz to, mala deca ne razumeju smrt i ubijanje. Za njih je ubijanje tek kažnjavanje i sklanjanje s puta – više nalik igri skrivanja„bu-tre“. Ne mogu da pojme da je to kraj zauvek. Svakako, na nekom nivou, slute njenu veličinu i kroz tu igru obrađuju svoja osećanja prema njoj.

Kako bi naša deca sazrela, pa ujedno s tim i lepo se ponašala, potrebno im je mnogo vremena za zajednička iskustva, uključujući fizičku igru i razgovore. Priče u kojima junak upada u nevolje i u kojima mora da donese neku tešku odluku, kao na primer Pinokio, Džek i čarobni pasulj i Mač u kamenu, pomažu decu da vežbaju zrelije razmišljanje.

Želela bih da znam kako se vi igrate sa svojom decom – napišite komentar!

U elektronskoj knjizi „Koren i krila – poštovanje u porodici, snažna deca“, pisala sam, između ostalog, o fazama zrelosti kod dece, kao i o načinima kako pozitivnom disciplinom voditi dete kroz igru i život. Znatiželjni? Pročitajte je na https://www.kobo.com/ww/sr/ebook/koren-i-krila za samo jedan cent!

Vaša,
Biljana Stanojčić

Šta je Montesori metod?

Svakome je dobrodošla pomoć u čuvanju dece. Kao roditelji, spremni smo da platimo dobru negu za naše dete.

S tom idejom se i otvaraju privatna obdaništa. Međutim, nega deteta nije lako merljiva stvar. Mladim i neupućenim roditeljima potrebno je ponuditi nešto opipljivo kao merilo kvaliteta vrtića. Potrebno nam je obećanje rezultata. Tu je učenje engleskog jezika i čas sporta – ali pre svega – more aktivnosti za sitnu motoriku, usmerene pre svega na pripremu za pisanje.

U tom svetlu, obdaništa se reklamiraju da rade po određenoj metodologiji, od kojih je najzvučnija Montesori. Ne znam zašto. Plašim se da je to iz banalnog razloga, na primer, zato što italijanska imena zvuče lepše od nemačkih (nije da navijam za nemačke per se 😉 )

Šta je, uopšte, Montesori metod? Kako bismo ga shvatili, moramo da znamo uslove u kojima je nastao.

Za Mariju Montesori, prvu italijansku ženu doktorku medicine, malo je reći da je bila izuzetna žena. Bila je talentovana za prirodne nauke, ali je doživljavala prepreke i šikaniranje od muških kolega na svakom koraku. Bila je primorana na srceparajuću odluku između porodice i karijere. Uprkos svim preprekama, ona je nalazila zaobilazne, trnovite puteve da dođe do cilja – visokog obrazovanja. Specijalizovala je pedijatriju i psihijatriju.

Početkom dvadesetog veka, radila je sa institucionalizovanom decom s poteškoćama u razvoju. Njihov život u institucijama bio je neljudski. Deca su bila ostavljana sama, prisiljavana da miruju i sa njima je izbegavan svaki kontakt mimo osnovne fizičke nege – hranjenje, presvlačenje i pranje. U takve institucije dolazi Marija, u čiju je dušu duboko urezan osećaj nepravde zbog uskraćivanja prava na slobodu – kretanja i učenja. Ona je u očima te dece videla ljudska bića i izborila se, pod imenom naučnog eksperimenta, da se uslovi nege promene.

To je uključivalo pre svega bliži kontakt s decom. Zatim, poverenje u njih da mogu nešto da postignu i sama. Dozvola da se kreću u cilju obavljanja svakodnevnih potreba, kao što je to raspremanje sobe. Tada je primetila da deca napreduju u takvom okruženju. Nastavila je da obogaćuje njihovo okruženje predmetima, kojima će se deca maštovito igraju.

montesori igracke

Deca tada jedva da su imala po koju igračku. Igračke koje im je ona nudila bile su „otvorenog kraja“, odnosno koje ne rade samo jednu stvar i koje nisu samo jedna stvar. Ništa naročito, sasvim jednostavne, kao što to preporučuje Dženet Lensberi ovde.

Doktorka Montesori koristila je svoj uticaj da se zalaže za uvođenje ovakvih promena u institucije, i za uključivanje dece sa poteškoćama u razvoju u redovne škole. Radi vremenske orijentacije, tada su kod nas grmeli Balkanski ratovi. Otvaraju se prve Montesori vrtići i škole. Dan u obdaništu je počeo da liči na današnji. Musolini je dvadesetih godina dao finansijsku i političku podršku doktorci Montesori – sve dok nije shvatio da rezultat njenog rada jesu slobodni i kritički umovi, kada je morala da napusti Italiju.

Marija Montesori

Danas je stanje nešto drugačije. Znamo da, za optimalan razvoj deteta, ono treba da ima stimulativno okruženje. Ako ništa drugo, igračaka i kućnih predmeta imamo i dozvoljavamo deci da se njima igraju. Svi imamo kocke, loptice, razne posude, marame, plastelin ili testo za igru, papir i olovku (i naravno one najbolje igračke – mobilni, daljinski i naočare!). Trudimo se da što češće vodimo decu napolju. Štaviše, upali smo u drugu krajnost prevelike stimulacije. Dok se Marija Montesori borila da se deci sa poteškoćama u razvoju omogući da se slobodno kreću, brinu o sebi i uključe u društvo, danas stimulišemo zdravu decu sa željom da što pre nauče da pišu i računaju, misleći da su time „korak ispred ostalih“.

Nažalost, u široj javnosti nije poznata činjenica da prerana akademska stimulacija dovodi do lošije rezultate u kasnijem obrazovanju; i neka obdaništa i dalje potenciraju upravo tu, ranu akademsku stimulaciju. Vreme koje deca provode u vrtiću je organizovano kroz aktivnosti. Dete ima malo ili nimalo slobode da bira da li će se nekom aktivnošću baviti, ili neće. Igra ne sme da bude stalno struktuirana, čak ni u vidu stalno nuđenih materijala za igru. Potrebno je da se dete samostalno osvrne oko sebe, da predahne od stimulacije, uroni u svoju maštu i samo pronađe čime će se, kako i kada igrati. U suprotnom, deca postanu iznurena i demotivisana.

I to nije jedini njihov propust u razumevanju Montesori metoda i pedagogije uopšte.

Prepuštanje decu na sebe je još strašnije nerazumevanje Montesori metoda. Deci je, i te kako, pre svega potrebna bliskost sa vaspitačem. Tek kada je bliskost ostvarena, dete ima dovoljno sigurnosti da se odvoji i da samostalno nešto radi. Prisiljavati dete da „bude samostalno“ – napuštanjem, pretnjama, kaznama, izazivanjem osećanja krivice i neadekvatnosti – jeste upravo ono protiv čega se Marija Montesori borila. Metodi za sprečavanje nepoželjnog ponašanja često su tek jedan korak od batina. Nekad pomislim da bi i to bilo manje zlo od zanemarivanja.

Montesori metod je danas integrisan u psihologiju i pedagogiju i pitanje zdravog razuma. Svaki roditelj koristi neke Montesori elemente, a svaki brižni i obrazovani vaspitač bi morao da ga razume i primenjuje u celosti, bez obzira da li institucija u kojoj radi nosi ime čuvene italijanske doktorke. Nije potrebno da se naglašava, a nedopustivo je da se ne razume i zloupotrebljava, radi ciljeva nižih nego što je to ljubav prema deci i obrazovanju.

Više o pravoj meri stimulacije dece, o potrebi za povezivanjem kao osnova mentalnog i intelektualnog razvoja, i o mnogim drugim pitanjima o vasptitanju dece pročitajte u elektronskoj knjizi Koren i krila – poštovanje u porodici, snažna deca, klikom na ovaj link. Kniga košta 5,01 dolar, a novi članovi Kobo čitalačke platforme mogu da je dobiju za svega 1 cent!

Šta vi mislite? Da li dete treba da ima topao odnos sa vaspitačem? Da li deca u vrtiću treba da uče da pišu? Koliko njihove aktivnosti treba da budu organizovane, a koliko slobodne? Da li vaša deca kod kuće traže od vas da ih stalno zabavljate?

Vaša,
Biljana Stanojčić

 

 

 

 

 

 

 

 

Vaspitavanje beba – da li deca mlađa od tri godine treba da idu u vrtić (2)

U predhodnom tekstu objavila sam Uvod u knjigu Vaspitavanje beba – da li deca mlađa od tri godine treba da idu u vrtić autora Stiva Bidulfa. Nadam se da je tekst potvrdio Vaša osećanja da ste jedino Vi ti koji mogu da daju dovoljno dobru negu Vašem detetu, i da Vas je ohrabrio da se o svojim mališanima što duže brinete kod kuće.

Sledi nastavak – početak prvog poglavlja knjige.

Istina o jaslama

Kakve su zaista jasle?
Da li su dobre za decu ispod tri godine starosti?
Šta biraju drugi roditelji – i zašto?
Šta pokazuju istraživanja?
Kako da načinim najbolji izbor koji neće naškoditi mom detetu?

Vaspitavanje beba

  1. Kakve su zaista jasle

Neverovatan je osećaj kada postanemo roditelji prvi put. Veoma smo srećni, ali i uplašeni. Osećamo se veoma odgovornim i želimo da svom detetu pružimo najbolju moguću negu. Postaje nam jasno u kojoj meri bebe zavise od odraslih, i bebine potrebe i zahtevi mogu da nas lako iscrpe. Postepeno, kroz svakodnevni trud, nedostatak sna, poremećen osećaj za vreme, promenjene prioritete, pronalazite svoj ritam i shvatate da možete vi to. Počinjete da živite na novi, dublji način.

I onda se suočavate sa odlukom, kao sa predstojećim bolom – da li da se vratite na posao ili da ostanete kod kuće? Ljudi vas guraju u različite smerove, ali šta Vi želite? Prva stvar je da shvatite da zaista imate izbor. Možda će Vas iznenaditi šta drugi ljudi biraju.

I pored finansijskih pritisaka i opšteg očekivanja da oba roditelja treba da rade, od strane države i poslodavaca, preko 40% svih roditelja u Engleskoj bira da jedan od njih ostane kod kuće dok deca ne krenu u školu. (Iznenadilo bi vas da ljudi koji se finansijski žrtvuju nisu naročito dobrostojeći. Bogatiji ljudi imaju dugu tradiciju da predaju drugima brigu o svojoj deci, što nastavlja do danas.) Od ostalih, najveći deo „primarnih negovatelja“ (čime istraživači obično misle na majke) postepeno se vraća na posao sa pola radnog vremena, obično nakon što njihovo dete napuni dve ili tri godine, i možda na puno radno vrene kad dete poraste i može bolje da se nosi sa boravkom van doma. (U oko 5 posto porodica, otac je taj koji ostaje kod kuće, a majka se vraća na puno radno vreme unutar prvih pet godina.) Na kraju, samo jedna od dvadeset porodica daje bebu celodnevno u vrtić pre nego što napuni godinu dana. Poenta jeste da – imate izbora.

Kako biste odabrali dobro, morate da budete obavešteni; zato je najvažnija stvar, pre nego što se upustite u dugoročne planove, da otkrijete kakve su zaista jasle. Zaboravite na prospekte, propagandu i vesela ohrabrenja onih koji žele sebe da ubede da je sve ok. To je velika odluka i morate lično da vidite. Ne samo da svratite, ili da obiđete jasle u uobičajenoj prvoj poseti upoznavanja „vidite ove male toalete, zar nisu slatki?“ – već da provedete sat vremena ili više zaronjeni u pozadini, posmatrajući šta se događa. Dobro je da prvog puta odete sami, bez bebe, onda možete da pitate da odete zajedno sa partnerom da ponovo pogledate u drugo doba dana. Cilj je da steknete pravi osećaj kako bi detetu bilo da provodi skoro deset sati dnevno u takvom mestu.

Verujte svojim čulima.
Čim uđete kroz vrata jasli ili obdaništa, osećaj i atmosfera mesta će vam odmah biti jasni.

Ima nečeg iscrpljujućeg i preplavljujućeg u tome da je toliko malih osoba u ograničenom prostoru. Glasno je, čak i kada je veselo, a uz plač ili ljutu dreku postaje veoma stresno, i to stanje traje celog dana, osim kada je vreme za spavanje (a i tad je retko sasvim tiho).

Osim buke, tamo je teško održati koncentraciju. Deca su u ovom uzrastu sposobna da se skoncentrišu i tiho igraju – da maštaju, pričaju sa sobom, miruju. Ali u takvoj atmosferi, umiriti se nije lako: deca trče, otimaju se o igračke, takmiče se za pažnju odraslih. Negovateljice dele svoju pažnju najbolje što umeju, sprečavaju svađe, pokušavaju da uključe stidljivu decu, pripremaju aktivnosti, ali ipak preovlađuje osećaj haosa i poteškoća, a ne zadovoljstvo i mirna koncentracija.

  1. Osećaj ranjivosti

Detinjstvo je agresivno razdoblje – čak i kod kuće, mala deca često udaraju, vuku i viču, jer ne umeju da reše konflikt na bolji način. Ali u grupi je još gore. Grupe većih dečaka ili udruženih verbalno agresivnih devojčica koje fizički ili emotivno dominiraju mogu često biti problem ako je Vaše dete povučeno ili manje asertivno. S druge strane, Vaše dete može da postane dominantno ili čak nasilno kao način da se nosi sa stresnim okruženjem.

Deca mlađa od dve godine su premala da bi mogla da se druže duže od nekoliko sekundi, ili čak i da sarađuju u igri. Brzo dolazi do konflikta, negovateljica obično zaštiti slabije dete, ali ne uvek na vreme. Obično dođe do udaraca, guranja i uvreda – neće završiti u bolnici – ali je strašno i uznemirujuće za mnogo dece. I to je neizbežno. Vaše će dete biti u malom prostoru sa drugom decom ceo dan.

  1. Nedostatak osećaja doma i svog prostora

U obdaništu ima zanimljivih igračaka, sprava i negovateljica, ali nema vlastitog prostora; ne postoji mirni kutak ili komad nameštaja koji pripada detetu, osim zakačaljke i možda neki crtež na zidu. Dete je bez korenja i bez kotve i stalno se kreće.

Soba za bebe.
„Bila sam u veoma lepom, veoma skupom vrtiću po preporuci kada sam bila u devetom mesecu trudnoće, pripremajući se da se vratim na posao kada beba napuni sedam meseci. Neću nikad zaboraviti osećaj kada sam ušla u sobu za bebe. Bilo je tamo devet beba i tri negovateljice. Jednu su bebu hranili, jednu presvlačili i jednu tešili jer je plakala. Ostalih šest je bilo u ležaljkama, u različitim stupnjevima apatije i dosade. Nije me napuštala misao “ove bebe su napuštene“, i došlo mi je da jako plačem.“ (posetiteljka sajta, Mart 2006)

  1. Nikad nema dovoljno odraslih

Odnos broja odraslih i dece u jaslama uvek je kompromis. Obično je jedna negovateljica na tri ili četiri bebe ili jedna na osam do desetoro dece starijih od godinu dana. Koliko god da se negovateljice trude, to traje ceo dan. Studija koju je sprovelo Ministarstvo za obrazovanje u 1999 otkiva da dete u proseku dobija osam minuta pažnje jedan na jedan (1). Negovateljice odgovaraju na krizne situacije, rešavaju probleme, teše uplakanu decu, vode nekog u toalet – i idu dalje. Briga o tolikoj deci je teška i iscrpljujuća – možete da primetite kako odlutaju u mislima kako bi se malo mentalno odmorili i izdržali dan.

  1. Neka se deca nose bolje, a neka gore

Primetićete da se neka deca zabavljaju, uspešna su, samopouzdano razgovaraju i traže pažnju vaspitača. Druga deca se drže uglova, teše sebe klateći se ili vrteći, posmatraju, započinju igru pa se povlače, deluju odsutno. Daleko su od toga da budu srećni, ne razgovaraju, pevaju, ne smeju se kao što to rade srećna deca. Negovateljice ih smatraju „dobrom“ decom koja ne prave probleme. Njih zaboravljaju dok zahtevnija deca dobijaju više pažnje.

Držanje za vrata
Bio sam u poseti kvalitetnim jaslama. Vreme je bilo prijatno i trogodišnjaci su se igrali napolju. Primetio sam da se jedna devojčica ne igra sa ostalima. Bukvalno se držala za vratanca koja su vodila u dvorište, vukla i gurala bez prestanka. Za dvadeset minuta koliko sam je gledala, nije prestala da se klati, praznog pogleda. Vaspitač je bio zauzet s drugom decom i kao da je nije primećivao. Ali, nešto se zanimljivo dogodilo: jedan dečak, takođe pomalo povučen, hodao je pored ograde i vukao po njoj štap. Stao je kod devojčice jer mu je bila na putu. Pogledali su se, a on je samo prešao štapom preko nje kao da je i nema i nastavio dalje. Ona je nastavila da klati sebe i vratanca. Izgledala je da hoće samo jedno – da ode odatle.

  1. Neke negovateljice su brižnije, a neke manje brižne

Primetićete da se negovateljice razlikuju po karakteru. Neke su energične i tople kojima biste rado poverili dete. Neke izgledaju previše mlado da bi brinule o deci. Neke od starijih su napete i iscrpljene, rade najbolje što mogu ali u suštini su potrošene. Nekima je dosadno i rade samo neophodni minimum. Naravno, ovaj opis može da se odnosi i na neke roditelje. Ali, kada je reč o Vašem detetu, motivisani ste da budete najbolji što možete biti.

  1. Negovateljičina briga je drugačija od roditeljske

Interakcije s decom – kako negovateljice razgovara sa njima, drži ih, odgovara na dečije emocije – uvek su pod uticajem činjenice da je reč o poslovnom odnosu. Svuda postoju neophodna hladnoća. Kontakt očima nije ist. Ne postoji mogućnost za duge, mirne, intimne trenutke. Rešavaju se brige, saosećanje se ne pokazuje, jer desetoro ili dvadesetoro druge dece čeka na negovateljicu. Negovateljice bi imale problem – a mi bismo bili zabrinuti – kada bi pokazivale pravu ljubav i povezanost sa nekim detetom. Jasle nude negu, ali to nije ljubav, a razlika je ogromna.

  1. Događaji u toku dana se odvijaju na izvesni mehanički, institucionalni način

Toalet, obroci, spavanje, presvlačenje, pranje, aktivnosti – sve su to grupne aktivnosti. Retko će negovateljica pevati bebi ili se igrati s njom dok je presvlači – a to mama i tata uvek rade. Takav je život u instituciji. (Jedne jasle su snimile jedan dan i onda su ga prikazali ubrzano na godišnjem roditeljskom sastanku kao šala. Na početku se poneko nasmejao, a onda su svi postali veoma tihi. Sve je izgledalo bezlično, kao u vojsci.)

Osećanje doma.
Setite se svog detinjstva – ako ste imali sreće, setićete se pribežišta svoje ili dnevne sobe, omiljene fotelje ili ćoška, voljenih igračaka i knjiga. Možda pamtite sate u malom dvorištu koje vam se tad činilo veliko i imalo je zanimljive, čak i zastrašujuće uglove i rupe za skrivanje, insekte i ptice ili nešto po čemu ste se penjali. Kada se setite toga, verovatno se sećate osećanja mira, sigurnosti, vremena, vašeg ličnog prostora u kome ste uranjali u maštu. Imali ste drugare koji su dolazili u posetu sa roditeljima sa kojima ste se igrali, obično u grupama od dvoje ili troje. Razvijali ste maštovite igre koje su trajale satima i iz kojih bi morali da vas vuku na večeru ili u krevet. Verovatno ste imali sve to, a čak i ako niste, želeli biste da ste to imali i želite to i za svoju decu. Detinjstvu je potrebno vremena, ali i prostora.

  1. Prisustvo beba deluje pogrešno

Što je dete mlađe, vrtićko okruženje je manje  primereno njegovim potrebama. U pogledu zadovoljstva, mogućnosti, interakcija, jasno je da starijoj deci vrtić odgovara više. Deca staria od tri godine se igraju u grupi, zauzimaju za sebe, zaranjaju u aktivnosti kao što je slikanje ili igranje u pesku, a bebe i mlađa deca deluju izgubljeno i isključeno, dobijajući povremenu pažnju od negovateljice. Preguraće dan, ali nisu baš srećna. Starija deca vole vrtić, mlađa ga trpe.

  1. Dan je dugačak

Poslednje što primetite pri obilasku vrtića je kako vreme sporo prolazi. Ne iznenađuje veliki obrt zaposlenih ili to što negovateljice češće obavljaju zanimljivije poslove od onih manje lepih i zanimljivih. Ali, setite se kako vreme prolazi za dete. Dani su za dvogodišnjaka veoma dugački, čak i za srećnog dvogodišnjaka. I dani kod kuće su dugački, ali su uz roditelja zanimljiviji i bogatiji – šetnja, prijatelji, kupovina. Ima više raznolikosti i promene u dečijem svetu van ograde vrtića.

U sledećim poglavljima videćete kako naučna istraživanja pokazuju da svaki od ovih razloga za brigu čini vrtić drugorazrednim okruženjem za dete ispod tri godina starosti. Otkrićete koliko je teško ispuniti potrebe deteta najmlađeg uzrasta u grupnom okruženju, dok posle trećeg rođendana, u umerenoj meri, dopunjava ono što roditelji pružaju detetu i priprema dete za školu. Istraživanja potvrđuju ono što nam zdravi razum govori, a to je da menjanje prirodne društvene sredine deteta ima na dete uznemiravajuć uticaj. Svakako treba da verujete svojim utiscima pre svega, jer Vi odlučujete da li istraživanja potvrđuju ili opovrgavaju Vaš zdravi razum.

Šta zaposleni u vrtiću misle o njemu.
Mediji vole da prikazuju horor priče iz paklenih obdaništa i o poludelim bebisiterkama, jer one dodiruju najveće roditeljske strahove. U ovoj knjizi ipak više se bavimo svakodnevnim iskustvima – ono što možete da očekujete, a ne krajnosti. Jedan način da oformite sliku jeste da slušate ljude koji rade u obdaništu i koji su celog života u tome.

Godine 2004. BBC je prikazao dokumentarni film Nurseries Undercover. Zgranuti roditelji su širom zemlje gledali kako su vaspitačice njihovu decu tretirale loše, i kako su strašni bili uslovi u nekim vrtićima. U redakcije novina su stigle lavine pisama, uključujući i pismo Fione Stil, direktorke vrtića u Londonu (2):

„Radila sam godinama u mnogim obdaništima i nisam iznenađena nemarom, nekompetencijom i opuštenom surovošću u prikazanom filmu. Ali ipak sam ljuta. (…) Izgleda da svako ko govori o obdaništu ima političku agendu, ali ja govorim iz šestogodišnjeg ličnog iskustva rada u vrtiću. I zaista mogu da potvrdim da postoji problem sa kvalitetom brige o deci – koliko god ta istina bila nezgodna, koliko god mi želeli da potisnemo sve što ograničava našu slobodu da budemo roditelji bez dece. (…) Roditelji šalju decu u obdanište iz različitih razloga: možda su samohrani roditelji; ne mogu sebi da priušte da ne rade; roditeljstvo im pada teško ili ne mogu da se povežu s detetom; ubeđeni su da će se dete na taj način socijalizovati (kada li je ova neistina postala opšteprihvaćena mudrist?) ili jednostavno ne žele da napuste svoje mesto na karijernoj skali. Koji god bio razlog, vrtić je tu i ostaće tu. (…) Mnoga su deca bila pod mojom brigom od tromesečnog uzrasta. Mnoga od njih su sa nama od 8 do 18 sati, pet dana nedeljno, što znači da većinu svog „budnog“ dana provode sa mnom i sa kolegama. (…) Nepojmivo je da bilo koje dete u našem vrtiću ne dobije odmah utehu kada mu je potrebna (kao što je nažalost bio slučaj u prikazanom dokumentarcu), ali svesna sam da se mnogi vrtići ne povezuju emotivno sa decom, već održavaju profesionalnu distancu. Jedna direktorka vrtića koju poznajem daje nalog svojim zaposlenima da ne grle uplakanu decu jer „će ih to razmaziti“. (…) Vrtići su postali veliki biznis. Korporacijske strukture otkupljuju vrtiće, vode ich iz udaljenih kancelarija sa profitom kao cilj i sa timovima za prodaju, što direktorkama ostavlja malo prostora za individualne odluke. (…) Jedan direktor (prodaje) otkriva svoju ambiciju da stvori takav „brend“, da kada uđeš u bilo koji njegov vrtić, odmah znaš da je njegov. Sve bi bilo isto – dekoracija, uniforme, igračke. Kakve veze ima ovo sa brigom o deci? To nije dobra praksa, pa opet dobija nekakve nagrade. Vlasnici vrtića, inspektori i roditelji opsednuti su izgledom prostora, a suština dobre brige o deci je nestala. (…) Jedan od najtužnijih aspekata moje karijere jeste da niko – ni na fakultetu ni na bilo kojoj obuci – nije pomenuo primarnu važnost emotivne sigurnosti i sreće u razvoju male dece. Mnogi vaspitači (i roditelji) nisu dovoljno obavešteni da razumeju da mnoge zahteve koje zadajemo maloj deci nisu realni.“

Možda je ovo samo jedno mišljenje u milion? Izgleda da nije tako, slični komentari su pristigli i od Rozmari Marfi, direktorke Nacionalne Asocijacije Obdaništa koja predstavlja više od 3000 vrtića. Ona je za novine Gardijan rekla:

„Zabrinuta sam što Britanija hrli u promene da daje bebe u jasle bez bilo kakve neophodne javne rasprave. Moramo pažljivo da razmotrimo ovo pitanje iz dva razloga: prvo, jer je suštinski važno za dečiji razvoj, a drugo, jer moramo da razgovaramo kako briga o deci treba da izgleda: da li razvijamo dobar sistem?(3) S obzirom da su ovo komentari osobe koja predstavlja vrtićku industriju, moramo da ih ozbiljno razmotrimo.

Ukratko:

  • Posetite vrtić: Vaša čula će Vam sama reći da je to mukotrpno i drugorazredno okruženje za decu mlađu od tri godine. Nedostaje koncentracije i saosećanja koji su neophodni detetu da se oseća voljenim, da raste i dobro uči.
  • Direktorka vrtića kaže da hladnoća i nebriga je uobičajena u obdaništima. Direktorka udruženja vrtića zabrinuta je o smeru razvoja obdaništa.

Reference:

  1. Y Roberts, An adult approach to child care, Guardian, 6 October 2005
  2. Fiona Steele, To Improve Nurseries, we must improve conditions for nursery nurses, Guardian, 14 August 2004
  3. Rosemary Murphy, quoted in M Bunting, Nursery Tales, Part Two, Guardian, 8 July 2004

Sadržaj knjige:

Uvod
Prvi deo – Istina o jaslama
Kakve su ustvari jasle
Slemeri i slajderi
Dali jasle izazivaju štetu kod male dece

Drugi deo – Kako raste srećno dete
Mozak deteta raste
Deca nas uče roditeljstvu
Bebe i emocionalna inteligencija
Zašto jasle nisu dobre za bebe

Treći deo – Dom i svet
Roditelji i zarada
Naš svet pohlepe i brzine
Svet koji puca od ljubavi

Ako Vam se dopao Uvod i Prvi deo, pozivam Vas da pročitate i ostatak knjige preko Kindle aplikacije. Tekst je objavljen uz pismenu saglasnost autora.

Vaša,
Biljana Stanojčić

P.S. I ja sam objavila elektronsku knjigu! Pročitaj Koren i krila na www.kobo.com/ww/sr/ebook/koren-i-krila za jedan cent!

Vaspitavanje beba – da li deca mlađa od tri godine treba da idu u vrtić

Ovo je odlomak iz knjige Vaspitavanje beba – da li deca mlađa od tri godine treba da idu u vrtić, autora Stiva Bidulfa.

Knjigu sam pročitala u elektronskom formatu, na engleskom jeziku, preko Amazona: https://www.amazon.com/Raising-Babies-Should-under-nursery-ebook/dp/B0036FOGVK/ref=sr_1_1?ie=UTF8&qid=1509222404&sr=8-1&keywords=raising+babies+steve+biddulph. Kada čitam elektronske knige, naročito na engleskom, žao mi je što ne mogu da je preporučim ljudima koji to ne rade. Zato sam pitala autora da mi da saglasnost da prevedem i objavim Uvod i Prvi deo knjige, koji ću objaviti u sledećem postu. On mi je na sreću dao dozvolu da to uradim.

Ova dva odlomka čine 12% knjige. Odabrala sam baš ovaj deo, jer oslikava mnoge roditeljske sumnje u periodu kada razmišljaju da svoje dete pošalju u vrtić. U roditeljskim grupama se često javljaju roditelji zabrinuti detetovom reakcijom na polazak u obdanište.Knjiga je korisna za sve roditelje koji šalju decu u vrtić, jer je informativna i potkrepljena naukom. Ako Vam se dopadne Uvod i Prvi deo, pozivam Vas da pročitate i ostatak knjige preko Kindle aplikacije.

Vaspitavanje beba

da li deca mlađa od tri godine treba da idu u vrtić

autor Stiv Bidulf

Vaspitavanje beba

Uvod

Ova je priča započela pre 30 godina. Bio sam mlad psiholog na početku karijere. Jednog sam jutra sedeo za svojim stolom kada je zazvonio telefon. Na vezi je bila mlada, uplakana žena. U prvom mahu nisam je preopoznao – to je bila moja prijateljica, socijalna radnica koja je nedavno postala majka. Zvala je s posla. To joj je bio prvi dan na poslu nakon četiri meseca porodiljskog odsustva i bila je veoma uznemriena. Malo pre toga je prvi put posle ostavila svoju bebu u obdaništu. Takav je odavno bio plan, mnogo pre nego što je rodila bebu. Međutim, beba je bila veoma uznemirena dok su je čuvali nepoznate osobe, a sada je i majka bila uznemirena i nije moglda da se skoncentriše na posao. Brinula se da li je upravo načinila strašnu grešku. Razgovarali smo. Većina ljudi bi joj reklo: „Ne brini se, beba je sad dobro, vaspitačice umeju da ih smire, biće srećna i zadovoljna kada odete po nju“, ili neku sličnu umirujuću površnu frazu. Ja nisam. Rekao sam joj da mi ispriča više.

To što je ispričala tada mi je bilo otrežnjavajuće i šokantno, a sada čujem od mnogih mladih roditelja širom sveta.

Kao i kod većine žena (i mnogih muškaraca), na njenu odluku da se vrati na posao uticale su potrebe i očekivanja drugih ljudi. Mnoge njene prijateljice su dale bebe u jasle kada su bebe imale tri, šest ili dvanaest meseci i vratile su se na posao s punim radnim vremenom. To je za njenu generaciju normalno, to se i od nje očekivalo. Njen je muž želeo da se ona vrati na posao jer su im trebale pare da ispune svoje finansijske planove. Šef je želeo da se ona vrati što pre jer je ona dobar radnik. Međutim, u celoj slici nešto nedostaje. Šta hoće ona? Nekako, najvažnije pitanje se nije postavljalo, a kamoli odgovaralo.

Njen doživljaj nije bio samo panika što prvi put u životu odvaja bebu od sebe. Ona je duboko u sebi osećala da je to pogrešno i još nije htela da dođe taj dan. Četiri meseca je provela uz svoju bebu. Njena nova uloga joj je bila izazovna, ali ju je iznenađujuće i duboko ispunjavala. Nije želela da propusti to posebno i dragoceno vreme, kada je njen dečak bio tako pun života i tako se brzo razvijao. Radilo se o njegovim potrebama – ona je bila centar njegovog kosmosa. Osetila se kao izdajica kada ga je ostavila da očajno plače.

Njena moderna shvatanja o samostalnosti iznenada su se našla u sukobu sa novim, dubljim osećanjima i razmišljanjima šta je u životu važno. U toku razgovora, ta osećanja nisu nestala. Naprotiv, postala su snažnija i njene emocije, vrednosti i misli su se slegle na svoje mesto. Na kraju je uzela još 18 meseci. Laknulo joj je i bila je zadovoljna. Imala je sreće da je mogla da se dogovori sa šefom, da ima partnera koji je podržava i dovoljne prihode.

Za ove tri decenije od tada, praksa da se vrlo mala deca šalju u obdanište je dramatično porasla. Posetio sam mnoge jasle i obdaništa i izbiza sam posmatrao život koji deca tamo vode, uslove rada i stavove vaspitača. Na početku karijere, verovao sam u ideal kvalitetne vrtićke nege i činjenicu da obdanište omogućava ženama da obogate svoj život. (Kao i svi ostali, nisam dovodio u pitanje ulogu muškaraca.) Ali što sam više gledao realnost jasli i obdaništa, i što sam više razgovarao sa roditeljima, postajalo mi je sve jasnije da stvarnost nikada nije kao u lepim željama. Naprotiv, ona je često katastrofalno razočaranje. Najbolji vrtići se bore da zadovolje potrebe male dece u grupi. Oni najgori su bili nemarni, zastrašujući i mračni: košmar dezorijentišuće, srceparajuće usamljenosti. Deca u ovom uzrastu – ispod tri godine – žele samo jedno: individualnu negu od strane njihove posebne osobe. Čak i najbolje jasle to ne mogu da ponude.

Moja je stručna zabrinutost zbog uticaja obdaništa dobrobit dece rasla, a to su govorili i mgoge moje kolege psiholozi. Dokaza o ovome u stručnim istraživanjima ima na gomilama (1, 2) tako da objavljivanje ove knjige više nije moglo da se odlaže.

Promenjen svet

Eksplozija prakse davanja deteta u jasle mora da se sagleda u širom kontekstu. I svet se promenio u poslednjih 30 godina. Korporacije su osvojile svet i postale jače i od vlada, pa je i njihov uticaj na svakodnevni život porastao. Ljudi svuda u svetu osećaju pritisak da više rade, čak i pored toga što žive bolje nego ikada pre. Pritisak da se troše materijalna dobra je ogroman. Sve je brže, stresnije i orijentisano na zaradu i potrošnju. Vrednosti kao što su briga i međusobna zavisnost u zajednici, zbrisane su. Ljudi imaju sve manje vremena za svoje brakove, zajednice, prijatelje, pa čak i za svoju decu. Nije da smo baš robovi, ali, kao što kaže Medlejn Bunting – jesmo “dobrovoljno roblje” (3) – prihvatamo ovaj lošiji kvalitet života bez pogovora.

Davanje dece u jasle deo je tog trenda. Kao psiholog, ali i kao roditelj dece koja treba da žive u ovom novom svetu, bojim sam se kuda sve to vodi: milioni dece imaju detinjstva inferiornog kvaliteta, a najvažnija ljudska odlika – ona koja nas čini ljudima – sposobnost da volimo i da se brinemo jedni o drugima – ne prenosi se na sledeću generaciju onako kako treba. Osnovno načelo psihologije je da tokom prve tri godine učimo najvažniju lekciju u životu – kako da volimo. Odricanjem od ovog dragocenog, intimnog perioda, bojim sam se da odgajamo hladnije, tužnije, agresivnije generacije dece koja su pod velikim stresom. Oni će se verovatno do kraja života mučiti da pojme šta je to bliskost i kakav je osećaj unutrašnjeg mira.

Ova knjiga prezentuje mnoge objektivne dokaze, ali takođe nosi i snažno stručno mišljenje zbog koga se neću izvinjavati. Verovatno će neki ljudi nakon čitanja biti ljuti i može da uznemiri one koji zbog svojih materijalnih okolnosti mimo svoje volje moraju da daju svoje bebe u jasle. Ali moja odgovornost kao psiholog i edukator je da budem iskren i da izložim trenutne naučne rezultate i saznanja bez tumačenja i varanja.

Mnogi glasovi u industriji saveta za roditelje prodaju neki proizvod ili zastupaju neku ideološku agendu. Malo ljudi govori u ime same dece. Saveti u časopisima i trendi knjigama za roditelje da “što god izabrala, ako ti odgovara taj izbor je dobar za tebe” i “tvoje dete će biti srećno ako si ti srećna” služe za mazanje očiju – pitke reči koje zaglade prave brige i zalažu grižu savesti koju bi zaista trebalo poslušati.

Ova knjga namenjena roditeljima ima i političku poruku. Sve vlade u Engleskoj bile su užasne u pružanju podrške roditeljima: plaćena odsustva, zakoni o očuvanju radnog mesta i fleksibilnosti pri radu kaskaju decenijama iza naprednih zemalja kao Danska, Norveška, Francuska a naročito Švedska (gde danas gotovo i da nema bebe u jaslama (4)). Ova knjiga daje argumente da se roditeljima obezbedi ono što im je potrebno da podignu zdravu i dovoljno voljenu decu.

U početku sam se bojao da izdam ovu knjigu. Pre pet godina kada sam počeo da je pišem, njena poruka je zvučala veoma opoziciono. Razgovarao sam sa stotinama ljudi – direktori i zaposleni u obdaništima, psiholozima, psihijatrima, roditeljima, bakama i dekama, akademicima, istraživačima. Svi su mi dali isti odgovor – da „neko mora nešto da kaže“, da poruka je „hitno i odavno potrebna“.

Pomoć da se odlučite

Verovatno ste nabasali na ovu knjigu sa specifičnim ciljem da odlučite da li vaša beba ili malo dete treba da provodi vreme u obdaništu. U sledećim poglavljima jasno ću iuložiti najbolje trenutne informacije upravo i samo o ovome. Takođe ću obraditi za šta se drugo odlučuju drugi roditelji i zašto. Priče iz jasla i priče iz stvarnih porodica u kojima se govori šta su roditelji uradili pomoći će vam da razjasnite svoje prioritete.

Mnogo se pisalo o tome da li su jasle dobra ideja i postoje mnoge suprotstavljene informacije. Debata o jaslama je poslednjih 30 godina bila popularna i u medijima, ali i kod eksperta koji istražuju dečiji razvoj. i to popularnija od bilo kog drugog aspekta podizanja dece. Izvesno vreme rezultati su bili nesigurni, ali u poslednje vreme se situacija promenila. Sprovedena su nova istražuvanja iz mnogih srodnih oblasti i veoma obimne studije koje razjašnjavaju opasnosti i razloge zašto jasle nisu dobre za našu decu (5,6). Ovi rezultati i njihovo dramatično otkriće su srž ove knjige. Ovi nalazi konačno odgovaraju na roditeljsko pitanje: „Da li će vrtić naškoditi mom detetu?“

Odgovo je, kao što ste možda i slutili, „da“, često hoće. Ali ne uvek – pod određenim uslovima, kada je dete dovoljno staro, obdanište može da donese pozitivne rezultate. Pokazaću koji je to uzrast i uslovi.

Rezultat nekima može da bude alarmantan, a nekima sasvim očigledan. Konačno postajemo svesni činjenice da nešto nije u redu sa načinom na koji podižemo decu, a to uključuje i površnu pretpostavku da je grupna nega u jaslama verovatno dovoljno dobra.

Za dodatnu pomoć Vašoj odluci, objasniću poslednja shvatanja kako se razvija mozak bebe, izvanredna nova otkrića kako dete uči da voli i razmišlja, da se oseća spokojno i izdržljivo u svetu. Tako ćete moći i više da cenite svoju ulogu kao posvećeni roditelj, i da shvatite zašto je toliko teško za osobe koji nisu bliski sa svojim detetom da mu prenesu svoju ljubav.

U poslednjih deset godina, istraživači su saznali da u mozgu se stvaraju sasvim nove strukture kao rezultat na ljubav i nežnost, i nežno postavljanje granica u toku prve dve godine života (7). Ako ova snažna ljubav nije data u pravo vreme, ovi delovi mozga ne izrastu kako treba i, sledstveno, dešava se da neke sposobnosti dete nikada ne usvoji. To je možda najbitnija poruka ove knjige – deca odrasla bez dovoljno ljubavi ne izrastu potpuno u ljudska bića koja je trebalo da postanu.

Ovo su šokantne vesti koje su podstakle vlade širom sveta da posvete više pažnje potrebama mladih porodica. To potvrđuje da ono što su mnogi od nas osećali –  da vreme povedeno s bebom, u ljubavi i strpljenju, uz podršku, nije luksuz već vitalni nutrijent koji moramo da damo. Nadam se da će Vas ova saznanja osnažiti da slušate svoje srce, a ne reklame, Vladu, poslodavca ili bilo koju drugu društvenu silu. Kad pročitate knjigu moći ćete da donesete najbolju odluku za svoju bebu, da budete svesni zašto je donosite i da budete u miru i snazi da to što radite je ispravno.

„Vaspitanje beba“ ima za cilj ne samo da budete što bolje obavešteni, već i da vam pomogne da izoštrite svoja čula i, na kraju, da sledite svoje srce. Nije cilj da vam kaže šta da radite, već da probudi Vašu uviđajnost da sami osvestite šta želite od života. To može da vas suprotstavi sa načinom razmišljanja društva, ali kao što je istorija pokazala, to može da bude i dobro.

Kniga neće promeniti mišljenje nikome ko ne želi da čuje njenu poruku, ali će dati snagu roditeljima uznemirenih srca koji osećaju nešto snažno; koji žele da njihov porodični život bude nežniji, srećniji i sa viže ljubavi od onoga što je postalo norma. Tim roditeljima želim da kažem – Vaše srce je u pravu, i možete da pronađete bolji načina. Želim Vam sve najbolje.

Stiv Bid

Ukratko:

  • Iskustvo moje prijateljice skreće mi pažnju na činjenicu da je izbor o jaslama često donesen pod pritiskom i mnogi mladi roditelji nisu svesni svojih pravih osećanja sve dok ne moraju da ostave svoje dete.
  • Društvo se više okrenulo materijalnim dobrima i fatalno je zanemarilo brigu o porodici i o zajednici koja je svima potrebna.
  • Vlade nisu uspele da zaštite porodice od pritisaka korporacija i mnogi ljudi ne mogu sebi da priušte da oni čuvaju svoju decu.
  • Kvalitetne jasle ne postoje. To je fantazija iz časopisa.
  • Ako su Vas mučile brige o ovome, verovatno ste u pravu. MOŽETE da nađete bolji način.

Reference:

  1. Jay Belsky, Infant Daycare: a cause for concern?, Zero to Three, September 1986, pp 1-7
  2. NICHD National Institute of Child Health and Development, Does amount of time spent in child care predict socioemotional adjustment during the transition to kindergarten?, Child Development, 2003, 74, 976-1005
  3. M Bunting, Willing Slaves: How the Overwork Culture is Ruling Our Lives, HarperCollins, London, 2004
  4. Pam Meadows, Women at Work in Britain and Sweden, National Institute od Economic and Social Research, London 2000; Irene Wolcott and Helen Glazer, Work and Family Life: achieving integration, Australian Institute of Family Studies, Melbourne, 1995
  5. NICHD Early Child Care Research Network, Child care and children’s peer interaction at 24 and 36 months, Child Development, 2001, 72 1478-1500
  6. Kathy Sylva, Edward Melhuish, Pam Simmons and Iram Siraj-Blatchford, Effective Provision od Pre-school Education, Institute of Education, London 2004
  7. A N Schore, Introduction and Effects of Secure Attachment Relationship on Right Brain Development, Affect Regulation, and Infant Mental Health, Infant Mental Helath Journal, 2001, 22, 1-2

Tekst je objavljen uz saglasnost autora.

Vaša,
Biljana Stanojčić

P.S. I ja sam objavila elektronsku knjigu! Pročitaj Koren i krila na www.kobo.com/ww/sr/ebook/koren-i-krila za jedan cent!

 

Tri stvari koje su različite i tri stvari koje su iste kao kod nas u nemačkom vrtiću

Ima dve nedelje kako smo krenuli u vrtić. Svi zajedno – Nikola, koji ima pet godina i tri meseca, Nevena, koja ima tri godine i tri meseca i ja, koja imam trideset i četiri godine i tri meseca. Ovde je takav red, da roditelj (-ka) ide s detetom u vrtić oko tri nedelje. U toku tog perioda, vaspitačice i majka se prate i dogovaraju se kako je najnežnije za to dete – kada bi majka počela po malo da ostavlja dete u vrtiću i samo. Počinje se sa petnaest minuta, a ostatak vremena (koliko prija detetu, sat, dva ili tri), majka je prisutna.

I mogu vam reći, oseća se dobrodošlo.

Vaspitačice su veoma pažljive, brižne i prijateljski raspoložene. Nudile su mi kafu svaki dan, a druga jutarnja je nova prva jutarnja kafa!

Adaptacija u vrtiću

Ono što me je oduševilo podjednako kao nežna adaptacija i kafa, jeste otvorenost, transparentnost i prijateljski odnos pun poštovanja. Taj stav prožima svaki aspekat vrtića i bukvalno čini život boljim. Vaspitačice posvećuju vremena i truda da dobro razmisle o svakom detetu. Pazi se na individualne potrebe svakog deteta.

Adaptacija

Svačija se ličnost i stadijum razvoja razume i prihvata. Kada mlađa deca plaču za mamom, vaspitačice ih ne ispuštaju iz ruke, nežno ih teše i rade sve što je u njihovoj moći da se dete oseti voljeno i bezbedno. Uostalom, za vreme adaptacije, ako je majka izabrala da nije tu, dete ima vaspitačicu namenjenu samo njemu, sve dok ono samo ne izađe iz njenog zagrljaja i ode da se igra.

Deca izgledaju veselo i samopouzdano, mnogo više nego u Beogradu. Smeše se i slobodno prilaze, pričaju. Dečak koji mu dođe kao neki „glavni“, nežan je i brižan, pazi da se poštuju pravila, ume na fin način da dođe do onoga što želi, pravi kompromise, ali nije nimalo nasilan. Deca ne imitiraju nikakve fore iz crtanih filmova, niti se skupljaju po grupicama uskraćujući nekom detetu da se pridruži. Naprotiv, prilično su „inkluzivna“, žele da se igraju sa novom decom.

U toku adaptacije, prioritet vaspitačice jeste da razume ličnost deteta i da ostvari emotivnu vezu s njim. To razumevanje nažalost nisam imala sreće da sretnem kod osoba koje rade sa decom u Beogradu – ni u privatnom obdaništu, ni kod dečijeg frizera, ni u školi stranih jezika. Vaspitačica, koja prvi put vidi moju decu, savršeno shvata šta i koliko moje dete razume od jezika. Ne samo to, nego razume da je trogodišnjakinja u stanju „hoću da učestvujem, ali se još osećam nesigurno i zato te neću poslušati“.

Veoma su tolerantne na dreku, nisu me gledale popreko što deca plaču – štaviše, smešile su se sa razumevanjem i podrškom. U takvoj situaciji u Beogradu, brzo bismo dobili komentar da „plačemo kao beba“ ili da „nismo socijalizovani jer smo zakasnili s vrtićem“. Njihov prijateljski, spokojan i pouzdan stav brzo se prenosi na svu decu. Srećno dete je primaran cilj vrtića.

Uzrast dece

Usko povezano sa adaptacijom, jeste uzrast dece. Naš vrtić prima decu od dve godine starosti, a poželjno kasnije. Odsustvo majke s posla radi nege deteta može da traje do tri godine. Uobičajeno je da se majke ne vraćaju na posao dok dete ne napuni barem dve godine.

To ne znači da te žene uopšte ne rade. U Nemačkoj je veoma bogata ponuda poslova sa delimičnim i skraćenim radnim vremenom, kao i rad od kuće, preko interneta, i veoma fleksibilno radno vreme. Mnogi imaju neki poslić koji im prija da ostanu u toku sa profesijom, da ostvare i taj deo svoje ličnosti i da nešto zarade.

Deca u grupama nisu podeljena po uzrastu. Dele se po uzrastu za „aktivnosti“ (prevrtanje očima), oko 10.30 sati, na sat vremena.

Radno vreme

Radno vreme našeg obdaništa je od 7.30 do 14 sati. Deca tu ne spavaju. Deca se dovode najkasnije u 9, a uzimaju najranije u 12 sati. Do sada smo mi ostajali oko tri i po sata, svi zajedno. Kasnije ostaju samo deca koja ručaju, što se dodatno plaća, ili se ručak donosi od kuće. Kada smo kod jela, deca takođe donose takozvani drugi doručak, što mu dođe kao užina ili branč za decu koja ne vole da jedu rano ujutru.

Naravno, ima stvari koji su manje idealne, i nekako me podsećaju na stare krajeve.

Prostor

Prostor nije naročito lep, niti, po mom mišljenju, dovoljan. Širina i mir koje deca imaju kod kuće, u svom dvorištu i svojoj ulici, neuporedivo su veći od uslova u vrtiću.

Brojnost osoblja

Vaspitačica nikad previše! Kada se malo duže i dublje posmatra, oseća se „menadžiranje“, odnosno ograničenja, što je delimično posledica nedostatka kadrova. Kada bi bilo više vaspitača, deca bi mogla više da se igraju napolju. Kada bi tu bio i neki muškarac, ili, naravno, žena sa afinitetima prema stolarstvu i sportu, deca bi više bila na napolju, na suncu i svežem vazduhu, i u dečijoj stolarskoj radionici, koju deca čežnjivo posmatraju kroz prozor.

Kada je vreme za „aktivnosti“ (stiskam osmeh da ne prevrnem očima), deca se prekidaju u igri. Neku decu to bukvalno boli. U to vreme, ulaže se izgubi se oko sat vremena na raspremanje, ređanje u vrstu, sedenje u krugu, pripremanje „aktivnosti“ (dubok uzdah) pevanje njanjavih pesmica, čekanje da svi odu u toalet, oblačenje gumenih pantalona za napolje.

Vreme provedeno napolju

Deca provode napolje tričavih četrdeset pet minuta ili nešto duže. Tamo se ponovo prekidaju u igri za raspremanje bogate ponude igračaka, pa onda ponovo za ulazak na ručak ili odlazak kući. Moja deca redovno plaču kada ih prekidamo u igri. Ali zato, čekanju da se sve raspremi, da se otpevaju sve pesmice i da se svi spreme za napolje, nikad kraja. Decu žalosti što su odvučeni od nečega što toliko vole i što ih tako mami, u nešto što ih, ovaj, smara.

Boravak u vrtiću je u meni uzburkao sećanja na moje ružne uspomene iz vrtića. Stalno svesno moram sebe da podsećam da su sad druga vremena i da su sve okolnosti drugačije. Nevena je više od tri godine starija nego ja kada sam pošla u vrtić, i ima stabilnu porodicu, blagostanje, starijeg brata, majku i nežne vaspitačice sa sobom.

Naše iskustvo sa obdaništem, kako su nas prihvatili i kako se pristupa vaspitanju i adaptaciji, čini me zadovoljnom. Čini malo lakšom činjenicu da smo se zaputili u nepoznato, i obećava da će se ispuniti ono za šta smo došli: bolja budućnost za našu decu.

Znate da sam objavila elektronsku knjigu? Pročitajte je na www.kobo.com/ww/sr/ebook/koren-i-krila za samo jedan cent!

Vaša,
Biljana Stanojčić

Dečji memorandum – poster

Ovaj poster je jedanaesti u kompletu podsetnika na ono što ste pročitali u knjizi  „Koren i krila“ na platformi Kobo, ili na iTunes-u.

Deciji memorandum Koren i krila

Svih jedanaest postera možete dobiti u punoj rezoluciji u pdf fajlu. Možete da ih sami oštampate i da ih okačite na vidno mesto, da vas uvek podsećaju na dobru praksu.

Pošaljite mi priznanicu o kupovini knjige, a ja ću vama poslati postere.

Vaša,
Biljana Stanojčić

Zaštita dece od vršnjačkog nasilja – poster

Današnja je tema kako zaštititi dete od vršnjačkog nasilja:

Vršnjačko nasilje Koren i krila

Posteri su deo elektronske knjige „Koren i krila“ na platformi Kobo, ili na iTunes-u, zamišljeni kao podsetnici, za štampanje i izlaganje.

Ako želite svoj primerak uz knjigu, prosledite potvrdu o kupovini knjige na mejl biljana.stanojcic@gmail.com, a ja ću Vam poslati svih 11 postera u pdf formatu, u punoj rezoluciji, kako biste mogli da ih oštampate.

Vaša,
Biljana Stanojčić

Moja osećanja – poster

Ovaj podsetnik će Vas u izazovnoj situaciji voditi kroz proces samoposmatranja i odluke kako ćete odgovoriti na situaciju:

moja osecanja poster

Ovaj poster je deo serije podsetnika iz elektronske knjige „Koren i krila“ na platformi Kobo, ili na iTunes-u, prilagođeni za štampanje i izlaganje.

Ako želite svoj primerak uz knjigu, prosledite potvrdu o kupovini knjige na mejl biljana.stanojcic@gmail.com, a ja ću Vam poslati svih 11 postera u pdf formatu, u punoj rezoluciji, kako biste mogli da ih oštampate.

Vaša,
Biljana Stanojčić

Naučite dete pregovaračkim veštinama – poster

Današnja tema jeste – kako naučiti dete da se dogovara:
Pregovaranje za decu Koren i krila

Posteri su deo elektronske knjige „Koren i krila“ na platformi Kobo, ili na iTunes-u, zamišljeni kao podsetnici, za štampanje i izlaganje.

Ako želite svoj primerak uz knjigu, prosledite potvrdu o kupovini knjige na mejl biljana.stanojcic@gmail.com, a ja ću Vam poslati svih 11 postera u pdf formatu, u punoj rezoluciji, kako biste mogli da ih oštampate.

Vaša,
Biljana Stanojčić