Disciplina: A šta da radim, ako ne kažnjavam?! 15 ideja za postavljanje i očuvanje granica ponašanja

Jedan od najvećih darova koje možemo dati svom detetu je da ne besnimo nad njim; jedan od najefikasnijih metoda za to je postavljanje i očuvanje granica ponašanja.

Znamo već da treba da pustimo dete da istražuje i da se igra, a to ponekad prelazi granice naše zone komfora. Brzo nam se stavi do znanja da dete ima svoje „ne“ i svoje „ja“ – negde u uzrastu od 12 – 18 meseci – i to nas iznenađuje, zbunjuje i ljuti (jer smo bili „čitali“ dovoljno o vaspitanju), a na sve to smo još i umorni, jer beba još uvek ne spava cele noći, kako su nam obećali u onim knjigama. Počnemo da mislimo da je dete bezobrazno i da nas namerno izaziva, i brzo prelazimo u drugu krajnost – mrštimo se, vičemo, pa čak se ne ustručavamo i da „pljesnemo po rukici“.

Poznata je tužna činjenica da su deca najviše tučena u njihovoj drugoj godini, a takođe je poznato i da baš tada, kada gornji mozak još nije razvijen, duboko u donjem mozgu prihvataju i ukorenjuju naše obrasce ponašanja. Deca sa kojima u preverbalnom periodu je postupano agresivno, agresivni su i kasnije u životu.

Kako će dete naučiti, ako ga ne kažnjavamo? Kratko rečeno – oponašanjem našeg primera. Opširnije rečeno:

Deca po prirodi vole pravila. Vole red, rutinu, predvidljivost, vole da ih se drže, da ih proveravaju, izazivaju, prijavljuju prestupe. Deca vole da poslušaju – mi smo deci sve, vrhovni autoritet, bog, alfa i omega. Dete pevuši i ponavlja pravila: „Pre i posle jela, treba ruke prati, nemoj da te na to opominje mati“; „Nakon ulaska u kuću – izuvanje, skidanje, pranje ruku“; „Pre izlaska, mora da se piški“; „Svako rasprema svoj nered“; „Ne ometaj tatu dok razgovara“.

A šta ako dete istrči na ulicu, ili dira utičnicu?
Dete ima jak instinkt samoočuvanja. Zato vrlo brzo, kada mu mirno i ozbiljno kažemo da je šporet i utičnica pec, a ulica i prozor bam, širom otvorenih očiju se drži za našu nogavicu i dobro se pazi. (Koliko „razmažene i nevaspitane“ dece je udarilo auto jer nisu poslušala mamu i istrčala su pravo pod točak?! Pa, ne nešto mnogo!)

Zašto nas onda dete ne sluša uvek?

zasto nas dete ne slusa* zbog stadijuma razvoja njegovog mozga – link;
**Kažem „uželelo nas se i potrebni smo mu“, a ne traži pažnju, zbog štetnog i neosnovanog, a veoma raširenog saveta da mu pažnju uskraćujemo kada nam tu potrebu saopštava na neverbalan, ili nama neprijatan, način. Naravno da je počelo da se služi svim sredstvima ako smo ga ignorisali kada nas je dozivao gugutanjem i vrpoljenjem. Vikanje, plakanje i neslušanje je jedino sredstvo koje mu je preostalo da nas dozove, i čak jedino sredstvo koje dečiji, još nerazvijen mozak, u trenutku slabosti, ima na raspolaganju.

Evo kako mi postavljamo i održavamo granice ponašanja, odnosno kako disciplinujemo:

  1. Posmatramo dete i ispunjavamo njegove potrebe za stimulacijom, fizičkom aktivnošću, društvom, našim pažnjom. Kada su detetove potrebe podmirene, ono je spremnije da posluša nas.
  2. Prihvatamo detetova osećanja i postupke kao samoizražavanje, a ne kao „atak na našu ličnost i autoritet“. Znamo da nas dete obožava, voli i poštuje (ako nas se ne plaši). Bonus: Nakon oslobađanja od neprijatnih osećanja, dete je bolje raspoloženo, skoncentrisanije i uspešnije. Pustimo dete da se do kraja isplače, ne žurimo da ga ućutkana,  kako ne bi ostala u njemu potisnuta osećanja koja će kasnije sigurno isplivati.
  3. Ispunjavamo sopstvene potrebe, jer samo ako smo mi ispunjeni i zadovoljni, možemo da ispunimo i zadovoljimo i dete. Zbog dece, ali i zbog nas samih, naravno. U tekstu Ostati zen piše o našim malim trikovima za smirenost.
  4. Rutina. Dete u poznatoj, sigurnoj situaciji oseća se lagodno i spremnije je na saradnju. Izlazak iz rutine je ponekad poželjan kao stimulans, ali mora postojati rutina da bi se iz nje izlazilo!
  5. Sprečimo dete na vreme, kada osetimo da nas detetovo ponašanje nervira, dok još nismo veoma ljuti da ne možemo da se iskontrolišemo, da počnemo da vičemo; kada vičemo, amigdala „isključi“ detetov gornji (razumni) mozak – ono ne čuje značenje naših reči, skoncentrisano je samo na našu zastrašujuću pojavu.
  6. Privučemo detetovu pažnju, kažemo jednom, pa ako dete ne postupi kako smo mu rekli, podignemo ga i pomerimo iz situacije uz kratko objašnjenje: „Milane, pogledaj me – vozi autić u dnevnoj sobi molim te, ovde je usko i grebu se zidovi.“ Ili „lupanje mi veoma smeta – molim te vozi bez lupanja“.
  7. Dogovorimo vreme za pažnju. Ako dete očigledno radi izvesne stvari smo mu potrebni dok smo mi zauzeti, pogledamo ga u oči i kažemo: „Trenutno sam zauzet ovim poslom. Hajde sad da se jako zagrlimo, a igraćemo se kada završim, za pola sata; ako želi,  moženjen da osta ne pored mene i da me gledaš kako radim/ da zajedno radimo ovo“. (Dete će i samo ponekad reći – ne mogu sad, zauzet sam!)
  8. Lekcije ostavljamo za spokojne trenutke u šetnji, vožnji, čitanju, uspavljivanju – kada je detetov gornji mozak spreman na saradnju.
  9. Ne povređujemo druge. Ako dete udara nas ili druge, držimo ga nežno i s ljubavlju, ali čvrsto, dok ne prestane. Taj zagrljaj je najčešće sve što mu je trebalo. Kod nas, uspeva svaki put.
    Ako postoji rizik da nekoga udari u igri, skrenemo mu pažnju na to. Po potrebi, sugerišemo kako da se igra bezbednije. „Tu gde bacaš štap ima ljudi.“ „Štap može da ih udari i da njih boli.“ „AKo želiš da nastaviš da bacaš, možeš to da radiš tamo na onoj livadi“.
  10. Ne uništavamo stvari. U „stvari“ ne spadaju selotejp, flaster, papir, toalet papir, ograničena količina neskuvanih špageta i druga potrošna roba – njih koristimo za igru.
  11. Prilagodimo prostor deci. Njihova motorika još nije do kraja razvijena, te im stvari -(nešto češće nego nama) ispadaju iz ruku; treba im naša pomoć s tim. Nekih opasnosti još nisu do kraja svesni, pa ih moramo mi čuvati. Nije realno od njih očekivati toliku samokontrolu, da ne diraju željeni predmet koji im stoji ispred nosa i izaziva ih, samo jer smo mi to zahtevali. Deca mogu toliko biti unesena i zanesena, da nas i ne čuju, čak i kada smo mi sigurni da su nas čuli, samo se „prave ludi“.
  12. Podržavamo dete u njegovom prosuđivanju. Tako što mu omogućavamo, koliko god je to moguće (čitaj, dokle god imamo živaca), da odlučuje šta i kako radi i da iskusi posledice bez našeg zakeranja i kritikovanja. O tome piše u tekstu Ispustila sam dete iz ruku ili prestala sam da ga gušim. Samostalnim donošenjem odluka dete uči da donosi dobre odluke; i lakše će se pridržavati svojih odluka, nego nametnutim pravilima.
  13. Objašnjavamo svoje odluke. Dete će se lakše ponašati na prihvatljiv način ako ga razume. Tako oseća poverenje u nas, da ne postavljamo određeni zahtev jer smo zli i džangrizavi, već logično i s ljubavlju. Osim toga, učimo ga kako razmišljamo.To uključuje i pravo da se predomislimo – i naše, a i njegovo. Kada nešto zabranimo, pa dete malo drami, natera nas na razmišljanje i ponekad promenimo odluku i dopustimo to što smo zabranili. Dete ume da razlikuje predomišljanje i popuštanje. Mi tu sposobnost ohrabrujemo obrazloženjem našeg predomišljanja.
  14. Ne popuštamo. Kada imamo razuman zahtev, ostanemo pri njemu. To ponekad često znači da moramo istrpeti dreku, da se i mi ne naljutimo, da ne počnemo i sami da vičemo; i pored svih predhodnih poduzetih mera.
  15. Razmišljamo o našem cilju i prilagođavamo očekivanja. Naš cilj glede disciplini je – samodisciplinovana osoba koja zna šta je dobro za nju i poštuje druge. Iako bi nam mnogo lakše bilo da možemo tek tako isprogramirati dete da uradi šta mu se kaže, to nije moguće nijednom metodom vaspitanja. Znamo da se naš cilj ne dostiže preko noći, već da ćemo dete vaspitavati dvadesetak godina. To nam pomaže da se opustimo i da se pokažemo ljubav i poštovanje.

nas cilj

  • Na drugačiji način i u malo drugačijem kontekstu, ali u osnovi istoj pojavi, piše o disciplini kod male dece i poštovanju pravila u tekstu To je moje.

Samostalnost i samodisciplina kod dece

Samopouzdanje, samopoštovanje, samopoverenje, samokontrola, samodisciplina, samostalnost – tim ključnim životnim veštinama ne možemo naučiti dete; jedino mu možemo omogućiti nesmetane uslove da samo razvija prirođene sklonosti ka njima i dati mu lični primer.

Odgovarajućim očekivanjima od deteta i omogućavanjem da samo obavlja ono za šta je sposobno, takođe mu se omogućava da razvija svoje dostojanstvo, da se i samo oseti snažnim i sposobnim.

Treba voditi računa da, ako je dete jednom nešto uspelo da uradi, ili ako je u jednom periodu radilo, to ne znači da treba uvek da obavlja tu aktivnost. U stresnim situacijama deci se može dogoditi regresija, nazadovanje i tu prisila ne pomaže, već strpljenje i pomoć da se rasčiste osećanja koja su prouzrokovala regresiju.

Nije neophodno da se detetu stvara dodatna frustracija u ime sticanja samodiscipline. Deca to prirodno već imaju:
– Moraju rade stvari koje ne žele i ne smeju da rade stvari koje žele (Neću na spavanje! Hoću čokoladu!);
– Imaju izbor – “Hoćeš li ostati sa mamom kod kuće, ili ići napolje s tatom”(kada dete ustvari hoće napolje s mamom)?
– Nemaju izbora – “Ostani tih u sobi dok uspavljujem bebu”; “Ne možemo sad napolje, beba mora da spava”, pa uče da odlože zadovoljenje svojih potreba radi drugoga;
– Suočavaju se sa posledicama svog ponašanja – Bio sam glasan, probudio sam bebu i sada mama ne može da i čita knjigu.

Na ovaj način, deca se spontano disciplinuju i socijalizuju.

 

Dodirivanje dece bez pitanja

Mnogoj je deci neprijatno, kao i odraslima, da ih nepoznati dodiruju. Mojoj se deci nekoliko puta desilo da ih nepoznata osoba, recimo gospođa u prodavnici, miluje po kosi, ljubi, čak i udari po zadnjici. Kada deca padnu, neretko nepoznata osoba prilazi da dete podigne iako je roditelj bliže i nije tražio ni pristao na pomoć. Oba moja deteta su u takvim situacijama reagovala burno i odbrambeno: „Pusti meee, mogu saaam, mamaaa!“.

Na našem podneblju, a i na drugim prostorima je donedavno bila kulturološka norma da zajednica učestvuje u podizanju dece, pa dodirivanje dece i učestvovanje u njihovoj svakodnevici je bilo uobičajeno. Zajednica je dragocena u podizanju mladih, u prenošenju vrednosti i u podršci porodice kada je to neophodno. S druge strane, deca se rađaju sa snažnim instinktom da se vežu za jednu, eventualno dve ili tri osobe koje se o detetu brinu. Strah od nepoznatih osoba je instinktivan i, i danas nažalost, koristan. Koliko god mi voleli da deca razviju poverenje u svoje okruženje i u svet, mere opreza su ipak neophodne. Svaki put kada neko dodiruje dete bez dozvole i na način koji detetu nije prijatan, dete to mora da jasno i glasno stavi do znanja. Ako dete nema reakciju, roditelj mu može pomoći da se izrazi pitanjem: „Hoćeš li da se pozdraviš sa tetom? Ne? Da li ti prija kada te teta dira? Ne? Kaži to.“ Zatim, možemo nepoznatoj osobi ljubazno reći: „Molim Vas nemojte je dodirivati, smeta joj.“ To je zauzimanje za sebe ili asertivnost i potrebno je negovati je.

u rupi.png

Situacije kada dete negoduje što ga rođaka ili komšinica ljubi može biti neprijatna za roditelja, ali potrebno je da odolimo iskušenju da nateramo dete da prihvati dodir koji mu ne prija. Zaštita koja se pruža detetu u trenutku kada ga neko zadirkuje će u njemu, primerom i oponašanjem izgraditi mehanizam da se samo zaštiti i zauzme za sebe; i zauvek će mu grejati srce.

 

 

Roze vs. plavo, ili savremena mizoginija

Kada sam se prvi put susrela sa ovim terminom, mislila sam da on označava pojavu mržnje prema ženama u Srednjem veku i da je ona vekovima već iza nas.

Ja sam odgajana u muškom duhu „budi sve što želiš da budeš“. Vozi kamion! Treniraj košarku! Slaži cepanice! I zahvalna sam tati na tome. Evo, pre neki dan, popravila sam zvonce na biciklu. Mogla sam da budem sve što želim, dokle god to nije bilo previše ženskasto. Ne nosi roze. Ne šminkaj se. Ne dizajniraj odeću. Ne piši poeziju. Nemoj imati dečka. Ne govori o svojoj duši.

Jeste, jednaki smo, ali nemoj da plačeš kao (što bi rekli englezi – curica, a mi) pička.  Stisni zube, budi muško. Još u obdaništu, ako se sazna da neko od dece ima simpatiju, to je sramota. Emocije su ismevane i omalovažavane čak i u tradicionalno ženskim, a „oskrnavljenim“ muškarcima, oblastima, kao akušerstvo i odgajanje dece. Ne smeš da plačeš, ne smeš da budeš nerazumna. Imaj muda da se porodiš, ni tada ne budi pička.

Za moju decu kupujem neutralne stvari kako bi mogli da ih oboje nose – žuto, crveno, zeleno. Ni muške, ni ženske. Nikakve. Nebitne. Kada moj sin hoće da mu stavim šnalicu – dobije šnalicu. Kada hoće roze lopaticu, kopa roze lopaticom.
Da li mu ja biram ženske stvari? Ne. I ne radi mizoginije, već zato što je dečak.

Ali kada je reč o curici, izbegavam „ženskaste“ stvari – roze, jednoroge i princeze. Nemam ništa protiv lepe garderobe za devojčice i ne mislim da devojčice ne treba da se doteruju; mislim da im treba omogućiti izbor. Imam problem kada za devojčicu ne mogu da nađem trenerku, već samo helanke i tunike. Imam problem kada u butiku dobijem glavobolju od drečavog roze mora. Ako volimo vesele boje i dopadljive oblike, ne znači da smo cirkuzanti i da nemamo meru. Sve isto – roze, jednorozi, princeze. Nekad i devojčice vole, recimo, kornjače, vole i plavo. U tolikoj meri ograničavati odevni izbor je ponižavajuće, kao da su devojčice intelektualno deficitarne i dosadno predvidljive.

Nije u redu plasirati devojčicama slike o njima samima da one jesu svoj izgled; jer mlade oči sebe zaista vide kroz bilborde, reklame za maskaru i blještave ženske časopise. One nemaju izgrađenu sliku o sebi, to im je stvara. Da moraju da imaju to-i-to i da izgledaju tako-i-tako kako bi bile primećene i vredne pažnje i ljubavlju; džaba onda mi pričamo o snazi njihovog uma.

Roze, u mojoj glavi, označava građane drugog reda poput žutih traka oko nadlaktice.

20150603144534 (1)

S druge strane, upravo je to mizoginija. Doterivanje je ženama u genima, negirati taj poriv znači nipodaštavati jednu od najmoćnijih ženskih sposobnosti.
Zato je i progon gejeva – mizoginija. Sve što u sebi sadrži nekakvu ženskost treba satreti. Kao što su nas u detinjstvu satirali kad god bismo bili „devojčice“.

Iz dečaka je uglavnom postiđivanjem isterivanja svaka slabost, a devojčice su obeshrabrivane, zanemarivane i prepuštane samima sebi – pusti je, ona je žensko. Drugim rečima – džaba se trudiš, ona jednostavno nije rođena da bude jaka, nema vajde od nje.

U poslovnom svetu i u sportu žene se „maskiraju“ u muškarca kako bi pokazale kako su „tough“. Prave momčine. Ozbiljni igrači. S razlogom – niko ih neće shvatiti ozbiljno, čak ni druge žene, ako nose lepršave haljine i odrešene lokne.

„Možeš biti sve što poželiš“. Ne treba nam muž, muškarcima ne treba nam žena. Sve što nam treba, mi možemo sebi da kupimo – same zarađujemo za krov nad glavom i hleb za decu; same menjamo gume ili same platimo majstora. Muškarci sami sebi skuvaju, opeglaju ili unajme ispomoć u kući. Sve se može kupiti, mi možemo jedni bez drugih, možemo sami. To je još jedna od tapacirana zamki konsumizma u koje upadamo, gde nas konsumizma lovu i proždire. Nikad srećni, uvek manje-više zadovoljni svojim stvarima, mereći kvalitet života brojem piksela, inči i gigabajtima. Razvodimo brakove, ne ulazimo u veze jer su komplikovane, u njima se ne zna ko pije a ko plaća; radije se izolujemo bežeći od otvaranja i ranjivog razgovora, ili napadamo da drugog uništimo. Kako god, veza i komunikacija ne postoje.

U boljem slučaju, kada nam suprug pomaže s decom i s kućnim poslovima, kada je stalno ili često kod kuće, počne da nam smeta, nismo ničime zadovoljne – usisao je ali ne iza garniture, oprao je sudove ali ne i sudoperu, pomešao veš dok ga je slagao. A čovek ne zna više šta da uradi da bi nam udovoljio – što je bolja domaćica, mi smo nezadovoljnije. Pustimo muža da bude muškarac. Neka vadi gaće iz dupeta. Neka smrdi na luk i pivo. Isterajmo ga da očisti svećice na motoru i da se oznoji na basketu. Neka ide da pravi pare. Za svakog je „biti muško“ nešto drugo. I volimo ga što mu napamet ne pada da prebriše rernu. Sve je u našim rukama. Ustvari, imamo ogromnu moć koje nismo svesne.

U dvadesetima, kada obično biramo svog životnog saputnika, nemamo pojma šta želimo i šta tražimo; radimo „po osećaju“. Roditelji nas usmeravaju ka tradicionalnim vrednostima, a to nas „smara“. Da ne idemo u krajnost – to ne znači zakoravljeni patrijarhat, da treba da „znamo gde nam je mesto, u kuhinji i u spavaćoj“; svi imamo i muške, i ženske elemente u sebi koji teže da budu realizovani. Stvar je u balansu, a on je različit za svakoga i za svaku vezu.

Socijalna revolucija ne podrazumeva da radimo sve i da budemo sve – i da privređujemo, i da odgajamo decu, i da održavamo savršen dom pun večerinka i prijatelja. Omogućava nam da odaberemo šta od života, ili od određenog životnog perioda, želimo.

Omogućava nam da budemo piloti, da, ali i ranjive, osetljive i cenjene domaćice; i da je to u redu.

Pet načina da ostanete smireni

Prostor za igračke i za igru
Igračke stoje u fiokama kako se ne bi mogle odjednom prosuti po podu. Preporučen prostor za igračke u našem domu jeste širina dnevne sobe. Igračke se ne stavljaju na sto. Zaustavljanje za igru kod vrata i na uskom prolazu nije preporučljivo.
Igračke se ne iznose iz dnevne sobe kada neko spava u drugim sobama, da se obezbedi neometan odmor.

Lagana jutra
Srdačan pozdrav kojim se izražava radost što smo zajedno, koji može da potraje desetak minuta, može da emotivno “nahrani” članove porodice, pa su svi bolje raspoloženi i mirniji celog dana.

Izlazak!
Savremeni život ne omogućava deci dovoljno vremena napolju. Iz stana se ne može samo istrčati u dvorište, dok roditelj motri dete s kuhinjskog prozora; zato se moraju uložiti napori da deca provode što više vremena napolju. Kada se zadovolji ova prirodna potreba, deca će i kod kuće biti zadovoljnija i mirnija.

Svest o uzrastu deteta
U svakodnevnoj žurbi, roditelji lako mogu da upadnu u zamku da očekuju od deteta previše. Ako umesto kritika koje ima na umu, izgovori uzrast deteta: “Pa ti imaš dve godine!”, pomoći će sebi da stekne pravu perspektivu.

Blagovremena reakcija
Čim roditelj primeti da mu ne “čuči” lepo neko detetovo ponašanje, treba da relativno brzo svesno odluči da li će dozvoliti ili ljubazno ali sigurno prekinuti ponašanje, a u cilju da se izbegne preterana emotivna reakcija kasnije.

Kada dete besni

Dečiji mozak ima više neurona od mozga odraslog čoveka, što znači da su deca osetljivija i nadražaje doživljavaju intenzivno.

Kada se prvi put proba neka poslastica ona se doživljava najukusnijom i nije moguće ponovo iskusiti isto zadovoljstvo. Nešto nedostaje, kao da nam treba veće parče kolača, više šećera; zavisnici traže veću dozu; što se više puta nešto iskusi, neuronske veze postaju deblje i jače i time se usvajaju veštine i iskustva; u suprotnom ne bismo preživeli intenzitet nadražaja. Slično je sa putovanjima i zaljubljivanjem.

20150709175455-EFFECTS (1)

Dečiji mozak ima više neurona od mozga odraslog čoveka, što znači da su deca osetljivija i nadražaje doživljavaju intenzivno.

Kada se prvi put proba neka poslastica ona se doživljava najukusnijom i nije moguće ponovo iskusiti isto zadovoljstvo. Nešto nedostaje, kao da nam treba veće parče kolača, više šećera; zavisnici traže veću dozu; što se više puta nešto iskusi, neuronske veze postaju deblje i jače i time se usvajaju veštine i iskustva; u suprotnom ne bismo preživeli intenzitet nadražaja. Slično je sa putovanjima i zaljubljivanjem.

Dečiji svet je bogat, u njemu se ništa ne podrazumeva, ništa nije uobičajeno – uz razuman balans odmora i stimulacije. Noviteti deci ne promiču (za razliku od naših zahteva!): brujanje automobila koji se približava, pa udaljava; komšije koji pričaju ispred ulaza; bore na licu rođake koja im se približava da ih poljubi; komšijsko grabuljanje; šuštanje, lupkanje i ritam koraka, njegovih i maminih; propadanje stopalca kada zakorače sa asfalta u pesak; sviranje vetra kada okrene glavu; sunce i oblaci iznad njega i senka ispod njega; prašina koja leti u zraku sunca; pozadina postera na prozoru prodavnice; brujanje ventilacije; promena temperature; titkanje kasa; neonsko svetlo; sve te šuštave, šarene kesice; prorezi na kolicima i okretanje šare na točkićima; kako njihova rukica naleže u maminu; njen miris i toplota. Deca sve percepiraju glasnije, svetlije, jarkije i intenzivnije. To je jedan od razloga zašto deca ne čuju kada im se govori.

Kada je roditelj sa detetom, a naročito kada obavlja neki posao dok je dete uz njega (za neke to je skoro uvek!) korisno je da i sebe, a i dete pripremi i obavesti. Roditelju je korisno da obezbedi onoliko vremena i strpljenja koliko je to moguće; a detetu da najavi šta će se dogoditi i šta od njega očekuje. To pomaže da se izbegnu neprijatna iznenađenja i nerealna očekivanja.

Svakodnevan primer je odlazak s detetom u čarobni svet prodavnice. Bilo koji predmet tamo koji detetu privlači pažnju jeste pravo otkriće, a roditelj bi radije obavio kupovinu bez zadržavanja. Stajati nad detetom dok ono istražuje je igra živaca.

U trenucima “igara živaca” i nestrpljenja koristi nam svaka praksa prisutnosti i svesnosti trenutka – videti dete ne kao izvor stresa, već kao dete koje se igra i ponašati se zrelo, što svakako nije uvek moguće; ali u sledećim poglavljima knjige opisani su načini kako prepoznati svoje emocije i kako se ophoditi.

Deca se lako umaraju i ne umeju da se izraze. Nekada su žedna, nekada su im se nogice umorile, nekada ih nešto boli ili pritiska. Nekada im se “nakupilo” ili se ne osećaju sasvim dobro, kao što se i odraslima događa. Deca takva stanja izražavaju kroz plač, smeh ili drugo neuobičajeno ponašanje.

Neprijatna osećanja dece

Pružanje dobrodošlice neprijatnim osećanjima nije lako jer su ona neprijatna i za onog ko ih proživljava, ali i za onog ko posmatra dete dok ih ono proživljava. Svaki roditelj zna koliko može da bude naporan i neprijatan dečiji plač! Ali vežba čini majstora – njegovo prihvatanje s vremenom i trudom postaje sve lakše. Svaka izazovna prilika je mogućnost da se vežba bolje reagovanje na dečiji plač i izlive osećanja.

„Hoću još jednu pesmicu, neću da idem na spavanje!“ Plače moj još-malo-pa-trogodišnjak. Plače i viče; zašto mora toliko da viče?!

Pokušavam da saosećam s njim. Premoren je.  Osećam napetost u mišićima, vrelinu u glavi i nervozu. „Ako probudiš bebu, moraću da odem kod nje. Moraćeš da spavaš sam.“

Dižem ga i odnosim na suprotni kraj sobe, što dalje od bebe koja spava u susednoj sobi. Koncentrišem se da se uzdržim i od fizičke i od verbalne grubosti, samo ga sprečavam da mi pobegne. On baš to i želi. Sedam na pod pored njega i nudim mu zagrljaj. Pokušavam da ga tako zagrlim, da plače u meni, ali on se opire: „Ali, ja volim glasno da plačem!“ „Slušaj me“, kažem mu mirnim glasom, „Sad ću te odvesti u krevet. Ako probudiš bebu, moraću da odem kod nje, a ti ćeš spavati sam.“ „Ali, ja ne volim da spavam“, ustihnuo je. „Znam, ljubavi.“ „Hoću kod tebe.“

Mirno sam zaspala grleći svog sina, zadovoljna što su moji napori da ostanem mirna, blaga i čvrsta urodili plodom.

Ja sam bila dete sa mirnijim temperamentom. Prihvatala sam zahteve i nisam izražavala svoje strahove, ali ipak sam imala snažna osećanja ljutnje, nepomirljivosti, nejednakosti, poniženosti i straha.

Kada bih ja „besnela“ kazna su često bile batine. U tim trenucima bila sam iznenađena, postiđena, u bolu i razočarana što oni koje najviše volim i koji su mi sve na svetu, koji su mi hrana, spas i život – udaraju me. Mrze me – svojim lekovitim očima gledaju me sa gađenjem i preteći viču da umuknem. Prekrivala sam usta i borila sam se sa svojim telom da ugušim vapaje.

Ružna osećanja su bila zabranjena u njihovom prisustvu, pa sam i ja u njihovom prisustvu samo delimično postojala. Potiskivala sam taj “ružni” deo sebe, što je dovelo do toga da potisnute emocije upravljaju mnogim mojim postupcima, da mi kvare zdravlje i da sprečavaju otvoren odnos s roditeljima.

prijatna

Upotrebljavani termin “negativna osećanja” vodi do želje da se ona izbegavaju. Neka osećanja su prijatnija a neka manje prijatna, ali sva su osećanja korisna, usmeravaju nas i obogaćuju život, zato je prikladniji termin “neprijatno osećanje”. I neprijatna osećanja su prihvatljiva i poželjno je da se adekvatno izražavaju.

Ponižavanje deteta i zaštita privatnosti

Ponižavanje je sredstvo za manipulaciju. Manipuliše se slabijim osobama sa kojima nedostaje pozitivna emotivna veza, jer voleti između ostalog znači i biti jednak – jednako mali, jednako ranjiv. Deca su osetljiva i veoma se lako postiđuju. Roditeljska primedba u delikatnoj situaciji samo pogoršava teško osećanje: „Ružan si kad plačeš“, „muški ne plaču“, “pa, što nisi rekao da ti se piški?” „devojčica, a tako musava i čupava, pa još i viče“ „jao, što su ti „dobre“ šiške“, „jedeš kao vrabac“, „prase“, „žabo“, „šmizlo“ – u pokušaju da se dete smiri, da se bude duhovit ili da se izrazi nežnost. Ponižavanje ostavlja kod deteta osećanje neadekvatnosti. Kada se dete ismeva zbog nečega što oseća, ili što je deo njegove ličnosti, ono se oseća neprihvaćenim. U želji da se dopadne roditeljima i drugim autoritetnim figurama, potiskuje nepoželjnu karakteristiku ili uvredu, što utiče na njegovo samoprihvatanje, samopouzdanje i ponašanje.

Kada je dete postiđeno, ono prestaje da komunicira, ne želi da razgovara s nekim ko ga ismeva, kritikuje i ne razume. Dete se može osetiti ismejanim i poniženim čak i kada odrasla osoba ima najbolju nameru. Zamislite da ste se preselili u stranu zemlju čiji jezik tek učite – prirodno i u komunikaciji, baš kao dete – i svaki put kada kažete nešto nepravilno, prijatelji i poznanici se smeju i komentarišu kako je to „slatko“. Veoma frustrirajuće!

20160919_130312

Jednom, na konsultacijama kod jednog popularnog asistenta, izvlačeći svesku iz tašne ispao mi je i uložak koji se nekako otvorio i zalepio za svesku, pred nosem asistenta. Bilo mi je veoma neprijatno. Kako bih se tek osećala da je asistent komentarisao: „Koleginice, pa vi imate menstruaciju?! Pazite da ne isprljate tu stolicu, podmetnite ovu krpu… taako… bravo! Bravo! Vi ste inače mnogo dobra devojka, samo kad hoćete! I ubuduće nemojte da nosite uloške u istoj pregradi s knjigama, jeste li videli šta može da se desi?! Šta je Vama danas?! Razmišljate malo, ne mogu više da se brinem o svemu dok je Vas baš briga! Ako Vam se ovo ponovi to neću tolerisati, je l’ jasno?!“

Mnoge stvari koje se govore detetu nisu potrebne, često zbog lošeg tajminga, ili zato što je u problematičnom trenutku vodeća motivacija kod roditelja da izrazi svoju frustraciju, pre nego da vaspita dete. Često je korisnije ostati tih, prisutan i neverbalno izraziti prihvatanje i razumevanje.

Čuvanje detetovih tajni i privatnost je važan način da mu se pokaže poštovanje i zaštita. O detetovim “manama”, zanimljivim “slatkim” i neprijatnim događajima, ne treba da se govori van porodice. Roditelji iz skromnosti nekada javno hvale tuđu decu, a žale se na svoju; za decu to je uvreda. Pred drugima svoje dete se ne kritikuje i ne izdaju mu se naređenja.

 

Dvanaest nestašluka nezaposlene mame… dobro, petnaest. A sigurno ću dodati još nekoliko.

Komičan spisak lilihisterki me je inspirisao da napravim svoj. Evo ga: Muž me ne pita šta sam danas radila, strahujući od skrivenih značenja koja moj dokoni um može da pridoda tom pitanju. Pod „uradila sam nešto za sebe“ podrazumevam sređivanje veša u svom ormaru, skidanje fleka sa svoje odeće, čišćenje svojih cipela i zamenu svoje posteljine.

Umem da navedem po teškoći skidanja fleke od jabuke, šljive, putera, čokolade i kafe.

Nemam pojma da li mi je sika u majici ili van nje.

Grudi nazivam sikama.

go-to-happy-place-someecards1Zaboravila sam da navedem hronološkim redom stvaralačka razdoblja, ali razlikujem sve vrste dečijih osipa. Izašla sam u šetnju znači da sam otišla u prodavnicu ili na pijacu i vratiću se s kesama u težini oba deteta zajedno. Uz najmanje jedno dete, naravno. Kupila sam nešto za sebe uključuje pamučan beli veš, začine, sušilicu za veš ili  novu papuču za usisivač umesto one koju godinama popravljam selotejpom.

shopping-cart-rage-face1 Nekada sam išla u muzeje, a sada, kada želim sebi da priuštim vrhunski estetski ugođaj, očistim sve površine u kuhinji. Najmanje jednom sam shvatila da maramicu koju koristim već sam iskoristila. Za bebu. U razbibrigu ubrajam ušivanje, pranje kante za smeće i macine posude za hranu i vodu, popravljanje igračaka, dopunjavanje flaše za maslinovo ulje iz petolitarske kante kupljene letos u Grčkoj i brisanje dvonedeljne žvrljotine „piši-briši“ flomastera sa frižidera. Uspeh dana je staviti preostali ručak od prekjuče u zamrzivač, dok se još nije pokvario. mommy-someecards1 Ako je nekada intelektualna dokolica bila analiza složenih rečenica, izrada eksel tabela ili rešavanje sudokua, sada mozak zabavljam rešavanjem misterija poput gde je nestala četkica za zube, češalj, bojice i makazice. Ako sam se nekada bavila književnošću i izradom bižuterije, sada svu kreativnu energiju ulažem u smišljanje odgovarajućih posledica za nepoželjno ponašanje. Ako sam se nekada kladila da li će Đoković izbaciti Nadala, sada se kladim na dan kada će beba izbaciti progutani kliker.mommz Ako radim nestašluke – poput ušivanja ojačanja na detetovim pantalonama pre nego što opeglam muževe – i druge kućne obaveze obavljam prema raspoloženju umesto prema prioritetu, to izaziva osećaj slatkog greha, avanture, nevaljalosti i blage griže savesti. Pozorište je zamenjeno sitkom serijama skinute s neta pre 4 meseca, a koje još nisam odgledala. silence-is-golden-someecards1 Zalivanje cveća i pranje kupatila znači da su deca sita, obučena i čista i nokti su im odsečeni, sudovi su oprani i na svom mestu, sudopera oprana, čist veš je složen u ormar a sledeća tura se pere, ručak i večera su gotovi, podovi usisani i obrisani. Vikend čekam nestrpljivije od đaka, jer ću najzad imati pomoć muža, dok on nije baš oduševljen. Nedeljom sam razočarana jer odmorila se nisam niti postoji šansa za to sledećeg vikenda, i zavidim mužu što će sutra razgovarati s odraslima i pijuckati kafu dok nešto kucka u tihoj kancelariji i ni sa kim se ne rve za prevlast nad tastaturom. Umesto joge sada se zadovoljavam spavanjem, umesto trčanja jurim dete po parku, a orbitrek služi da se njime igraju deca i da se na njemu suši posteljina. slike: www.killthehydra.com/

Duže porodiljsko

Uskoro mi ističe porodiljsko, a baš bih volela da to nije tako. Volela bih da mogu ostati kod kuće sa bebom dok ona ne napuni bar godinu i po dana. Po Zakonu o radu koji je trenutno na snazi, porodiljsko odsustvo i odsustvo sa rada radi nege deteta traje ukupno 365 dana od dana otvaranja odsustva. Porodiljsko odsustvo se mora otvoriti između 28 i 45 dana pre procenjenog termina za porođaj. To znači da se majka uglavnom vraća na posao kada beba ima oko deset i po meseci.
Produženje odsustva radi nege deteta je na svačiju korist – korist bebe, korist majke, korist poslodavca i korist budžeta, a evo zašto:

Mnoge studije potvrđuju emocionalnu, fizičku i intelektualnu dobrobit za bebe ako su duže uz majku. To nam daje stabilnije i produktivnije građane u budućnosti.

Kada beba ima 10 meseci, još ne razume koncept „mama odlazi, pa će se popodne vratiti“. Gotovo sve bebe kada se u ovom uzrastu odvoje od majki nazaduju u samostalnosti, postanu nezadovoljne, plačljive, odbijaju da jedu i spavaju.

U ovom uzrastu beba treba da unosi između 70 i 90% potrebne energije iz majčinog mleka. Bebe koje sisaju odbijaju da pređu na flašicu i adaptirano mleko. Njihov digestivni sistem još nije razvijen za značajnije količine nemlečne hrane.

U ovom uzrastu bebe obično imaju dva dnevna spavanja za vreme radnog vremena majke. Mnoge bebe mogu da zaspu samo uz majku.

Noćni san beba još nije stabilizovan, bebe se bude više puta u toku noći, bude roditelje koje rano ustaju za posao i koji, usled nedostatka kvalitetnog sna, lošijeg su zdravlja i nekvalitetniji kao radnici.

Bebi niču zubi, često je u bolovima i ima povišenu temperaturu, zbog čega majka mora da otvara bolovanje.

Bebe u ovom uzrastu, pogotovo u jaslicama, češće se razboljevaju, zbog čega majka otvara bolovanje.

Beba ide na česte, mesečne pedijatrijske preglede i prima vakcine, zbog čega roditelji moraju da odsustvuju s posla.

Beba ne ume da se verbalno izrazi, njene potrebe i način komunikacije često razume samo neko ko je mnogo vremena proveo uz nju – kao što je to njena majka. Beba često mora da odloži zadovoljavanje svojih potreba do povratka majke s posla.

Beba ne hoda i ograničena mogućnost kretanja je izvor frustracija.

S druge strane, deca koja napune osamnaest meseci savladala su mnogo više veština: hodaju, zubi su im već izrasli, jedu i bolje vare hranu, znatno bolje izražavaju svoje potrebe, bolje shvataju koncept „mama odlazi, pa će se popodne vratiti“ i lakše se mire sa situacijom, bolje spavaju.

Majka tada takođe bolje spava, što povoljno utiče na kvalitet njenog rada.

Ne bi bilo potrebe za dodatnim pedijatrijskim bolovanjima, kao ni za komisijka produženja odsustva sa rada radi nege deteta.

Ušteda u budžetu bi bila:
– drastično smanjen broj zahteva predatih Fondu za zdravstveno osiguranje, obrada istih, organizovanje rada Lekarskih komisija;
– drastično smanjen obim posla lekarskih komisija;
– smanjen broj pedijatrijskih i ginekoloških bolovanja;
– smanjen obim posla na specijalističkim klinikama i bolnicama, smanjen broj poseta specijalisti iz jedinstvenog razloga da se „nadje bilo šta što nije u redu sa bebom“ i da se prikupe izveštaji sa kojima majka izlazi pred Lekarsku komisiju.

Tu je i pitanje sledeće trudnoće radnice. Često se desi da se radnica vrati na posao na svega nekoliko meseci, dok ne ostvari željeni razmak do sledeće trudnoće, praktično tek se ponovo uhoda u posao, pa da zatim otvori trudničko bolovanje. Taj kratkotrajni povratak na posao uzrok je pometnji: narušavanje reda života same porodice; poslodavcu, koji je računao na radnicu i Budžetu zbog administrativih procedura.

Često, kako bi majka odložila povratak na posao radi nege deteta, ili kako bi čak izbegla otkaz, zatrudni ponovo pre nego što je za to psihofizički spremna, što može da utiče na zdravlje u trudnoći i na porođaj, a svakako utiče na razvoj starijeg deteta. Deset meseci nakon porođaja žena često nije spremna za novu trudnoću, ali godinu i po dana kasnije jeste. Zato je idealno rešenje da se trudnicama kojima ističe odsustvo, a koje brinu o detetu (ne pohađa vrtić) isto automatski produži novim ciklusom odsustva.

Time bi Budžet uštedeo na administraciji, opštinama bi se smanjili izdaci za vrtiće, vrtići bi bili rasterećeniji, epidemije bolesti među decom bi bile manjih razmera, bilo bi manje poseta pedijatru.

Znam da je u mnogim zemljama odsustvo radi nege deteta kraće nego kod nas, ali u mnogima je duže. U Italiji, na primer, ako majka odluči da se brine o detetu nakon što ono napuni tri godine, može da to učini (bez naknade zarade). Poenta, uostalom, nije porediti se sa drugim zemljama, nego uzeti u obzir potrebe porodice.

Rado bih se odrekla dela naknade zarade i plaćenog odmora za prošle dve godine koje sam provela u odsustvu sa rada, kako bih ostala još koji mesec s decom.

Licia Ronzulli EU parliament

Članica Evropskog parlamenta Lića Ronculi sa ćerkom na poslu. Znam da nije baš u skladu sa tekstom, ali, neodoljiva je.